Фудбалски ратови Европе и Јужнe Америке

Када се након једне утакмице уместо голова и лепих потеза броје картони, повређени играчи и друге антифудбалске ствари, то значи да нешто на терену дебело није било у реду. Такве утакмице, међутим, биле су честе у другој половини шездесетих година прошлог века у оквиру Интерконтиненталог купа, окршаја у којем су за незваничног првака света играли освајач тадашњег Купа европских шампиона и победник најбољег јужноамеричког клупског такмичења, Копа либертадорес.

Колико су се ствари у једном тренутку отргле контроли најбоље говори податак да је почетком седамдесетих година прошлог века велики број европских клубова који су освајали Куп шампиона бојкотовао утакмице против јужноамеричких екипа.

Интерконтинентални куп је покренут 1960. године и требало је да представља окршај најбоље европске и јужноамеричке екипе. Победник и незванични шампион света требало је да се одлучи након две утакмице од којих би свака екипа била домаћин по једног окршаја. Након само неколико година то такмичење је доспело у жестоку кризу.

Увертира у ривалство које је прерасло у отворену мржњу тимова два континента било је Светско првенство у Енглеској 1966. године, где су Бразилци, огорчени третманом који су имали на Острву, неколико година бојкотовали сва интернационална такмичења, укључујући Копа либертадорес.

Бојкот бразилских екипа дао је шансу аргентинским и уругвајским клубовима да се супротставе европским тимовима.

Први велики окршај који је више личио на крвопролиће него на фудбалску утакмицу представљао је двомеч 1967. године између аргентинског освајача Копа либертадорес, екипе Расинга, и европског шампиона, екипе Селтика.

На првом мечу у Глазгову Селтик је голом Билија Мекнила победио са 1:0. Уследио је реванш у Авељанеди који је обиловао насилним сценама. Непосредно пред почетак утакмице голман Селтика Рони Симпсон погођен је пројектилом који је долетео са трибина. Легендарни тренер Селтика Џок Стејн био је приморан да Симпсона замени резервним голманом Џоном Фелоном.

Иако је Селтик повео голом Томија Гемела, Расинг је успео да преокрене погоцима Норберта Рафе и Хуана Карлсоа Карденаса. Након утакмице велики број навијача покушао је да провали у свлачионицу где су се налазили Селтикови играчи који су се малтене борили за живот. Ван стадиона избили су жестоки сукоби аргентинских и уругвајских навијача који су подржавали Селтик, а који су се налазили на стадиону.

Према пропозицијама, након што су оба клуба добила по један меч, трећи је требало да се одигра на неутралном терену. Одређено је да се мајсторица одигра у Монтевидеу, па је тај меч касније, са пуним правом назван "Битка за Монтевидео".

Сам почетак меча је био толико бруталан на терену да је судија позвао капитене оба тима и рекао да уколико аргентинска екипа направи још један бруталан фаул, да ће искључити играча са бројем 6 (Базилеа), док ће у случају Селтикови играчи наставе крвнички да играју искључити играча са бројем 10 (Бобија Ленокса).

Неколико минута касније Базиле је због црвеног картона напустио терен. Убрзо после тога црвени картон је добио и Боби Ленкос. Ипак, док је Ленкос напуштао терен, тренер Селтика Џок Стејн га је вратио у игру, сматрајући да није заслужио искључење јер није направио фаул. Судија је поново искључио Ленокса, Стејн га је враћао у игру, тако да се ова невероватна ситуација понављала неколико пута.

Ситуација је решена тако што је полицајац ушао на терен и са извученом сабљом испратио Ленкоса ван игре. До краја утакмице искључена су укупно два Расингова и четири Селтикова играча, укључујући Бертија Алда, који је два пута шутнуо голмана Расинга. И поред црвеног картона Алд је одбио да напусти терен, тако да је остао у игри свих 90 минута. Тоталном хаосу на терену допринео је играч Селтика Томи Гемел, који је шутнуо у гениталије једног играча Расинга а да судија то није приметио.

Каква је утакмица била најбоље говори податак да је судија досудио 21 фаул за Селтик, односно 30 за Расинг, а да то није ни половина фаулова које је требало досудити за време утакмице. Иначе, мајсторицу је добио Расинг са 1:0 голом Хуана Карлоса Карденаса. Наравно, на крају је полиција морала да контролише ситуацију на терену, али и на трибинама.

