После десет година сликар Славко Крунић излаже у Београду, априла 2024. у Галерији Радио-Телевизије Србије. Нови циклус Крунићевих слика под називом „Та дивна неостварења“ обухвата око 40 дела овог мајстора свог заната која до сада нису виђена у јавности.

Посебним сликарским рукописом и снагом креативног духа Славко Крунић издваја се на уметничкој сцени ових простора настављајући традицију српских сликара фантастике. На његовим делима представљени су људи са њиховим фантастичним животним причама и крупним необичним очима попут неких архајских, чудноватих бића. Галерија лица које Крунић слика препознатљива су већ на први поглед. Та лица као да излазе из неких већ виђених ликовних дела или књижевних романа. Сви су беспрекорне коже без белега или ожиљака, идеализовани попут савремених светаца, а ипак што их дуже гледамо, та лица са Крунићевих слика нам постају познатија, ближа, као људи које свакодневно срећемо. Ефекат зачудног на портретима, изазван асиметријом, на зрнастој текстури коју најчешће користи даје његовим сликама посебну слојевитост – материјалну, али и ону временску.

Ипак, уметник се очигледно не ослања много на стварност. Крунић се игра идејама и ставља их у образац критике односно сатире. Док многи стваралаштво Славка Крунића називају надреализмом, магичним реализмом или како је најсвеобухватније - фантастична уметност, сам уметник каже да термин сањалачка уметност можда најпрецизније описује његов опус.

У најновијем циклусу, који представља у Галерији РТС, Крунић прави помак у свом стваралаштву одвајајући главне протагонисте од карактеристичних ренесансних призора. Слике у новој атмосфери представљају новост у опусу овог врсног уметника.

Славко Крунић рођен је 1974. године, у Београду. Сликарство је изучавао у класи професора Радомира Рељића на Факултету ликовних уметности у Београду, дипломирао 1998. године, а магистрирао 2002. у класи професорке Анђелке Бојовић. Од 2000. године члан је уметничког удружења УЛУС, а од 2011. – УЛУПУДС-а.

Дела је излагао на више од 200 самосталних и групних изложби у земљи и иностранству, од тога на 39 самосталних. Његове слике доспеле су до јавних и приватних збирки, колекционара са најнеочекиванијих страна света, а илустрације су нашле пут до бројних књига и часописа. Од 2010. до 2015. године радио је као илустратор за Политикин Забавник. Књигу “Сатириконе” објавио је 2010. године. Јунаци Крунићевих слика постали су тада јунаци кратких прича француске књижевнице Елоди Пинел. Са књижевницом Мирјаном Огњановић уприличио је три књиге – „Управа неукаљаних части“ (Академска књига), „Несаница за двоје” (Боока) и „Маузолеј” (Алтанова), да би четврту књигу „Лажне бајке“ (Боока) реализовали заједно са писцем Давидом Албахаријем. Са списатељицом Сањом Домазет приредио је књигу „Мале богиње“ (Службени гласник). Своју монографију „Маузолеј несавршенства“ са текстом Била Гулда, америчког музичара и продуцента, објавио је у Лондону. Илустровао је књигу „Књига које нема“ Ђорђа Балашевића. Илустровао је каталог, плакат и билборд опере „Вертер“ Народног позоришта у Београду, као и плакат и билборд за оперу Севиљски берберин. Његови радови се могу наћи на омотима музичких издања светски познатих извођача. Београђани га памте као ди-џеја познате „Академије“ 90-тих година, а музика је осталаи данас важан део његове инспирације. Живи и ради у Београду и Новом Саду.

У тексту за каталог изложбе Славка Крунића у Галерији РТС књижевник Бранко Кукић анализрајући његово дело и савремену декаденцију између осталог каже:

«На портретима Славка Крунића приметио сам једну сликареву интересантну намеру, верујући да он те своје уметничке поруке није свестан. Наиме, на многим сликама српског сликарства XIX века сликари су на портретима познатих и непознатих уз портрет стављали неки симбол, било знак флоре, фауне или неког предмета. Да ли су то били симболи расположења портретисаног, или симболи његове младости, старости, отмености, скоре смрти, његовог дела и карактера, или знаци предсказања, то је тема претпоставки тумача тих портрета. Да ли су насликани због тадашњих манира, разлога жанр-сликарства, или због улепшавања портрета, или из немоћи поставке портрета, ми то не можемо поуздано знати. О томе историчари уметности могу да разглабају до миле воље. Мислим да су стари сликари имали у виду да је цео боговетни свет једна целина, и да сваки делић те целине одражава свет као тачку у којој је све сажето. Враћање тој идеји данас се зове – декаденција. Али симболи на тим сликама могу да значе радост, тугу, меланхолију, пролазност живота, рађање новог света и нових идеја, запитаност над светом, страх, смрт или њено наслућивање. Све је то скупљено у интуицији и наслућивању сликара који портретише, или ти симболи значе нешто конкретно. Али то једино или слути или зна портретиста, јер он путем своје уметности „види“ судбину, али не само судбину једне личности, него и судбину света. У том тренутку он је и „јунговац“, или „фројдовац“, или „видовити“, дакле неприкосновени. Смисао уметности је, између осталог, и у томе.

