Јачи од гулага – Едуард Стрељцов

Да је рођен у Америци, живот и каријера фудбалера Едуарда Стрељцова би вероватно били овековечени у холивудском филму. Један од најбољих фудбалера у историји Совјетског Савеза, кога су многи, због начина игре, називали "руским Пелеом", прошао је дуг пут од вансеријског фудбалског талента и идола нације, преко „лошег момка" до сибирских гулага где је служио затворску казну због наводног злочина, да би се након свих мука тријумфално вратио на терен.

Едуард Стрељцов рођен је 1937. године, а професионалну фудбалску каријеру почео је већ као 16-годишњак у клубу Торпедо из Москве. Играо је на позицији нападача. У првој сезони, на 22 меча постигао је четири гола, али је већ наредне сезоне на 22 утакмице постигао је 15 голова и већ тада привукао огромну пажњу фудбалске јавности. Са 17 година пробио се у репрезентацију где је имао импресиван старт. На прва два меча у националном тиму 1955. године, против Шведске и касније против Индије постигао је по хет-трик.

Врхунац репрезентативне каријере Стрељцов је достигао 1956. године на Олимпијским играма у Мелбурну, када је Совјетски Савез освојио златну медаљу, победивши у финалу Југославију. На турниру Стрељцов није играо само финални меч, тако да никада није добио медаљу (медаље су уручиване само играчима који су играли финале), али је био један од најзаслужнијих за важне победе на турниру.

Већ наредне, 1957. године, Стрељцов је изгласан за седмог најбољег играча света и било је питање тренутка када ће млади фудбалер завладати планетом. Са 18 голова на 20 интернационалних мечева за Совјетски Савез чинило се да ће та репрезентација ускоро и освојити највећа такмичења. Ипак, животна прича овог младог фудбалера добила је неочекивани преокрет 1958. године, када је осуђен на затворску казну за наводно силовање.

Да би се схватило шта је све довело до драматичног преврата у животу талентованог фудбалера потребно је схватити да је, осим изузетних фудбалских и голгетерских способности Стрељцов, био један од првих „лоших момака" светског фудбала. Стрељцов је већ тада био идол нације, популаран у систему у којем је сва популарност била намењена политичким вођама.

Млади фудбалер је сматран „женскарошем", волео је да пије и да се забавља, није волео правила и ограничења. Са светлом косом и фризуром попут Џејмса Дина, Стрељцов је одударао од слике узорног спортисте комунистичког система. И поред свих „мана", Стрељцов је био узор младима.

За најмање грешке Стрељцов је „разапињан" у државним медијима. Када већ нису могли ништа да напишу лоше о његовој игри, медији неумерено критиковали његово понашање на терену и ван њега, одлазећи тако далеко да га називају „примером зла западног империјализма. Такође, све чешће је пријављивано властима да је Стрељцов по повратку са интернационалних утакмица, наводно, отворено говорио да је тужан што се враћа у Совјетски Савез. Све то је сматрано реметилачким и потенцијално опасним фактором у репрезентацији. Ипак, све гласине и критике нису погађале темпераментног фудбалера који је на терену и даље чинио чуда.

Они који су истраживали живот младог фудбалер сматрају да се догађај, који ће касније довести до несагледивих последица, наводно одиграо почетком 1957. године на пријему у Кремљу који је организован у част освајања златне медаље на Олимпијским играма у Мелбурну. Стрељцову, који је тада имао 19 година, пришла је чланица Политбироа Екатарина Фурцева, најмоћнија жена Совјетског Савеза у том тренутку.

Млади фудбалер је запао за око њеној 16-годишњој ћерки Светлани. Екатарина је покушала да убеди Стрељцова да се ожени њеном ћерком, што је млади фудбалер одбио јер је већ био верен. До Екатарине Фурцеве, из више извора, дошле су информације да је припити фудбалер те вечери, наводно, прокоментарисао у друштву да се „никада не би оженио мајмуном" (мисливши на Екатаринину ћерку).

Стрељцов није ни био свестан да је увреда (коју можда није ни изговорио) и одбијање руке девојке жестоко испровоцирало најмоћнију жену Совјетског Савеза. Млади фудбалер се оженио у фебруару 1957. године Аљом Деменко, током припрема за сезону, што је неочекивано било предмет критика Фудбалског савеза те државе.

