„Коњица" која је срушила империју

Уважено је мишљење да је Велика Британија изгубила статус империје након Другог светског рата, када је на сцену ступила нова сила, Америка. Ипак, поједини историчари сматрају да је у главама острвљана Британија престала да буде суперсила када су изгубили примат у фудбалу.

Ако се ова друга тврдња узме као истинита, онда се може утврдити тачан датум пада британске империје. То је 25. новембар 1953. године, када је на сред Вемблија репрезентација Мађарске, предвођена Ференцом Пушкашем, понизила репрезентацију Енглеске савладавши их резултатом 6:3.

Енглези су до тог тренутка имали арогантан став да су неприкосновени прваци света. На три прва светска првенства, која су организована пре почетка Другог светског рата, Енглези нису ни учествовали. У једном писму Фудбалског савеза Енглеске послатом 1934. године домаћину Мундијала, Италији, између осталог је написано да фудбалски савези Енглеске, Шкотске, Велса и Ирске имају паметнија посла него да губе време на том такмичењу, када је домаће такмичење далеко квалитетније.

„Горди албион" није се освртао на знаке упозорења који су повремено долазили у виду пораза или тешко извојеваних победа. Први пораз Енглеза од континенталне европске државе био је против Шпаније 1929. године, али је за то пронађен низ изговора од тврдог терена до спарног времена.

Чак и неколико месеци по завршетку Другог светског рата, када је екипа московског Динама на турнеји по Острву извојевала две победе и два ремија, демонстриравши супериорност, нису биле довољне да се Британци преиспитају да ли је њихов фудбал у том тренутку најбољи. Ни фијаско на Мундијалу 1950. године када су изгубили од тоталног аутсајдера, репрезентације САД, није „укључио аларм" у острвском фудбалу.

Шансу да империју суочи са реалношћу добила је Мађарска. Предвођени Пушкашем и другим фудбалским мајсторима, „магични Мађари", какав је био један од надимака невероватне репрезентације, освојили су 1952. године златну медаљу на Олимпијским играма у Хелсинкију, победивши у финалу Југославију.

Генерација фудбалера која ће у историји остати упамћена као „мађарска лака коњица" добила је 1953. године позив да буде гост неприкосновеним Енглезима, у њиховом храму фудбала, где никада нису поражени - Вемблију.

Британски медији најављивали су дуел као „утакмицу века", јер су заиста сматрали Мађаре најбољом репрезентацијом која долази ван Острва, али у главама и играча и навијача и јавности владало је уверење да су гости само „топовско месо" моћној енглеској фудбалском машинерији. Пре меча са Мађарима, једина репрезентација од које је добила Енглезе на њиховом тлу је Република Ирска, што значи да „горди албион" никада није изгубио ниједан меч ван од континенталног противника.

Иако можда звучи претерано, енглески фудбалери су заиста били уверени у лаку победу, ако ни због чега другог, онда из разлога да заиста никада нису губили на Вемблију и да су и даље, у својим главама неприкосновена суперсила, макар у фудбалу.

Капитен енглеске репрезентације Били Рајт, присећајући се утакмице рекао је: „Потпуно смо потценили квалитете Мађара, не само тактичке, већ и многе друге. Када сам погледао мађарске играче, видео сам да носе чудне, лагане копачке, плитке као папуче које су биле пресечене испод зглоба. Окренуо сам се великом Стену Мортенсену и рекао - биће ово у реду Стен, они (Мађари) немају ни праву опрему".

Посебно су били збуњени појавом Ференца Пушкаша. Како су сами признали први пут су чули за Пушкаша и запањили су се када су видели особу дебељушкастог изгледа, који је личио на све сем на фудбалера. Нису ни слутили да пред собом имају најбољег нападача на планети у том тренутку.

Енглески селектор је за утакмицу предвидео формацију коју је „горди албион" играо већ деценијама, познатија под називом „WM" формација. Ригидна формација лансирана је још 30-их година прошлог века и није се дуго мењала. Латинична слова су описивала формацију на терену. Слово W означава део од средине ка нападу који би се састојао од два полушпица, два крила и једног класичног центарфора. Слово М у правцу ка одбрани формирала су два халфа и три класична бека.

Макар на папиру Енглези су остављали места на средини терена да могу да развију контранапад.

Селектор Енглеске Волтер Винтерботом није ни покушао да мења формацију по којој је репрезентација играла деценијама. Занимљиво је да сам Винтерботом није ни бирао играчи који ће играти на уткамици јер је до тада била пракса да екипу бира посебан комитет Фудбалског савеза Енглеске. Ако се свему томе дода извесна доза ароганције домаћина, пад фудбалске империје био је на видику.

Од тренутка када су магични Мађари истрчали на терен Вемблија, до тренутка када су гости постигли први гол, прошло је нешто више од минута. Енглески навијачи, који су били уверени да ће њихова репрезентација одмах да узврати, нашли су се у чуду када су видели да Мађари имају потпуну контролу на терену.

Енглези, са застарелом ригидном формацијом, нису могли да парирају веома покретном противнику. Мађарска крила Чибор и Будаи, правили су огромне проблеме енглеској одбрани. Огромну пометњу задњој линији Енглеза правили су нападачи Пушкаш и Кочиш, али су дефанзивци „гордог албиона" били тотално збуњени због бројева дресова противника.