Не знам да ли је сликар Славко Крунић свестан овога о чему говорим. Али када је уметник био искључиво рационални технолог? Никада.

Презрењем декаденције бојим се да ће у времену које долази уметник бити доведен у стање када ће самог себе више ценити као технолога, односно техничара, него онога који свету даје стозначне поруке, слутим да ће свет подићи на једнодимензионалност. Та стрепња и сумња већ представљају страх, немоћ и ужас данашњег света»- истиче Кукић.

(цео текст можете погледати у каталогу изложбе).

„Мозаик малог формата“ је међународна изложба која утиче на развој ове ликовне технике, на повећање видљивости мозаика и актуелизовање савремених мозаичких пракси. Такође она пружа увид у најновије идеје и кретања у пољу мозаика.

Пројекат се реализује као годишња изложба која даје снажан подстицај успостављању јаке домаће мозаичке ликовне сцене, као и на њено представљање и позиционирање у европским оквирима кроз унапређивање међународне сарадње. Изложба открива нове, посебно младе, талентоване ауторе и промовише њихов рад.

Прва изложба „Мозаик малог формата“ одржана је 2006. године. Од самог почетка она окупља уметнике који се перманентно баве мозаиком, али истовремено и уметнике којима је мозаик само одмориште у уметничкој пракси. На афирмацији савременог мозаика је до тада већ више година успешно радила група Аметист, а овај пројекат је дао нови замајац на том плану. Из овог подухвата након десет година је изникао Београдски фестивал мозаика, који је први пут одржан 2016. године у Кући легата у Београду.

Централна оса изложбе овог типа проистекла је из сагледавања да је поред очувања мозаика као ликовне технике и његовог истицања као савременог ликовног израза, веома битно и сачувати дух уметности који се кроз мозаик данас најбоље може изразити. Пре свега истаћи сам тај еманципаторски и духовни импулс уметности, као и могућност контакта са креативним извором који су данас наметнутим комерцијалним захватима угрожени.

Мали формат је близак скици, брзом реаговању на идеју – директно у материјалу, тако да често представља тек најаву или слутњу могућег остварења. То му даје свежину и необавезност. И у малом формату видљива је поетика аутора као и његова тренутна преокупација.

Истовремено, то је неопходни подстицај уметницима да раде и да се представе јавности, јер, коначно, тек разумевањем и унутарњим прихватањем од стране публике затвара се круг смисла стваралаштва.

На изложбама су до сада учествовала 292 аутора из 15 земаља (Аргентина, Босна и Херцеговина, Бугарска, Црна Гора, Француска, Хрватска, Израел, Немачка, Пољска, Румунија, Русија, Северна Македонија, Aустралиа, Турска, Шведска), са преко 750 изложених дела. Публика је тако могла да прати најновија остварења, као и развој поетика појединих аутора у овој технци не само у земљи, већ и у региону, а и шире. У изазов израде мозаика до сада су се често опробавали и ликовни уметници из других области, при чему им ова изложба даје могућност да уносе неке новине или елементе који су карактеристични за њихово примарно опредељење, тако да се изражајно поље мозаика шири и на овај начин.

Првих година додељиване су три награде (2007- 2013). У Галерији Феникс љубазношћу власнице и кустоса галерије Бранке Павић Баста прва награда је подразумевала и добијање термина за самосталнио излагање у овој галерији. Награда за најуспешнији рад установљена је на изложби 2014. године, а награда за најуспешнији студентски рад уведена је 2015. године. Од 2016. ова награда носи име нашег великог уметника мозаичара Борислава Боре Њежића (1933-2016) са намером да његово дело послужи као узор и путоказ у стваралаштву нових генерација мозаичара.

У жири за награде укључени су поред мозаичара и представници других уметничких области, као и теоретичари и историчари уметности, како би се проширило поље међусобних утицаја.

Могућности и смисао мозаика и његов значај за решавање неких основних ликовних проблема данас, скоро су у потпуности били непознати. Да би се публици, али и ликовним уметницима других опредељења који желе да упознају и мозаик, приближила ова тема, организована је школа мозаика Камен & лом, која се сваке године од 2016. одржава у галерији током трајања изложбе. Сви полазници школе, као и посетиоци, стичу могућност да боље разумеју ликовне проблеме мозаика. У рад се могу укључити сви, без обзира на узраст, образовање, сви који су осетили неки порив да се окушају у овој техници. Сам процес рада омогућава да доживе креативност и да увиде шта је заправо чин стварања.