Кобна ноћ у животу и каријери фудбалера догодила се 25. маја 1958. године, када је позван на забаву у вили војног званичника. Стрељцов је прекршио правила карантина у којем су се налазили играчи Совјетског Савеза који су се спремали за Мундијал у Шведској и заједно са двојицом саиграча Микаилом Огонковим и Борисом Татушином отишао је на забаву. Након ноћи у којој се доста пило, Стрељцов је заједно са Огонковим и Тетушином оптужен за силовање 20-годишње Марије Лебедеве.

Стрељцов, Огонков и Тетушин ухапшени су дан касније. Оно што се те ноћи догодило заувек ће остати обавијено велом мистерије. О самом суђењу Стрељцова се не зна много, јер је врло мало детаља било доступно јавности.

Иако су докази против Сртељцова били неубедљиви, док је сведочење саме Лебедеве било конфузно и често противречно, млади фудбалер је признао кривицу. Сматра се да је Стрељцову понуђена нагодба да призна кривицу, да би му се допустило да отпутује на Светско првенство које је за неколико недеља почињало у Шведској.

Међутим, након признања кривице, суд је осудио Стрељцова на 12 година робије, коју је требало да издржава у радним камповима у Сибиру. Уз затворску казну, Стрељцову је доживотно забрањено да се бави професионалним фудбалом. Одмах након пресуде, супруга са којом се недавно пре тога венчао га је напустила.

Према неким наводима, у време трајања суђења постојала је иницијатива да хиљаде радника московске фабрике „Зил" (фабрике која је спонзорисала Торпедо у којем је играо Стрељцов и где је била база навијача клуба), маршира до суда да пружи подршку фудбалеру. Ипак, након што је Стрељцов признао кривицу, од те идеје се одустало.

Иако је и у репрезентацији владала завера ћутања, тадашњи селектор Совјетског Савеза Гаврилиј Качалин је касније (након смрти Стрељцова 1990. године) испричао да је одмах по хапшењу покушао да помогне играчу, али да је добио јасну поруку „са врха" да не покушава такво нешто. Штавише, рекао је да је добио информације из полиције да је тадашњи први човек Совјетског Савеза Никита Хрушчов, на инсистирање чланице политбироа Екатарине Фурцове, имао директног учешћа у кажњавању Стрељцова.

Према другим теоријама, Стрељцову су читаву причу сместили челници утицајнијих московских клубова, Динама који је био полицијски клуб и ЦСКА који је сматран војним клубом. То је, наводно, била освета због чињенице да је Стрељцов упорно одбијао да потпише уговор са једним од два тима. Велика жеља Стрељцова била је да заигра у московском Спартаку. Та жеља никада му се није испунила.

Ни сведочења саиграча из репрезентације нису указивала да је Стрељцов био крив за оно за шта је осуђен, али фудбалер је одмах пошто је осуђен почео да служи 12-годишњу робију у сибирским гулазима.

О времену проведеном на робији не зна се много. Стрељцов је слао редовно писма само својој мајци која су пролазила строгу цензуру затворских власти. Ипак, у тим писмима је поменуо да није крив за оно за шта је осуђен и да је преузео туђу кривицу. У писмима се Стрељцов није жалио на услове у радним камповима, али чим је почео служење казне фудбалер је жестоко пребијен од стране млађег затвореника. Колико су повреде биле озбиљне најбоље говори чињеница да је четири месеца провео у затворској болници. Ипак, затворске власти су искористиле популарност Стрељцова организујући фудбалске утакмице које су привлачиле огромну пажњу и чувара и затвореника.

Стрељцов је на слободу пуштен у фебруару 1963. године, након пет година голготе у сибирским гулазима. У међувремену, репрезентација Совјетског Савеза, која је сматрана за једног од највећих фаворита, на Мундијалу 1958. године елиминисана је од Шведске (исту репрезентацију, три године раније са Стрељцовом у екипи Совјетски Савез је победио са 6:0).