Центархалфови су имали задатак да чувају офанзивне везне фудбалере који су до тада најчешће носили број 9. У мађарској репрезентацији тај број је носио Хидегкути који је на тој уткмици играо „лажну деветку", нешто повученије него на шта је противник навикао.

Енглези су јурили за бројем, тако да су поједини играчи често били ван своје позиције у покушају да зауставе Хидегкутија. То је отварало места Мађарима да лакше пробију Енглеску ригидну одбрану. Додатну пометњу уносили су Пушкаш и Кочиш са бројевима 10 и 8, јер Енглези нису очекивали од њих да играју класичне центарфоре. Енглески бекови, који су чували човека, тачније број, нису знали више на кога да пазе, па је често долазило до забуна у одбрани.

Све што су Енглези знали о фудбалу и о чему су учили читав свет, пало је за једно полувреме. Са својом револуцинарном 2-4-2 формацијом, Мађари су без проблема надигравали противника.

На крају првих 45 минута Мађари су имали предност од 4:2. Као што је речено први гол је у првом минуту за Мађаре постигао Хидегкути, док је у 13. минуту изједначио  Сивел. Хидегкути је у 20. минуту донео нову предност Мађарима, док је Пушкаш головима у 24. и 27. минуту нокаутирао Енглезе. До полувремена Мортенсен је у 38. минуту успео да смањи заостатак за гостима на 4:2.

Онима који су гледали утакмицу, и даље је у сећању остао невероватан  потез Пушкаша који се у трку отресао свог чувара тако што је, нагло зауставио лопту, док је играч који га је чувао наставио да трчи у празан простор. Техничку супериорност Мађари су демонстрирали скоро при сваком контакту са лоптом.

Ни друго полувреме није донело олакшање Енглезима. Мађари су летели на по терену, правили прилике и доминирали тереном. Било је видљиво и да је мађарски тим био физички далеко боље припремљен од домаћина. У другом полувремену серију Мађара наставио је Божик који је у 50. минуту постигао пети гол за своју екипу. Шести гол за Мађаре, свој трећи на мечу, постигао је Хидегкути. Једино што су Енглези учинили до краја утакмице је да у 57. минуту, преко Ремзија смање на 6:3, што је на крају био и коначан резултат.

Иако је победа Мађара била више него убедљива, она је могла да буде још већа да су Пушкаш и другови искористили још само неке од многобројних шанси које су направили.

Мало је рећи да је на препуном Вемблију након утакмице завладао шок. Пораз од Мађара била је прекретница у размишљању самих Енглеза о дометима сопствене репрезентације. Свима је било јасно да је континентални део Европе, не само научио да игра фудбал, већ да је унапредио игру која је већ тада била на далеко вишем нивоу него што је на Острву.

Један од оних који је био у публици је и легендарни Боби Робсон који је, присећајући се утакмице, рекао:

„Мађари су демонстрирали такав стил и систем игре какав никада раније нисмо видели. Нисмо знали ни за једног од њиховиг играча, нисмо чули ни за Пушкаша. Сви ти фантастични фудбалери за нас су могли да буду и марсовци, било нам је свеједно. Они су дошли у Енглеску, где никада нисмо изгубили на Вемблију, што је значило да ће бити 3:0, 4:0, па можда и 5:0 убедљива победа над малом држабом која је тек почела да учи фудбал. Пушкаша су називали коњичким мајором, зато што је ишао у војску. Питали смо се како је овај момак који је служио у војсци уопште могао да дође на Вембли да нас порази. Али начин на који су Мађари играли, техничко савршенство које су демонстрирали, пробушили су нашу WM формацију. Утакмица је имала пресудан утицај на мене али и на све остале", сећа се Робсон.

Заиста, након ове утакмице Енглези су присвојили доста тактичких, техничких и других новина које су Мађари демонстрирали. Како је сам Робсон рекао: „Та утакмица је променила наш начин размишљања".

Прве „жртве" катастрофалног пораза била су шесторица играча енглеске репрезентације. Тај меч био је последњи репрезентативни у каријери за Била Екерслија, Алфа Ремзија, Џорџа Роба, Харија Џонсона, Стена Мортенсена и Ернија Тејлора.

Иако су многи неоправдано кривили голмана Џила Мерика за пораз, док су други мислили да су Мађари само имали среће, озбиљни фудбалски стручњаци, попут легендарног Мета Безбија увидели су да је време доминације енглеског фудбала прошло и да је дошло време за промене.  

У наредних неколико година велики број енглеских тренера, са великим успехом, прихватио је и применио многе ствари које су користили Мађари, на своје клубове.

Док је за Енглезе утакмица означила почетак коренитих промена, за Мађаре она је била само једна победа у низу. Своју супериорност најбоља репрезентација на планети на жалост никада није крунисала титулом светског шампиона. У финалу Светског првенства 1954. године, Мађари су неочекивано поражени од Западне Немачке. Сумње да су немачки фудбалери били допинговани потврдиле су се тек деценијама касније, када је било немогуће вратити точак историје. Пушкаш, Кочиш и другови, једну фудбалску еру нису обележили пехаром, али о њиховим играма и популарној „мађарској лакој коњици" или „магичним Мађарима" и данас се радо прича.

За крај, ваља поменути да су Енглези имали шансу да се реванширају Мађарима за пораз на Вемблију. У реваншу одиграном 23. маја 1954. године у Будимпешти, Мађари су савладали Енглезе са 7:1, што је до данас најтежи пораз фудбалске репрезентације те земље.