Овде можете погледати КАТАЛОГ изложбе и текст мср историчара уметности Дејана Вукелића.

Екатерина Берјоскина Милићевић на најбољи начин оличава вредност наслеђа својих предака. На почетку је важно напоменути да је она културни амбасадор Русије у Србији и да је њен допринос српској културној сцени изузетно велики. Она је била уметнички директор галерије Руског дома, где је покренула дечију ликовну школу и где је водила галерију руске уметности „Берјоска“, као и „Арт кафе“. Организовала је хумантиране акције у време НАТО агресије на Србију, како би помогла српском народу. Памтим и њену изванредно прихваћену изложбу у Паризу у Југословенском културном центру 2000. године.

По вокацији је архитекта (завршила је Архитектонски факултет у Москви, под менторством проф. Михаила Посохина). Још у време студија учествовала је на конкурсима младих архитеката Москве и освајала запажене награде. Све ово није необично када знамо да је и њен отац цењени и уважени архитекта у Москви – г. Јуриј Берјоскин. Такође, запажен је и његов сликарски опус у класичном стилу. Амбициозни отац је имао неизбрисиву улогу у Екатеринином одабиру свога животног опредељења. Уписао је десетогодишњу ћерку у престижну ликовну школу Валентина Серова у Москви и на тај начин јој омогућио да додатно развија свој уметнички потенцијал.

Екатерина је чуварка културне и породичне традиције којој припада. Стога можемо истаћи неке од њених најзначајнијих предака. Један је диригент, један кларинетиста, док је најзначајнији међу њима Екатеринин деда Лев Таргонски, који је у периоду од 1950. до 1960. године учествовао у формирању Совјетског свемирског програма с ракетним стручњаком Сергејом Короловим. Екатеринини корени са снажним стаблом на коме су се разгранале гране са плодовима именом Екатерина и Ивана.

Екатеринина дела припадају тзв. штафелајском сликарству. Њене слике су начињене техником уље на платну. Њена платна су већих и мањих формата. На њима доминира сигуран потез експресивног набоја. Градски пејзаж је главни мотив у њеном сликарству, али важно место у њему има и мотив мртве природе. У оквиру њеног стваралаштва посебну пажњу привлачи градски пејзаж осликан у жанру пејзажног сликарства који се назива ведута. Најпознатији представници овог жанра су италијански сликари Каналето (слика „Канал Гранде у са базиликом Санта Марија дела Салуте“ у Венецији), затим, Франческо Гварди (слика „Дуждева палата у Венецији“).

На Екатерининим ведутама присутни су градски пејзажи и сакралне грађевине које одају утисак грандиозног простора, на основу чега постаје јасно да ова уметница врхунски влада перспективом. Слободном и прецизном руком једног архитекте-сликара она исцртава вертикале и хоризонтале као обавезне оквире грађевина, док је на њеним сликама доминантан мотив неба. Оно је насликано финим и меким прелазима плаве боје са пловећим белим облацима. У оквиру градског пејажа присутне су и костимиране људске фигуре које носе маске на карневалу у Венецији („Венецијанске ноћи“ и „Звуци музике на Тргу Св. Марка“).

Слика „Небо изнад Санкт Петербурга“ је импресивна, а нарочито начин на који је уметнички изведен мотив одсјаја неба који се рефлектује у реци Неви. На реци се још налазе и бродови усидрени у луци. Тај призор буди жељу да се нађем на неком од насликаних бродова и низводно отпловим до Балтичког мора. Моја машта је побуђена искреним доживљајем и снагом коју буде Екатеринина уметничка дела. Њен стил бих упоредила с начином на који Антон Павлович Чехов описује зиму у својим приповеткама. Иако се ради о различитим врстама уметности, добар уметник може различитим средствима створити подједнако снажан ефекат. Оно што је Чехов речима „насликао“, то је Екатерина верно „описала“ помоћу своје четкице и боја. Треба истаћи и то да ова уметница слика и портрете (насликала је портрете руских царева који се налазе у ресторану „Руски цар“ у Београду).

Екатеринина ћерка, млада сликарка Ивана Краљевић, такође је аутентичан и необичан стваралац. Она, драматичном и сигурном, а разиграном линијом ствара своја уметничка дела. Док гледам призоре мајке и детета на сликама, сећам се сопственог мајчинства и на њима проналазим диван приказ мајчинске нежности. Ивана Краљевић ствара и дела у дигиталној форми. Она су веома занимљива и изазивају полемику међу посматрачима. Ја у њима препознајем плакатна решења с различитим варијантама модних реклама, уз приметан утицај Ендија Ворхола.

