Зашто Аргентинци (не) воле Месија

Лео Меси је крунисани краљ фудбала, и играч који обара све рекорде пред собом. Планетарна популарност омаленог Аргентинца сваке године је све већа, а „Меси-манија" захватила је сваки кутак планете и чини се да нема навијача који не машта да фудбалер Барселоне наступа за његову репрезентацију. Ипак, постоји једно место где Меси није толико популаран, то је његова родна Аргентина.

Аргентина је за ову годину већ поделила награде за најбоље спортисте у којима поново није било Месија. Фудбалер Барселоне је можда четири пута освајао награду за најбољег фудбалера на планети, али то није довољно да га награде у домовини. Аргентински новинари су награду Olimpia de Oro, намењену најбољем спортисти доделили боксеру Маркосу Мајдани.

Још једна награда такође намењена најбољем спортисти Аргентине Gold Prize of Clarin, није отишла Месију већ тенисеру Хуан Мартину дел Потру чији је највећи успех ове године полуфинале Вимблдона. Меси је само 2011. године проглашен за најбољег спортисту своје земље.

Игнорисање најбољег фудбалера планете у домовини није ништа ново, такав однос према Месију у Аргентини влада последњих неколико година и то не само од стране јавности већ и навијача. Прекор Аргентинаца према најбољем играчу планете објашњава се мишљењем да Меси у репрезентацији не пружа ни приближно исте партије као када игра у Барселони.

Док изазива незапаћену пажњу медија где год се појави,, како је аргентински лист La Nacion једном написао, Меси у својој земљи има мање поклоника него неки фудбалски судија. Иако је у питању претеривање Меси је у родној земљи заиста мање популаран од својих земљака и саиграча из репрезентције Тевеза, Игуаина, Агуера и других.

Поједини аргентински навијачи често називају Месија „Каталонац" у погрдном смислу, не признајући да уопште представља ту јужноамеричку државу. На улицама аргентинских градове понегде се чак виде и графити на којима пише: „Меси није Аргентинац". Тако нешто нису радили чак ни у случају Игуаина који је рођен у Француској.

Чињеница да је Аргентину напустио као 13-годишњак и да је као фудбалер стасао на европском континенту довели су до тога да темпераментни Аргентинци имају хладан однос према Месију. Да је Аргентина са Месијем освојила Мундијал, тог играча би вероватно дизали у небеса, али када су „гаучоси" доживели неуспехе на светским првенствима 2006. и 2010. године и Копа Америка 2011. године, највећи кривац је пронађен у фудбалеру Барселоне.

Чини се да ће се многи Аргентинци увредити ако неко покуша да упореди Месија са Марадоном. Иако је у остатку света ово поређење готово свакодневно, за Аргентинце постоји само Дијего. Популарни „Ел Пибе" је, пре него што се отиснуо у Европу, у домовини показао макар делић фудбалске магије док је као играч стасавао у Аргентинос Јуниорсима и Бока Јуниорсима.

Приче из Марадониног детињства у којима је као босоноги клинац на улицама Буенос Аиреса пикао лопту, док су се отац и мајка борили да прехране породицу, је нешто са чиме се већина Аргентинаца може поистоветити. Марадона је увек био човек из народа кога је волела цела нација. Када је у Мексику 1986. године Марадона предводио „гаучосе" до титуле светског шампиона у очима Аргентинаца, али и целог света, постао је бесмртан. Њему се могло опростити све, и избацивање са Мундијала 1990. и коришћење дроге и све ствари које су пратиле његов буран живот. Меси код својих земљака још увек није заслужио такав кредит.

Какав је однос земљака према Месију најбоље је илустровао један британски новинар који  је пре две године посетио његов родни град Росарио и  клуб Њуелс Олд Бојс, где је фудбалер Барселоне направио прве фудбалске кораке. Он је тада у друштву тридесетак клинаца старих између шест и седам година спровео мини-анкету питајући их да ли знају ко је Меси. Око 70 одсто је чуло за њега, али није показало неку емоцију или одушевљење, док 30 одсто никада није ни чуло за најбољег фудбалера на планети који је само неколико година раније јурио лопту на терену на којем са сада они налазе.

Ако се овоме дода да су у радњама са спортским сувенирима Буенос Аиреса и других аргентинских градова и даље најпопуларнији дресови Марадоне и других бивших и садашњих аргентинских фудбалера, онда се добије јасније слика о односу Аргентинаца према најбољем фудбалеру на планети.

Меси није освојио ништа са Аргентином иако су сви очекивали да ће управо он, након Марадоне, поново водити репрезентацију до светске славе. Штавише, имао је можда више лоших него добрих партија у дресу националног тима. Марадонини саиграчи кажу да је „Ел Пибе" са уживањем играо за репрезентацију и да му није било тешко да пређе пола света само да би представљао своју земљу. У очима Аргентинаца Меси није показао такво пожртвовање.

Истина је да је на Светском првенству 2010. године Меси играо прилично лоше, додуше као и читава репрезентација, и да није постигао гол, али то је само последња кап у пуној чаши огорчења аргентинских навијача.

