Цар коме још нису рекли да је го

У другој половини 18. века, много пре него што је ико и помислио да би шутирање свињске бешике испуњене ваздухом могло да постане толико важно толико великом броју људи, Григориј Потемкин је постао намесник Крима. Како је та територија опустошена у руско-турском рату, Потемкину је припао задатак да новоосвојени простор обнови и насели. Исто тако је могло да му буде поверено да успут очисти и Аугијеве штале, јер то није било могуће, барем не у кратком времену које је имао. Међутим, он није желео да поклекне у промовисању патриотских сентимената и зато је морао да прибегне нарочитој ингениозности.

Направио је кулисе које су представљале села, маскирао је сопствене људе у сељаке, а онда целу травестију поставио поред реке Дњепар, којом је пролазила барка царице Катарине II. Он је тако убедио свог послодавца и њене пратиоце да ова област просперира под његовом патронажом.

Тако је настао пејоративни израз Потемкинова села, који служи да означи привид, бљештаву фасаду која прикрива одсуство суштине.

Да није било овог предузимљивог и сналажљивог Руса, семантика би морала да нам подари неки други термин којим бисмо означили ову појаву. Без икакве дилеме, један од најбољих кандидата за тако нешто била би енглеска Премијер лига.

Јер, све је лепо у Премијер лиги. Богати људи на трибинама гледају богате људе у копачкама. На дресовима, одмах испод грбова који датирају још из 19. века, вијоре се рекламе компанија које владају светом. На стерилно чистим стадионима певају се политички коректне песме. Новац олигарха, шеика и тајкуна покреће ову величанствену скаламерију и чини је неодољивом.

Међутим, премијерлигашки сјај није само јак - он заслепљује. Од њега се често и не види терен. А тамо доле фатаморгана нестаје. Тамо доле, на најбољој трави на свету, одавно се више не игра најбољи фудбал на свету.

Фудбал у Енглеској је крај осамдесетих година дочекао у великом заостатку за оним на континенту. Хулиганизам и његов још одвратнији рођак расизам, стагнација квалитета игре, петогодишња суспензија из европских такмичења због трагедије на Хејселу, били су само неки од симптома болести која је деловала неизлечиво. Лиги није била потребна само промена. Била јој је потребна потпуна метаморфоза.

Мудри фудбалски оци то су увидели и дали су се у реновирање формата такмичења. Због тога су се 22 клуба одвојила од енглеске Фудбалске лиге, чиме су створени услови за стварање елитне и независне Премијер лиге. Дакле, са одигравањем првог кола 15. августа 1992. године, бајка је почела.

Само што се та бајка, осим што не почиње "некада давно", ни не завршава тако што сви "живе срећно до краја живота".

Премијер лига је била успех у резултатском, материјалном и сваком другом смислу. Не рачунајући крај седамдесетих и почетак осамдесетих година века који је прошао, када су енглески тимови доминирали Европом, ништа не може да се пореди са златним периодом Премијер лиге. Између 2004. и 2009. године, барем један енглески тим је сваке сезоне играо у финалу Лиге шампиона. Освајали су је два пута.

Између 2007. и 2009. године, Премијер лига је дала девет од дванаест полуфиналиста Лиге шампиона.

Импресивне бројке се овде не завршавају. У поменутом периоду од 2004. до 2009. године некадашња велика четворка - Манчестер јунајтед, Челси, Ливерпул и Арсенал - одиграла је 120 мечева у групној фази Лиге шампиона, од којих је само 13 изгубила. На чак 48 мечева у елитном европском такмичењу те екипе нису примиле ниједан гол.

Откуд толики успех? Енглези сами по себи немају баш толико трофеја у фудбалском свету (трофеј првака света донела им је гол-линија која се померила неколико центиметара унапред). Они су сјајни у измишљању спортова, али слабији када их после треба играти.