Ивана Краљевић је сјајан пример ствараоца који нам улива наду и веру у постојање младих талената. Ова уметница својим дигиталним радовима доказује да је уметност „божанско лудило“ променљиво а ипак постојеће, због артефаката који остају бесконачно на планети Земљи. Верна властитом стилу, који се заснива на споју класичног и модерног, ствара јединствен стваралачки израз који се не заснива на опонашању демистификоване структуре одвојене од имитације и опонашања одбија законе Мимезиса. Онај који имитира најгори је од своје врсте, Ивана Краљевић то засигурно не ради. Млада уметница је победила академизам, надвладала га и саградила препознатљив рукопис посвећеним радом.

Биографије

Екатерина Милићевић рођена је у Москви, у породици познатог архитекте Јурија Берјоскина. Од раног детињства отац је код ћерке развијао љубав према уметности и у десетој години уписао је у ликовну школу. Директор у школи на Кропоткинској био је познати московски сликар Јевгениј Лапин ђак Куприна и Шевченка, оснивача руске авангардне школе двадесетог века (његова дела налазе се у Третјековској галерији и Руском музеју).

Под утицајем оца, Екатерина уписује Архитектонски факултет где је и дипломирала код главног архитекте Москве, академика Михаила Посохина. Још за време студија учествовала је на конкурсима младих сликара Москве и освајала запажене награде.

Од 1997. године постаје уметнички директор галерије Руског дома у Београду. Сарађује са најпознатијим југословенским сликарима тог времена: Милошем Шобајићем, Ољом Ивањицки, Радованом Мићом Трнавцем, Милићем од Мачве, Драганом Малешевићем Тапијем, Сергејом Јовановићем... Посебно се ангажује на довођењу руских сликара из Москве у нашу земљу.

Екатерина Милићевић отвара 1998. године дечју ликовну школу кроз коју; за шест година трајања, обучава више од 400 деце која ће се потом уписати на високе ликовне школе и ликовне академије.

Током 2000. године отвара Арт кафе клуб, где наставља дружење са познатим београдским уметницима: певачима, глумцима, сликарима, међу којима су и Ђоре Марјановић, Живан Сарамандић, Радмила Караклајић, Оливер Њего и многи други.

Ивана Краљевић рођена је 1989. године у Београду. Ћерка познате уметнице Екатерине Милићевић и унука московског архитекте Јурија Берјоскина. Од малена је похађала дечију ликовну школу при Руском дому у Београду, касније у Дипломатском клубу – којом је руководила њена мајка Екатерина. Такође је похађала атеље професора Јеловца. По завршетку средње Дизајнерске школе у Београду, уписује Мегатренд факултет за уметност и дизајн, али након годину дана напушта студије и одлази у Италију где уписује сликарство на Академији лепих уметности у Торину. Поред своје мајке, уметност и сликарство је учила од својих драгих професора, међу којима су: Јелена Медаковић, Зора Давидовић, Драгана Родић, Gianfranco Rizzi, Marco Cingolani, Laura Valle, Gian Alberto Farinella, Antonio Fortunato. Поред сликарства увек је гајила љубав према илустрацији и савременом костиму. Излагала је на групним изложбама у Србији, Италији, Русији и Швајцарској. Прва изложба је била одржана још током школовања у Београду, у културном центру Браћа Стаменковић, након тога је излагала на изложби „Октобар“ у Руском дому 2013, а самосталну изложбу у Руском дому имала је 2014. године, 2015. године у Пинакотеци Академије Албертине, 2022. у Москви, а у априлу 2022. отвара своју галерију у Цириху „Gallerie Kraljevic“.

О оживљавању Пигмалиона исписана је легенда. Колекцију овог имена исписују дела савремених уметника са простора бивше Југославије. Неки од њих увелико сликају небеским простором, други су у најзрелијим годинама, има и оних који се пробијају у остављању трагова. Очигледно је да власнику Пигмалиона Горазду Чуку и његовој породици многе разноликости не сметају: различите генерације уметника, различита поднебља где стварају, обиље поетика, стилова, техника... Колекцију Пигмалион исписују препознатљиви и вредновани рукописи сваког појединца у вишегодишњем истраживању онога што завређује откуп или је настало у озбиљно организованој колонији. Последњих година уметници гостољубље осећају на југу Србије у љубичастом лавандом обојеном пејзажу живописног села Тамњаница. Добар домаћин омогућио је сликарима изузетан радни и смештајни комфор. Увелико је у припреми стварање вајарског атељеа у коме ће настајати камена обличја реномираних скулптора регионалног простора.