На жалост, мало Аргентинаца изгледа памти да је Меси на почетку каријере, још као тинејџер, одбио понуду Шпаније да наступа за њихову репрезентацију. Фудбалер Барселоне је на Светском првенству за играче до 20 година био најбољи стрелац и играч такмичења, када је Аргентина освојила титулу.

Занимљиво је да су сами почеци Месија у сениорској репрезентацији били несрећни. Са 18 година, на свом дебију за први тим „гаучоса", на мечу против Мађарске у Бидимпешти Меси је ушао у 64. минуту, а само минут касније утакмицу је напустио због црвеног картона. Судија је искључио Месија због тога што је руком да ударио противника који га је вукао за дрес. Ово је био можда лош предзнак када је у питању репрезентативна каријера момка из Росарија.

На Светском првенству у Немачкој 2006. године Меси је дебитовао на утакмици против наше репрезентације која се тада звала Србија и Црна Гора. Омалени Аргентинац је тако постао најмлађи фудбалер своје земље који је дебитовао на Мундијалу, а када је дао гол, постао је и најмлађи стрелац „гаучоса".

Меси је заблистао поред Рикелмеа 2007. године на Копа Америка (континентални шампиона) где је Аргентина у финалу поражена од Бразила. Меси је и овде био један од најмлађих играча и приказао је одличне партије, а злобни коментари данас говоре да је за његове добре игре (које, како сматрају многи Аргентинци никада више није поновио) заслужан Рикелме. Ни златна медаља на Олимпијским играма у Пекингу 2008. године, када је супротно жељама Барселоне, наступио за репрезентацију, није била довољна да освоји срца навијача. И за овај успех многи Аргентинци заслуге приписују Рикелмеу.

За хладан однос земљака према Месију можда је најпресуднија била 2010. година и Светско првенство у Јужној Африци које је нападач Барсе завршио без постигнутог поготка. Месијеве игре су биле далеко од лоших, и са позиције плејмејкера на коју га је тадашњи селектр Марадона поставио заслужан је за многе голове репрезентације, док је у победи против Грчке проглашен и за играча меча, али „трн у оку" навијача је била чињеница да фудбалер није постизао голове, иако је то немилосрдно радио у Барселони.

Отворени прекор дела домаћих навијача према Месију међутим почео је годину дана касније 2011. године на Копа Америка где је Аргентина била домаћин. „Гаучоси" су играли катастрофално и испали су већ у четвртфиналу од Уругваја. Иако није играо лоше, макар ништа лоштије од остатка екипе, Меси је проглашен за највећег кривца. Тада је му је отворено замерано да не показује исту страст и жељу као када игра за клуб и када носи дрес репрезентације. Локални медији посебно су му посебно замерили чињеници да не пева националну химну.

Данас постоји, чини се вештачка дилема да ли је Меси у репрезентацији добар играч у лошем тиму, и лошије игра јер саиграчи нису истог калибра као он, или је Меси једноставно клупски играч који у националном тиму не може да игра на истом нивоу. Истина је увек негде између, али у очима острашћених аргентинских навијача кривац је искључиво Меси.

У одбрану Месија устали су махом страни фудбалски стручњаци и јавност који сматрају да се Месијев таленат не користи правилно у репрезентацији Аргентине. Док се у Барселони игра градила око Месија, у националном тиму фудбалера су често пребацивали са позиције на позицију, али га нису стављали тамо где је најубојитији. Меси је до сада имао улогу плејмејкера и полушпица, играча који ће лоптама „хранити" најистуреније нападаче, који ће асистирати и држати ствари под контролом. Ипак, многи фудбалски стручњаци сматрају да је Меси употребљивији у ситуацијама када треба да се финишира, када се постиже погодак.

Они који бране фудбалера Барселоне сматрају да Меси има и ту несрећу да у аргентинској репрезентацији има сјајних индивидуалаца који још увек не играју за тим. Док се 1986. године тим градио око Марадоне који је суверено командовао екипом, данас више играча аргентинске репрезентације жели да има исту важност као Меси и више играју за себе него за тим. Ипак, када се тражи кривац или жртвено јагње, то никада неће бити Тевез, Агуеро, Игуаин или Пасторе већ звезда Барселоне.

Код поштовалаца лика и дела омаленог Аргентинца постоји чак и раширена теорија завере. Они најекстремнији имају сулуду теорију да сами аргентински тренери саботирају Месија у националном тиму, стављајући га да игра на позицијама које му мање леже да не би достигао Марадону. У клупском фудбалу Меси је урадио више него Дијего, али без мундијалске круне он (макар у Аргентини) никада неће бити упамћен као најбољи играч свих времена.

Онима који бране Месија од критика његових игара у репрезентацији Аргентина често се замера да сву кривицу пребацују на тренере, савезе и саиграче а не на самог фудбалера.

Као што је речено, истина је вероватно негде између. Меси до краја каријере имаће још најмање два шансе у којима ће покушати да Аргентину трећи пут у историји доведе до титуле светског првака. На тај начин Меси би коначно одледио срца темпераментих аргентинских навијача. Прву шансу Меси ће имати наредне године у Бразилу.

До тренутка када (и ако) подигне трофеј намењен најбољој репрезентацији света, Месију ће се клањати цела планета за игре у Барселони, док ће аргентински навијачи и даље незадовољно гунђати.