Из овога произлази да квалитет долази са стране. У Премијер лиги играју фудбалери из више од 60 земаља света. У сезони 2007/2008 тек око 35 одсто времена на терену провели су енглески играчи. Тај број је ове сезоне још мизернији, пао је на нешто више од 32 одсто, што је много мање него у свим другим релевантним европским лигама.

Да би привукли те силне странце, Енглези су морали да их плате адекватно - и мало преко тога. Бренд Премијер лиге је један од највећих у свету спорта, па стога и није тешко пронаћи вољне инвеститоре, али није то оно што њу чини "безобразно богатом", како јој тепају енглески медији.

Уговори о телевизијским правима Премијер лиге јесу тај џиновски тас на глобалној фудбалској ваги. Примера ради, за период од 2013. до 2016. године, само на простору Уједињеног Краљевства, они вредe више од три милијарде фунти. Сваки меч кошта око 6,5 милиона фунти.

А једну утакмицу Премијер лиге у просеку гледа 12,3 милиона људи, што је више него меч у Бундеслиги, Примери и Серији А заједно. То и не чуди када се зна да се мечеви енглеског шампионата гледају у 212 засебних земаља и територија. Они, странци, ову милину посматрања фудбала плаћају приближно 2,2 милијарде фунти, што укупни приход од ТВ права за поменути трогодишњи период ставља на апроксимативно 5,4 милијарде фунти. 

Тај новац се дели врло уједначено, скоро равномерно, што је у супротности са успостављеном праксом у најјачим европским лигама. Однос расподеле новца од телевизијских права у Премијер лиги, између клуба који добија највише и клуба који добија најмање, јесте 1,6:1. У Шпанији је тај однос 7,8:1, у Италији 5,3:1.

Формула дистрибуције је врло једноставна. Половина новца од домаћих телевизијских права се дели на равне части међу 20 премијерлигашких клубова, 25 одсто је у директној вези са коначном позицијом на табели, а расподела последње четвртине новца се заснива на броју пута колико је утакмица клуба преношена уживо. Остатак новца, онај од телевизијских права за иностранство, сече се на подједнаке делове.

А, наравно, хиљаде и хиљаде сати ексклузивног и шљаштећег телевизијског програма генерисали су експонираност клубовима због које је скочила вредност спонзорских уговора, али и продаја реплика дресова и свега осталог на шта се могу пришљамчити клупске боје.  

Новац је, дакле, узрок стеларног успона Премијер лиге. Исти тај новац је узрок и њеног евидентног посртања.

У економији постоји закон који каже да је непрестан раст немогућ. Другим речима, балон у који се непрестано дува мора да пукне. Како се Премијер лига свесно повиновала економским, а не спортским законитостима, и њен балон је сада бушан.

Премијер лига је, у складу са нимало скривеном намером одржавања и повећања дотока новца, саму игру и њен квалитет подредила спектаклу. По истом принципу функционишу и холивудски филмови, у којима је заплет жртвован да би се створило више простора за специјалне ефекте.

Све је кренуло низбрдо 2009. године (случајно или не, баш те године је Кристијано Роналдо отишао у Шпанију). Тада се размахао тренд хазардерског фудбала, који публика обожава. Нажалост, подједнако га воле и немилосрдно експлоатишу противници Енглеза у европским аренама.

Број примљених голова по утакмици (или датих голова, у зависности од префериране перспективе) у Премијер лиги је порастао са 2,45 у сезони 2006/2007 на 2,81 у сезони 2011/2012. То се можда и не чини као превише, али је заправо индикативно у контексту драстичних промена начина игре. У Премијер лиги нису необични резултати који више приличе егзибиционим или аматерским мечевима - 6:1, 4:6, 2:7... Овакве утакмице су сјајне за гледање, оне су роба која се врло лако продаје, али оне су, више од ичега, омаж паду квалитета фудбала.