Породица Чук из Словеније негује врт у коме различити цветови цветају и сви неодољиво миришу. Није ми намера да дела колекције Пигмалион сврставам у фиоке правећи компликоване и сасвим непотребне анализе и поређења иако тиме ризикујем да ми замере на недоречју. За именима као што су Божа Илић, Андреј Јемец, Франце Михелич, Јоже Циуха, Јоже Тисникар, Мића Поповић, Милан Коњовић, Паоло Ћерви, Рихард Јакопич, Војо Станић, Владимир Величковић, Валентин Оман, Сафет Зец... жуде многи музеји и угледне галеријске институције. Толико различитих вредности на једном месту! Експлозије боја на палетама Андреја Јемеца и Милана Коњовића само наизглед делују слично али су импулсивни потези њихових експресионистичких дела особени. Фигурације Клавдија Палчича и Љубомира Попадића одишу различитим поетикама а подједнако изазивају емоције код посматрача, задивљеног призором другачијих сликарских рукописа али подједнаком виртуозношћу. Да ли су Жарко Врезец, Живко Марушич и Санди Червек на истом истраживачком путу трагајући за другачијом светлошћу? Да ли бисте на зиду своје куће више волели разуздани надреализам Горана Митровића или смирену бајку Снежане Петровић? Можемо ли поредити дела двојице младих уметника: наговештене фигуре у мистериозној магловитости Вељка Ваљаревића са цртачки дефинисаним и прецизно исликаним ликовима Марка Кусмука? Само мотив пуком случајношћу повезује слику Данице Масниковић и скулптуру Јанеза Бољке. Марко Тубић вајарском моделацијом поентира на платну док Милан Пантелић форму наговештава постепено је откривајући испод тајанствених слојева. Посматрач не може остати равнодушан пред различитим и особено карактеристичним стилизацијама ветерана Воја Станића и знатно млађег Славка Крунића. Сликарски хедонисти подједнако ће уживати у боји и атмосфери потпуно различитих и неупоредивих сликара Клементине Голије, Василија Доловачког и Жељка Ђуровића.

Било би неозбиљно изложити фотографије или гипсане предлошке скулптура које су својим утемељењем преобликовале простор под отвореним небом и због тога су пред нама галеријски формати ове колекције. Златноруки Никола Смилков и Петар Хрануели у камену и стаклу показују своје схватање фигуре препознатљивим обличјима опточеним ауром интиме. Изванредни Божо Терзић остаје доследан гротескној скулптури која не престаје да нас одушевљава идејом, формом и бојом. Скулптуре Тамаре Ракић делују попут прецизних просторних цртежа а бронзане скулптуре Јанеза Бољке и Изидора Урбанчича изнутра нас фасцинирају снагом а споља готово сликарском разноликом обојеношћу.

Пред публиком је један избор а у мени осећање да сам се о неке ауторе огрешио онемогућен искључиво простором да их уврстим у ову изложбу. У тексту непоменути аутори равноправни су са онима које помињем а речи у каталогу не могу се мерити са доживљајем у галеријском амбијенту.

Изношењем из скривених депоа Пигмалион је оживљен и пред нама је сва његова лепота.

Каталог

Велику улогу у постављању темеља ове културне манифестације имали су српски сликари Милан Туцовић и Саша Марјановић. Након смрти Милана Туцовића, који је изненада преминуо пар дана по повратку са FECIT-а 2019. године, установљена је и новчана награда „Милан Туцовићˮ за најбоље уметничко дело које настане на самој колонији. Оно што је куриозитет јесте да одлуку о награди доносе сами учесници колоније гласањем. До сада су лауреати били сликари Драшко Драгаш и Саша Марјановић, као и вајарка Тејка Пездирц, која је добила награду на овогодишњем FECIT-у.

Реализам, симболизам, надреализам – стилске су одреднице, углавном фигуративних радова са FECIT-a, и дају адекватан увид у рецентно. Савремени ствараоци су заокупљени спектром тема који се креће од портрета, пејзажа, актова до жанр-сцена, те их и сублимишемо на тај начин.

Разноликих интерпретација, од психолошких виђења до реализма – портрет и фигура су заступљени и у сликарству и у скулптури. Велика група уметника је посвећено приступила овој теми: Ратко Одаловић, Ђерђи Ратковић, Саша Марјановић, Славко Крунић, Владимир Дуњић и Милан Туцовић.

Метафоричан приступ имају Ивана Живић и Сашо Врабич, а метафизички Јелена Аранђеловић и Миран Шабић.

Фигуре и торзои нагог тела били су изазов за различита вајарска извођења у делима Јоване Туцовић, Петра Ђурића, Рока Богатаја и Тејке Пездирц, али су наглашени и на слици Рудија Скочира.

