Сећање на ужас у Лими

Ајброкс, Хејсел, Хилсборо, Лужњики спадају у неке од највећих трагедија у историји фудбала, када су на стадионима погинуле десетине навијача. Ипак, за највећу трагедију сматра се она која се догодила пре тачно пола века у престоници Перуа - Лими, када је на утакмици између Перуа и Аргентине погинуло више од 300 људи.

Трагедија се догодила 24. маја 1964. године током утакмице квалификација за Олимпијске игре у Токију, између Перуа и Аргентине. Перу је играо на свом Националном стадиону, који је могао да прими 53.000 гледалаца. Процењује се да је тог дана на трибинама било нешто више од 47.000 навијача.

Перуу је био довољан нерешен резултат против Аргентине да би осигурали одлазак на Олимпијске игре, односно избегли репрезентацију Бразила, која је била актуелни светски шампион и која би у последњем колу на свом терену чекала Перуанце.

Међутим, на терену није ишло по плану. Аргентинци су водили са 1:0 и чинило се да ће Перуанци пласман на велико такмичење морати да траже у последњем колу против "кариока".

Онда, неколико минута пре краја меча, Кило Лобатон блокира ударац једног аргентинског дефанзивца, лопта се одбија и погађа гол Аргентине. Ерупцију одушевљења на стадиону прекинуо је уругвајски судија Анхел Едуардо Пазос, који је гол поништио због наводног фаула. То је био окидач за нереде који су касније довели до највеће трагедије у историји фудбала.

Са свих трибина стадиона навијачи су почели да убацују на терен разне предмете, али ситуација се погоршала када су двојица навијача улетела на терен. Како се присећа један од очевидаца, први навијач био је познат под надимком Бомба и радио је као избацивач. Он је покушао да удари уругвајског судију, али га је полиција брзо савладала. Други навијач био је Едилберто Куенка, њега је полиција такође брзо савладала и почела брутално да га туче.

Видевши како полиција брутално поступа са ухапшеним навијачем, бес је кулминирао и на трибинама. Навијачи су успели да разбију бетонске делове трибина и да комадима бетона гађају полицију, док су многи други навијачи покушавали да прескоче ограду и улете на терен.

Полиција је одговорила тако што је испалила око 20 патрона сузавца само на северној трибини, где су се налазили најагресивнији навијачи, док је сузавац испаљен и по осталим трибинама стадиона. 

Навијачи су у покушају да побегну од сузавца појурили у тунел испод трибине који је водио ка излазу, међутим, капије на стадиону су биле затворене. Маса која је притискала са трибина није ни била свесна да се стотине људи налази заробљено у ходнику и да не могу да изађу напоље.

У тим тренуцима највећи број људи је и изгубио живот, нагњечен у маси у ходнику ка излазу са стадиона. Према каснијим извештајима наведено је да је највећи број људи преминуо услед унутрашњег крварења и гушења. Према званичним подацима, на стадиону је живот изгубило 328 људи, по чему ће трагедија у Лими остати упамћена као највећа у фудбалу, док је више од 500 људи теже и лакше повређено.

Број жртава и повређених био би још већи, али су навијачи који су раније напустили стадион успели да отворе капије и највероватније спасу многе.

Ипак, прича се ту не завршава. Бесни навијачи успели су да изађу на улицу када су огорчени оним што се десило, почели да се туку са полицијом. На улицама Лиме беснео је прави рат. Навијачи који су успели да побегну почели су да пале приватна возила око стадиона. Када је полицији стигло појачање нереди су се преливали у друге делове града. Наводи се да су осим возила паљене и куће, па чак и фабрика компаније "Гудијер", где је пожар једва угашен.

Пуна три сата трајали су жестоки нереди на улицама Лиме. Након тога болнице су биле преплављене повређеним грађанима, док је испред здравствених установа хиљаде најближих рођака и пријатеља чекало да види да ли су њихови најмилији живи. Само је у болници Seguro del Obrero пристигло 140 тела навијача који су погинули на стадиону.