Од 2009. године број полуфиналиста из Премијер лиге у Лиги шампиона је пао на, за успостављене стандарде, "мршаве" три екипе.

Истина, Челси је 2012. године постао првак Европе, али свима је јасно да они никада нису били најбоља екипа на Старом континенту. Иначе, те године је тим са Стамфорд бриџа био једини енглески представник који је уопште прошао осмину финала Лиге шампиона.

Ове сезоне Челси се пласирао међу четири најбоље екипе на континенту, али само зато што има "посебну" предност на клупи. Жозе Морињо је ушао у своје осмо полуфинале Лиге шампиона, што никада ниједном тренеру није успело. Прецизније, он никада није испао у четвртфиналу тог такмичења. Чини се да би Португалац и са екипом састављеном од петнаестогодишњих девојчица ишао до самог краја у најјачем светском клупском такмичењу.

Прошла година је била прва од 1996. у којој није било премијерлигаша у четвртфиналу елитног такмичења. А та, 2013. година, због неколико значајних јубилеја (150 година од оснивања Фудбалске асоцијације, 90 година од изградње Вемблија) била је предвиђена као година која ће величати енглески фудбал и све оно што он наводно представља.

Премијер лига је склизнула и на званичној Уефиној листи, јер је сада, према важећем коефицијенту, иза шпанске Примере. Како се ова листа прави на основу резултата у петогодишњем периоду, није искључен даљи пад.

Премијер лига више није фудбалски Ел Дорадо. Тијаго Алкантара, Пјер-Емерик Обамејанг, Кевин Стротман, Маркињос, Љоренте, Марио Геце, Хенрик Мктаријан, Радамел Фалкао, Единсон Кавани, Нејмар, Асијер Иљараменди, Хамес Родригез, Жоао Мотињо, Гонзало Игуаин. Ово су само неки од играча који су летос могли да потпишу уносне уговоре у Премијер лиги, али су одлучили да потпишу мало мање уносне уговоре у неким другим лигама.

Да је све мање играча који праве разлику и доносе тај неопходни je ne sais quoi фактор својим тимовима показује и Фифа/Фифпро избор за најбољи тим године. Од 2006. године, односно откада је он устоличен, Премијер лига је дала 18 фудбалера, у односу на 52 колико их је дошло из Ла Лиге.

Фудбал је протеклих година наставио да ради оно што, заправо, ради откако постоји. Променио се. Енглези, заузети бројањем милиона, то су пропустили и превидели.

Свет је видео "гвардиолизовану" Барселону и тики-таку, као и минхенски Бајерн са фудбалом који изгледа као да га играју доктори физике на стероидима. Ту су и Јувентус, који је заслужан за поновно рођење напуштене 3-5-2 формације, и ПСЖ, екипа која, за разлику од свог енглеског пандана Манчестер ситија, показује да милиони могу да се троше смотрено и смислено.

Да парадокс буде комплетан, управо су мане енглеских тимова, које постају болно очигледне чим они напусте своје двориште, оно што Премијер лигу чини тако узбудљивом и пријемчивом. Квалитет Премијер лиге је пао, али је он пао равномерно, па тако и даље има компетитивности и неизвесности у борбама за титулу, Европу и опстанак.

Летимичан поглед на оно најбоље у Премијер лиги даје јасан увид у диспаритет квалитета који је настао у само неколико сезона. Челси "гура" добро, иако практично игра без нападача. Ето не зна више ни сам колико година има, Торес је као стрелац коме су отели пушку, док Дембу Бу нико и није видео откако је напустио Њукасл (све до меча са Пари Сен Жерменом, наравно).

Такав Челси, чак и са Немањом Матићем на терену, никада не би био конкурентан неким Јунајтедима из прошлости, или Арсеналовим "непобедивим" из 2004. године. Челси је, као и све Морињове екипе, функционалан и прагматичан, али никако величанствен.