Својеврсну телесност аутентичног преиспитивања трансформисаних фигура читамо у сликама Марка Тубића и Маје Обрадовић.

Жанр-сцене су окосница ликовних дела Ане Сладетић Шабић, Братислава Радовановића, Каје Урх, Стипана Тадића, Лидије Никчевић, Радована Кунића и Данила Бојића.

Андреа Муса, Јернеј Форбици и Јони Закоњшек третирају пејзаж као промишљање стварности, а у ову групацију је укључен и Андреј Брумен Чоп са приказом пчела.

Естетику старих мајстора сагледавамо у композицијама Катарине Зарић, а фантастична стремљења на сликама Драшка Драгаша, Емануеле Лакић и Снежане Петровић.

Апстракцију акцентују скулптуре Татјане Каравелић и Боштјана Кавчича, као и слика Клавдија Туте. Представник наиве је Мислав Лешић.

У Галерији РТС-а су изложена одабрана дела са нагласком на српским уметницима, као и дела која су настала на FECIT-у ове, 2023. године. Услед немогућности да вајарски радови због своје монументалности буду представљени уживо публици, изложене су фотографије појединих, као и нека дела у гипсу од којих су настале скулптуре у бронзи.

Уметничка колонија FECIT je место подстицаја савремене ликовне сцене, где се уметност преобликује, а сликари и вајари друже, стварају, размењују искуства и мишљења, и уживају у чарима прелепог, малог по површини, а великог по значају за уметност и културу уопште, истарског месташца.

Сликар који пише и писац који слика. Новинар, историчар уметности и путописац, рођени Шибенчанин али много познатији београдски боем. „Академик“ без основне школе и са дипломом историје уметности. Звали су га сликаром културне баштине, свакодневног живота и обичног човека… За живота променио је многа занимања, али се уметности није одрекао. И знани и незнани, и пријатељи и само они знанци, поштовали су га, многи и волели. Умео је, кажу, да разговара са човеком, онако како човеку доликује. Да га гледа у очи. Слуша. Чује. Без обзира на то одакле је саговорник, ко ли је, те како се зове. Није делио ни људе, а ни неба и просторе, нити је икад отуђио од себе оно море поред кога се родио. Има и оних који тврде да је Милутин био као анђео. Да ли јесте и чиме смо га као таквог заслужили само Онај горе, бољи од свих нас, то може да зна. И баш таква, као анђелским крилом дотакнута, недељива, искрена, суштаствена је и уметност коју је Милутин Дедић оставио.

Рано су почели да ми привлаче пажњу људи, њихова дела и трагови које су оставили. Први сачуван запис о томе урадио сам као шеснаестогодишњак 1951. године. Нацртао сам чесму у шибенском Варошу, где сам живео, која је годинама значила живот у том безводном делу града. Сада од ње нема ни трага нити је се ко сећа. С времена на време сам све више увиђао важност трагова минулих времена... Можда термин записи и није најприкладнији с обзиром да се у грађи која се деценијама таложила, а која садржи десетак хиљада страница и пет-шест хиљада цртежа и слика, преплићу елементи дневника, хронике, путописа, поетских рефлексија, коментара и осврта на разне појаве... Како год дефинисали ову грађу, она има документарну, поучну, а верујем, и подстицајну вреност...

(из књиге „Записи с предумишљајем“ Милутин Дедић, РТС и Истина-издавачка кућа Епархије далматинске, 2022)

Знао је да наслика тишину, пером, тушем, оловком или кичицом овековечи исконска сећања, љубав и страст... да им да део себе и своје схватање света. Унесе у цртеж атмосферу прохујалог времена и стави га у садашњи тренутак, опише линијом и бојом мирис мора и борова, дрвета, потока... Речима је умео да заокружи мисао и емоцију тако да је разуме и онај дрводеља о коме пише, рибар и учењак, пастир, свештеник, професор... Оставио је записе и цртеже од првих дана немирног студентског живота у Београду, крајем 50-их прошлог века, па све до највеличанственијих споменика српске културне баштине. Уз то и крајпуташе, атмосферу живота у Скадарлији, а манастир Хиландар и Света Гора су му били инспирација за више од 500 цртежа. Путовао је, записивао, цртао до савршености детаља, остављао, баштинио... Сликао је море, пучину, једрењаке, шкољке које је с љубављу сакупљао, споменике и пределе у Србији, родном Шибенику, широм Далмације и Југославије. Овековечио је многе личности свог времена, београдске боеме којих више нема, догађаје, здања, природне лепоте...

Био је он, заправо, јахач светлости у овом тмурном добу по нашим тегобним земаљским пределима.

