Јефтин пораз Партизана

Подршку Партизану на овом сусрету давали су навијачи црно-белих, али и „побратимљене" групе навијача ЦСКА из Москве и нижеразредног Сокола из Саратова.

Сам меч у главном граду Татарстана је почео на начин који је врло лако било предвидети. Стратег црно-белих Владимир Вермезовић одлучио се за петорицу играча у везном реду, што је српском шампиону требало да донесе неопходну чврстину, а противнику да сузи простор за игру у фази напада. Замисао је била да непходну дубину Партизану обезбеђује Лазар Марковић, усамљен у нападу.

То није баш тако функционисало од самог старта, јер је руски тим готово из првог напада могао да стигне до предности. Са лоптом је до казненог простора дошао Наћо, правовремено је проиграо Рондона али је лопта, након помало незграпног ударца сјајног Венецуеланца, отишла поред леве стативе.

Минут касније, Миљковић је на десној страни испао из игре, поново је Рондон био у прилици да матира Стојковића, али је био подједнако неуспешан.

Јасна је била намера домаћег тима да стигну до поготка што је пре могуће, и с тим у складу су Руси и играли - дубоко постављени на половини противника. У овим тренуцима Партизан је успевао само повремено да изнесе лопту до половине терена, ретко када даље од тога.

Међутим, успео је српски тим да дође до даха, а затим и постепено да преноси тежиште игре на половину Рубина. У два наврата, прво главом након корнера а затим и ударцем са дистанце, млади Саша Марковић је покушао да савлада голмана Рижикова. Оба пута није био предалеко од тог циља.

Од овог тренутка виђена је по свим параметрима равноправна борба два противника. Ниједна од екипа није срљала, али се није ни устручавала од нападања. Тако је Рубин прво након првог корнера могао и до вођства, али се испречио Иванов.

Недуго затим, на другој страни, Партизан је повео лепу полуконтру, лопта је дошла до Нинковића који је, и поред неколико других решења, одлучио да шутира са полудистанце. Млади репрезентативац Србије то ради доста солидно, али је лопту уз доста муке ипак укротио голман домаћег тима Рижиков.

Опет доста очекивано, у самом финишу првог дела Рубин је појачао притисак. Лоптама су се тражили Наћо и Рондон, а по левој страни је више него приметан био Карадениз. Турски фудбалер, све до самог финиша полувремана, није успевао да покаже свој одлични ударац.

Ипак, у последњем минуту првог дела, у без дилеме најгорем могућем тренутку, Рубин је стигао до поготка.

Поготку је претходио низ јако лоших реакција фудбалера Партизана. Стојковић је млако одбио лопту, нико од дефанзиваца црно-белих није натрчао на лопту, нико није испратио Карадениза који се прошетао кроз казнени простор, и на крају нико није изашао у блок. Кад се све сагледа, погодак је у таквој ситуацији био готово неминован.

Како се завршило прво, тако је почело и друго полувреме. Подједнако слабо је била постављена одбрана Партизана као и код првог гола, и што је још битније подједнако непокретна. То су на најбољи могући начин искористили Јеременко и Рјазанцев, када је овај други изашао сам испред Стојковића након дуплог паса. Руски фудбалер је био више него сигуран, и тако се Партизан нашао у јако тешкој, испоставиће се безизлазној ситуацији.

Одмах затим могло је да буде и 3:0, али је ударац Кузмина умирио Стојковић.

Најбољу акцију Партизан је извео у 57. минуту, када је након низа лепих додавања Волков излетео сам испред Рижикова. Покушао је да га предрибла, нажалост отишао је превише у леву страну и прилика која је свакако обећавала је пропала.

У 60. минуту се догодило оно што се готово увек дешава у Партизану са Владимиром Вермезовићем на челу - извршена је измена. Уместо Нинковића, неприметног у већем делу меча, у игру је ушао Митровић.

Покушавао је Партизан да стигне до почасног поготка, али даље од 25 или 30 метара од гола домеће екипе једноставно се није могло. С друге стране, Рубин није показивао превише амбиције да стигне до трећег поготка и тако и формално отклони све дилеме око крајњег епилога сусрета.

Партизан је био бољи у Казању данас него што је био у Београду против Нефчија, али заиста брине да ни такво издање Партизана није довољно да угрози, па чак и забрине један тек солидни европски тим. Агресивност је недостајала у игри Партизана, несигурности је било превише, што је довољан поклон руској екипи која је са великим успехом играла и са екипама какве су Барселона, Тотенхем, Интер...

Младост играча српског шампиона може бити објашњење оваквог приступа игри, али никако оправдање.