Ливерпул је поново ту, озбиљан је такмац у борби за титулу након 24 године, што је само по себи вредно сваке пажње и похвале. Међутим, тај Ливерпул је тим који у својим редовима има само једног вансеријског играча, а то је Луис Суарез. Сви остали су само дисциплиновани извршиоци визије тренера Брендана Роџерса.

Арсен Венгер, који врло добро зна шта значи бити прегажен у Европи, признаје да је "остатак света ухватио корак са Премијер лигом". Жозе Морињо, најбољи демагог у историји тренера, разлоге недостатка резултата види у нечему другом.

Португалац истиче да распоред Премијер лиге чини да клубови не буду довољно конкурентни у међународним такмичењима. Мањи број утакмица у шампионату и дан више за одмор уочи мечева су оно, сматра Морињо, што даје предност тимовима ван Премијер лиге. Ту је, такође, и фактор кумулативног умора, јер само премијерлигаши немају зимски распуст. Истини за вољу, исте околности важиле су и раније, али Морињо је одлучио да то заборави.

Назнаке да би нешто могло да се промени не постоје. Енглези, суочени са плимом непријатних чињеница и још непријатнијих пораза, затварају очи.

Систем, који је накарадан и који нагриза њихов фудбал, у скорије време неће бити промењен. Тимови Премијер лиге не узгајају сопствени таленат, јер би то нарушило космополитски дух лиге који гарантује финансијску моћ.

Због тог система се дечаци у Британији, још у претпетлићима, не спремају да потезом или голом донесу победу вољеном тиму. Они се припремају да уклизају, а онда да освојену лопту додају Аргентинцу, Шпанцу, Бразилцу, Холанђанину, који ће то урадити уместо њих. Све, наравно, за велики новац. Онда и није чудно што сезонска карта за мечеве Вест Хема кошта шест пута више од годишње карте Бајерна из Минхена.

Ту је и питање познате енглеске гордости, која се понекад граничи са аутизмом. Енглези су одбили да у премијерној сезони Купа шампиона пусте свог представника да се такмичи, јер "какво је уопште то такмичење које би да ремети распоред њиховог шампионата".

Иначе, Куп шампиона је и иницирала енглеска неспособност да прихвате и вреднују свет око себе. Када је Вулверхемптон, предвођен легендарним Стеном Калисом, савладао мађарски Хонвед 1954. године, еуфорију нико није могао да заустави. Било је то годину дана након понижавајућег пораза од мађарског националног тима на Вемблију, и Енглези су били хистерично срећни. Освета је била реч која је поновљена више од неколико пута.

Није им засметало то што је Калис, на јутро утакмице, натопио терен водом, знајући колико су се Мађари мучили у блату у финалу Мундијала против Немачке. "Дејли Мејл" је изашао са насловом у коме је Вулверхемптон назвао шампионом света. Та објава је толико изнервирала Габријела Аноа, новинара "Л'Екипа" и некадашњег фудбалера, да је осетио потребу да оснује Куп шампиона, само да би је оповргао.

Иста је покретачка снага и сада, пола века касније, због које се у Енглеској са ниподаштавањем негира важност Лиге Европе, иако је она место где су у протеклим сезонама стасали неки од најбољих европских тимова и играча.

Премијер лига ће, упркос свему наведеном, остати омиљено фудбалско штиво. Они који фудбал конзумирају могу много тога да опросте, али не и мањак узбуђења. У Премијер лиги оно је често несагледиво. Она је фудбалски еквивалент банџиџампинга, који у сваком тренутку гарантује изнадпросечно лучење адреналина. Проблем је што је цена тога превелика.

Премијер лига је себе свела на хаотичну забаву, епидемију просечних екипа за домаћу употребу. Она је спектакуларна занимација и - ништа више. Као и сва царства пре ње, и Премијер лигу ће уништити декаденција.

Једина разлика је што ће "саундтрек" тог неизбежног краха бити аплаузи и усхићено скандирање опијених навијача...