Милутин Дедић познат је гледаоцима Телевизије Београд редовним гостовањем у серији „Енциклопедија за радознале“, као и слушаоцима Другог програма Радио Београда по ауторској емисији „Записи с предумишљајем“ која се емитовала сваког петка од октобра 2018.

У колумни на странама листа „Новости“ оставио је у запису и цртежу велики део својих дневника, за четири године готово објављено их је 190. Са Михаилом Вујанићем, Милутин Дедић је аутор прве, и једине, књиге о воденицама „Воденица – Божја и ђавоља“, из 1999, али и монографије о Хиландару, монографије српских манастира, књига „Трг тишине“, „Кућа облака“, „Осмех винског духа“, „Пркос“ ветру и времену“, „Светлост у тами векова“...

Дизајнирао је и Титову штафету, 1951. године, на предлог професора Јанковића. Била је то штафетна палица за Пионирску штафету котара Шибеник, рад који је овековечио чувени шибенски бачвар Анте Беламарић, од храстовине.

Хронику надасве узбудљивог живота Милутина Дедића можемо да пратимо сагледавајући око четири хиљаде портрета, три хиљаде цртежа, уметничке слике на којима се најчешће појављују воденице, Хиландар и море, па потом на десетине хиљада исписаних страница дневника, сакупљене предмете широм света, од венецијанских комода до давно патинираних кључева старих више векова, али и диплома, награда, на стотине остављених књига и много друге архивске грађе. Заоставштина Милутина Дедића дар је његових синова Филипа и Луке Дедића народу, овој земљи, културно историјски траг кога ће стручњаци и шира јавност у наредним годинама тек отркивати. Чува се у Дому легата Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат.

Део ове уметничке, документарне и архивске грађе представља се у Галерији Радио-телевизије Србије у знак сећања на Милутина Дедића. Шира јавност моћи ће да види прву књигу коју је Дедић купио у књижари коју је држао отац Игора Мандића у Шибенику (Питер Бројгел, 48 репродукција слика и цртежа, Зора, Загреб, 1950), колекцију старих кључева које је пасионирао сакупљао, куповао, трампио, добијао на поклон, његове дневнике, цртеже који су углавном настали на лицу места, путописног су карактера и приказују га као врсног цртача и ликовног уметника.

А. М. Симоновић

Суштински, уметност оваквих карактеристика категорише наивом, или наивном уметношћу. Међутим, када кажемо ликовна или уметничка наива ми мислимо на одсуство едукације кроз коју пролазе номинално професионални уметници. Међутим,  и деда, и отац и кћер имају само једну едукацију – ону коју разумеју узајамно и проналазе у ризници коју носе у себи.

Милан Станисављевић, светски афирмисан наивни уметник, присутан је у многим светским збиркама. Постоји једна давна народна легенда, једно исконско веровање, хришћанско, паганско, древно, где у свакој ствари а нарочито у живим бићима, у деблу дрвета, постоји живо биће које и сами у себи осећамо. То биће може се показати, може изаћи из своје анонимности онда када га препознају људи попут ово троје излагача. То исто важи за празно платно у коме постоји слика, коју само треба сагледати и показати.

То је све с оне стране конвенционалне границе реалности и фантастике. Могло би се, конвенционално рећи, да је једнако фантастично уопште бавити се уметношћу (данас), а посебно у домену уметности; фантастично је бавити се њоме без едукације, са исконским, древним, мистичним осећајем живота који тражи свој израз и налази свој особен ликовни језик, захваљујући рукама ствараоца, аутора.

Не могу да пронађем речи којима бих покушао да дочарам категорисану вредност ликовног дела било којег од учесника ове изложбе. Сва овде изложена дела делују тако хомогено по једном својству које је им заједничко – а то је непатворена истинитост оног монолога који започињу да изговарају речима облика у простору и времену, у форми  и трајању. Омиљени материјал у коме раде отац Драгиша и његов син Милан јесте дрво вађено са дна Колубаре, које је хиљадама година лежало у глибу. Реч је о материји која је готово неуништива, коју треба радити најјачим длетима, која има тврдоћу камена, која се тешко обликује; сваки траг у њему ослобађа њену телесност, старости времена, пролазности и претвара у трајна и чини се вечна бића;  она тако наликују живим створењима, уколико мање они који су их стварали инсистирају на томе.

Слично се може говорити о сликама најмлађе од њих троје, Иване, која чини исто, прихватајући се нарочито припремљеног платна, које заправо и није то што та реч обично значи, већ је подлога за лаике састављена од тајанствених влакана која примају патинирану боју и региструју потезе нимало слично онима какве повлаче  изучени и вични мајстори сликарске уметности.