У ноћи ужаса у перуанској престоници, лопови су искористили шансу и украли су више од 100 возила, док је најмање 21 затвореник, од којих су многи сматрани екстремно опасним, побегао из затвора у Лими.

У нередима на улицама Лиме полиција је употребила и ватрено оружје. Претпоставља се да је велики број људи изрешетан током нереда, али тако нешто никада није доказано. Према речима очевидаца, велики број људи умирао је на улицама Лиме од последица рањавања. Најмање двоје људи преминуло је у болници у Лими од последица рањавања, што су потврдили и доктори који тамо раде.

Судија који је истраживао читаву трагедију на стадиону, Бењамин Кастанеда никада није нашао доказе да је током нереда на улицама Лиме полиција пуцала на изгреднике. У једном интервјуу који је Кастанеда дао касније рекао је да је, чим је чуо да је двоје људи упуцано, отишао у болницу, али су му доктори рекли да су тела преминулих већ однесена из мртвачнице.

Наводно је неколико недеља након трагедије код Кастанеде дошао један старији човек да га пита за своје синове који су кренули на фудбалску утакмицу, а чија тела нису нађена међу онима који су погинули на стадиону. Све је упућивало да полиција заташкава оно што се заиста догађало на улици.

Поједини новинари који су истраживали трагедију сматрају да и поред изузетног насиља, нереди на улицама Лиме нису били просто туча хулигана и полиције. Иако су у нередима учествовале махом млађе особе, повод за такву реакцију била је брутална реакција полиције која је у смиривању употребљавала прекомерну силу.

За количину насиља ван стадиона тражили су се и дубљи корени. Сматра се да је читава трагедија била само још једно одмеравање снага државе и народа. Перу је шездесетих година прошлог века, као и све државе Јужне Америке, пролазио кроз турбулентан политички период. Популарност Фидела Кастра и марксистичких идеја била је очигледна у народу који је желео социјалну правду. С друге стране, држава је демонстрирала силу спречавајући сваку помисао да се догоди нека врста екстремног политичког заокрета. Улица је била место где су се често сукобљавали народ и држава.

На тај начин се објашњава и употреба огромне количине сузавца од стране полиције, али и бруталност коју су исказали на улици.

Многи детаљи страшне трагедије никада нису до краја расветљени. Површна истрага судије Бењамина Кастанеде довела је до само једног, односно двоје криваца. Највећа одговорност за трагедију сваљена је на команданта полиције Хорхеа Азамбуја, који је наредио да се сузавац испали у публику на стадиону. Он је осуђен на затворску казну од 30 месеци.

Други кривац био је сам судија Бењамин Кастанеда који је истраживао несрећу. Он је кажњен јер је извештај предао са шест месеци закашњења и због прекршеног обећања да ће лично присуствовали на свих 328 аутопсија несрећника који су погинули на стадиону. Његов коначни извештај је одбачен. Ово не треба да чуди јер је Кастанеда у свом извештају наводно оптужио министра унутрашњих послова Перуа и полицију да су намерно испровоцирали инцидент, али и да нису саопштили имена свих погинулих.

Како су године одмицале и сећање на трагедију је бледело. Пола века касније, људи се поново присећају трагедије. У мају ове године перуански конгресмен Алберто Беинголеа тражио је да се минутом ћутања ода почаст жртвама трагедије. Он је признао да је доста ствари повезаних с несрећом остало под велом тајне и није искључио могућност да је нереде изазвала или влада, или револуционари. Такође, верује да је најмање двоје људи настрадало од последица рањавања, иако тако нешто никада није потврђено.

Реакција након трагедије била је та да се капацитет стадиона одмах смањи са 53.000 на 42.000 места. Тек је 2007. године, након новог реновирања, капацитет поново повећан, али овог пута на 47.000 места.

Трагедијом у Лими и даље се баве многи перуански историчари спорта, социолози, новинари.