По изласку из затвора, Стрељцов је уписао Машински факултет, а фудбал је играо аматерски за екипу фабрике „Зил". Повратак аматерском фудбалу није прошао непримећено, имајући у виду да је велики број навијача пратио мечеве аматерског клуба управо због бившег совјетског репрезентативца на терену. Ипак, повратак на терен и на аматерском нивоу није прошао непримећено ни код власти.

На гостовању у Нижњем Новгороду (тадашњем Горком) 1964. године, тренер „Зила" добио је наредбу „одозго" да не уврсти Стрељцова у екипу. Када су навијачи приметили да нема њиховог миљеника кренули су да се буне и ситуација је претила да се отргне контроли. Директор фабрике „Зил" тада се оглушио о наредбе и рекао тренеру да стави Стрељцова у тим у другом полувремену. Тек када је играч закорачио на терен, ситуација на трибинама се смирила.

Прве добре вести за Стрељцова дошле су 1964. године (када је фудбалер имао 27 година), када је на место првог човека Совјетског Савеза уместо Хрушчова дошао Леонид Брежњев. Након огромног притиска грађана, радника, навијача, чак и политичара, који су првог човека СССР-а затрпавали молбама, захтевима и петицијама да допусти Стрељцову да се поново професионално бави фудбалом, власти су попустиле. Стрељцову је допуштено да поново игра на професионалном нивоу, након чега се 1965. године вратио у матични клуб Торпедо.

Иако скоро пуних шест година није играо на професионалном нивоу, нарушеног здравља након тешке робије, Стрељцов је одмах по повратку на терен показао да није заборавио да игра фудбал. Врхунац каријере (након одслужења казне) доживео је 1968. године када је постигао 21 гол у сезони и када је са Торпедом узео национални куп. Стрељцов је 1967. и 1968. године изабран за најбољег фудбалера Совјетског Савеза.

И поред одличне игре, Стрељцов није изабран у репрезентацију која је 1966. године отпутовала на Мундијал у Енглеској (где је СССР стигао до полуфинала). Ипак, за утеху је чињеница да је овај играч успео да се врати у национални тим (након скоро осам година паузе), где је одиграо након изласка из затвора одиграо још 18 мечева на којима је постигао седам голова. Из професионалног фудбала Стрељцов се повукао 1970. године као 33-годишњак.

Након професионалне играчке каријере, Стрељцов се вратио у Торпедо као тренер омладинске екипе и повремено првог тима. Умро је 1990. године у 53. години живота од рака грла. Његова бивша супруга је рекла да је Стрељцов преминуо од последица затроване хране која је служена док је издржавао затворску казну.

Занимљиво је да је на годишњицу његове смрти, Марија Лебедева (жена коју је Стрељцов наводно силовао), виђена на гробу фудбалера како полаже цвеће.

Судбина Едуарда Стрељцова дуго је привлачила пажњу, прво совјетске (руске), а онда светске јавности. Након пада комунистичког режима, било је више покушаја да се фубдалер рехабилитује, односно да се докаже да није крив за дело за које је осуђен. Познати руски шаховски шампион Анатолиј Карпов 2001. године придружио се посебно основаном комитету који је имао за циљ истраживање истине о овом играчу.

Ипак, неке неправде према Стрељцову исправљене су постхумно. Иако је један од најзаслужнијих за освајање олимпијског злата 1956. године, Стрељцов никада није добио медаљу, јер је финални меч на такмичењу преседео на клупи (медаље су добијали само играчи који су играли финални меч). Златна олимпијска медаља Стрељцову је додељена постхумно 2006. године.

У част великом фубдалеру стадион Торпеда 1996. године добио је име „Едуард Стрељцов", док је биста посвећена играчу прво подигнута испред стадиона „Лужњики" 1998. године, да би годину дана касније још једна биста била подигнута испред стадиона Торпеда.

Остаће упамћено да је Едуард Стрељцов за Торпедо одиграо 222 утакмице на којима је постигао 99 голова. За репрезентацију је наступио 38 пута. И поред паузе од осам година, колико му је било забрањено да игра за национални тим, са 25 постигнутих логова, Стрељцов је званично четврти стрелац Совјетског Савеза. Фудбалер је патентирао и посебно додавање петом назван „Стрељцов пас", који је био заштитни знак магичног фубдалера. Руски фудбал и данас слави магичног играча који није био миљеник једном политичког система.