Након "Битке за Монтевидео", копља у Интерконтиненталном купу 1968. године укрстили су освајач Копа либертадорес, екипа Естудијантеса, коју је са клупе предводио отац антифудбала Освалдо Зубелдија, и европски шампион Манчестер јунајтед, предвођен тренером Метом Безбијем.

Овај сусрет није био ништа мање "пријатељски" од меча Селтика и Расинга. Прва утакмица одиграна је у Буенос Ајресу. И овај меч је обиловао бруталним стартовима. Екипа Освалда Зубелдије играла је дефанзиван фудбал са много прекршаја и офсајд замкама, што је било неуобичајено за оно време.

Посебну пажњу Зубелдија је посвећивао негативној психологији, проучавао је противничке играче, тражио им је слабе тачке и саветовао својим играчима да их провоцирају.

Пре почетка меча фудбалери Естудијантеса су напуцавали лоптама играче Манчестер јунајтеда на загревању, док је публика гађала чиме год је стигла изабранике Мета Безбија. Као слабу тачку у тиму Јунајтеда фудбалери Естудијантеса су изабрали Нобија Стајлса, над којим су читав меч правили жестоке прекршаје и кога су вербално провоцирали називајући га "убицом". У финишу меча Стајлс је "пукао", направио је глупост и добио црвени картон. Како је тренер Безби описао меч, најагресивнији је био Карлос Биљардо (касније селектор Аргентине), који је кидисао на фудбалере Јунајтеда: "Држећи лопту у ногама играчи су ризиковали свој живот", присећа се Безби.

Након утакмице помоћ доктора потражио је и Боби Чарлтон, који је морао да иде на ушивање главе. Естудијантес је утакмицу добио са резултатом 1:0, и са минималном предношћу отишао је на реванш на Олд трафорд.

И реванш утакмица обиловала је немилим сценама. Естудијантес је рано дошао у вођство голом Хуана Рамона Верона (оца Хуана Себастијана Верона). Утакмицу је "красио" велики број оштрих стартова, прљавих потеза играча оба тима, свађа и кошкања. У финишу меча Бест је лактом ударио Медину у лице док је на земљу бацио још једног фудбалера Естудијантеса.

Југословенски судија Константин Зечевић обојици је показао црвени картон, након чега је Бест пљунуо Медину. Обезбеђење је морало да испрати играче до свлачионице, али Медина није успео да напусти терен јер су га, када се приближио тенелу, навијачи Јунајтеда гађали металним новцем и тврдим предметима.

До краја утакмице Јунајтед је успео да изједначи резултат, што је било недовољно за освајање трофеја. Естудијантес је славио прву титулу интерконтиненталног првака насред Олд трафорда. Када су покушали да истрче почасни круг, навијачи са трибина су их поново засули тврдим предметима, тако да су брзо одустали од те идеје.

Након те утакмице тренер Јунајтеда Мет Безби рекао је легендарну реченицу да би Аргентинцима требало да се забрани да играју такмичарске утакмице.

Изгледа да је све то била само увертира за најкрвавије финале Интерконтиненталног купа 1969. године. Естудијантес је те године узео другу, од три узастопне титуле у Копа либертадорес, док је Куп европских шампиона исте године освојила екипа Милана.

Миланези су на клупи имали Нереа Рока, једног од оснивача дефанзивног катанача. У исто време, већ четврту годину, на клупи Естудијантеса налазио се Освалдо Зубелдија, чија је дефанзивна филозофија и детаљно разрађена тактика раније описана. У првом мечу на Сан Сиру Милан је без проблема тријумфовао са 3:0. "Златни дечко" миланске екипе Ђани Ривера предводио је своју екипу до победе, али је трн у оку Аргентинцима представљао Нестор Комбин. Тај момак је рођен у Аргентини, али је читаву каријеру играо у Француској (чији је био држављанин) и Италији. Аргентинци су Комбина доживљавали као издајника и ништа лепо му се није спремало у реваншу.

Три недеље касније, на стадиону Бомбоњера, дому Боке јуниорс (Естудијантесов стадион није испуњавао услове да се игра меч), Естудијантес је у ревншу дочекао италијанску екипу. Након сусрета медији су утакмицу назвали "Масакр на Бомбоњери", наслов који је верно описивао шта се за 90 минута игре тамо догађало. Још пре почетка меча Аргентинци су по старом добром обичају на загревању напуцавали лопту у противничке фудбалере, док су навијачи бацали на фудбалере Милана врелу кафу.

Када је меч почео, прва жртва био је нападач Милана Пијерино Прати, који је након ударца пао у несвест. Лекарски тим је успео да га поврати. Иако је претрпео потрес мозга и имао благу амнезију, Прати се ипак вратио на терен.

Један од најагресивнијих на терену био је голман Естудијантеса Алберто Полети, који је крвнички стартовао и ударао Риверу, а затим и Комбина. Занимљиво је да чилеански судија већи део најбруталнијих стартова није карактерисао као прекршај, а камоли давао картоне.

Несрећног Комбина је дотукао Рамон Агире Санчез, који га је распалио лактом по лицу. Комбину су сломљени нос и јагодична кост, и сав крвав је лежао на терену. Фаул наравно није свиран, а судија је тражио од Комбина да се што пре настави утакмицу и да не задржава игру. Фудбалер Милана се сав крвав вратио на терен, али је неколико тренутака касније пао у несвест.

Поред тог крвопролића на терену, наредна сцена била је надреална, имајући у виду да су онесвешћеног Комбина, кога су износили на носилима, дочекали аргентински полицајци који су га одмах (чим се освестио) ухапсили због оптужби за дезертерство, тачније избегавање војне обавезе.

Утакмица је некако приведена крају, Естудијантес је победио са 2:1, што је било недовољно да одбрани наслов светског шампиона.

Ипак, ту нису престале муке Нестора Комбина. Док су његови саиграчи лечили ране са бруталног дуела, Комбин је морао да остане у притвору. Тек су након јаког међународног притиска аргентинске власти наредног дана ослободиле Комбина и уважиле његов аргумент да је француски држављанин и да је војну обавезу регулисао у тој земљи. Фудбалери Милана нису желели да напусте Аргентину док њихов саиграч не буде пуштен из затвора.

За разлику од претходних утакмица, након "Масакра на Бомбоњери" последице нису изостале. Италијански Газето дело спорт (La Gazzetta dello Sport) имао је наслов: "Деведесет минута лова на људе". Аргентинска јавност такође је била огорчена представом фубдалера Естудијантеса. Наслов једних новина гласио је: "Енглези су били у праву", алудирајући на изјаву Алфа Ремзија са Светског првенства 1966. године да су Аргентинци животиње.

Аргентинска влада тражила је начин да поправи ситуацију. Аргентински председник и војни диктатор Хуан Карлос Онгања тражио је од Фудбалског савеза Аргентине жестоке казне за најагресивније фудбалере који су осрамотили фудбал у тој земљи.

Најгоре је прошао голман Полети, који је добио доживотну забрану играња фудбала. Рамон Агире Суарез је суспендован на 30 утакмица и пет година забране играња за репрезентацију. Едуардо Манеро је добио суспензију од 20 утакмица и трогодишњу забрану играња за национални тим.

Уз све то, тројица играча су ухапшена, од чега су Полети и Монера провели по месец дана у затвору. Оштре казне за поједине фудбалере касније су објашњене намером Аргентине да поправи фудбалски имиџ да би се кандидовала за домаћина Светског првенства 1978. године. На крају, Аргентина је и добила организацију Мундијала, где је први пут дошла до наслова светског првака.

Бруталне утакмице из друге половине шездесетих година прошлог века направиле су такмичењу скоро непоправљиву штету. Све више европских тимова који су освојили Куп европских шампиона бојкотовали су утакмице против јужноамеричких тимова, тако да су неретко европски вицешампиони представљали Стари континент. Тек је почетком осамдесетих година прошлог века, када је "Тојота" узела покровитељство над такмичењем, Интерконтинентални куп добио поново на значају.

Иако се многи тог периода Интерконтиненталног купа нерадо сећају, тренер Селтика Џок Стејн је један од ретких коме је све то било занимљиво. Једном приликом је, и поред свега што је његов тим претрпео на три утакмице против Расинга, рекао: "Вратио бих се тамо да покушам поново."