Основни ефекат радова ових аутора, јесте енергетски потенцијал који избија из њихових радова. Он је тако жесток да баца у засенак све друго што би се неким изоштреним и професионално брушеним чулима могло регистровати и анализирати, узбуђује до крајности посматрача, буди у њему оно чега ни сам није свестан, оно давно потиснуто и заборављено, а онда изненада оживљено осећање праисконске истинитости онога што чини облик у свету и материји мимо времена, мимо простора. То је нарочити модалитет лепоте, најчудније, најзагонетније речи која се може изговорити.

Како може бити лепо у неком класичном или ренесансном смислу речи оно што је за већ урођену свест посматрача тако грубо, тако сирово, тако елементарно, да превазилази границу између могућег и немогућег? Али нико не може порећи истину да је задивљен управо мистичном лепотом ових слика и скулптур, а које су више од тога: поново оживљена неуништива енергија онога што у чудесном телу света превазилази границе и времена и простора. Ово је утисак који надвисује сваку реакцију на конкретно ову изложбу. Тако раде смо малобројни окатегорисани наивци не само овде, и не само сада. Уметност никад није сериозна ни наивна, уметност је увек само оно што може бити: неприкосновена и препознатљива Лепота. Само треба имати снаге да се савлада опора, примарна грубост површине на којима Ивана слика човеколике прилике, реалније од било какве анатомски и биолошки обликоване форме. Тако делују и тела и ликови Милана Станисављевића, као и ликови његовог оца, двојице видовњака који у нама, одвиклим од онога што свет заправо јесте, призивају онај свет који се још у Светом писму помиње као превременски. Треба имати посебну моћ, да се он препозна, запази и покаже. И ту видимо да је оно најтајанственије што уметност носи у себи једнако присутно од њених почетака па до данас.

Постоји прича, која није анегдота, да су шпански археолози у Пиринејима пронашли пећину Ласхо у којој су нашли фигуре које тако личе на ово што видимо на овој изложби, старе десетинама хиљада година. Звали су у то време живог и славног велемајстора Пикаса, који је обишао пећину, да га упитају, какав је његов утисак и мишљење. Питали су га, пошто се појавио из њене таме:

"Маестро шта кажете на ово?"

Пикасо је одговорио: "Нисмо ни мало напредовали."

Исто бих рекао овде, у овом галеријском простору, уосталом и на сваком другом месту где се појаве чуда попут ових. Станисављевићи су показали оно што није знао само Пикасо, што мора знати сваки човек који има срца да осећа шта је уметност. Она је светиња, а светиња се не мења, свето је изнад свега и свето је свако дело које настаје из осећаја те тајне коју крије овај или онај кутак на чудесној планети  којом лутамо кроз космос. То је једини доказ који би могао послужити да верујемо и надамо се да заиста има Бога. А за Бога се казе да има четири својства: да је свемоћан, свезнајући, добар и леп. Три су она у која се може веровати (Отац, Син и Дух), а само се Једно види својим очима, а то је – Лепота.

И то виде тако јасно и на исти начин ово троје уметника, као што су то видели њихови најдавнији преци и као што ће видети њихови далеки потомци. Зато, поклонимо се светлости ових чудесних дела која су пред нама.

Овде можете погледати/преузети каталог изложбе.

Након месец дана крвавих борби окончана је 15. јуна. Упркос огромним губицима партизана – погинуло је 7.454 борца (од чега 6.946 мушкараца и 597 жена) – главнина јединица је успела да се извуче из обруча. Да је партизански покрет ликвидиран у операцији „Шварц“, тешко да би се икад опоравио. Битка на Сутјесци је највећа герилска битка вођена у Другом светском рату, прекретница Другог светског рата у Југославији.

 Подсећањем на важне датуме и догађаје током Првог и Другог светског рата, програмима релизованим сопственом иницијативом протеклих јубиларних година, Радио-телевизија Србије негује културу сећања на страдања и жртве нашег народа током неких од најважнијих историјских, светских, догађаја. Претходне три године, део активности у Галерији РТС-а посвећен је и антифашистичкој традицији снажно утканој у свест још живих учесника и потомака ратовања половином прошлог века. Изложбом „Сутјеска-80 година“ од 19. септембра до 6. октобра 2023. наставља се низ излагачких активности тим поводом, после изложби „Крагујевачка трагедија 1941“, „Сећање на југословенске уметнике револуције“ и „Козара 1942“.

У сарадњи са неколико културних институција од Тјентишта до Београда: Музеја Битке на Сутјесци, Војног музеја из Београда, Медија центра „Одбрана“, Музеја савремене уметности – Београд, Музеја Југославије и Музеја жртава геноцида реализована је поставка са око 280 експоната. Посетиоци ће моћи да виде уметничка дела неких од најпознатијих ликовних уметника на тему ове битке: одливак у бронзи споменика „Тјентиште“ на дрвеном постаменту, оригиналне експонате из НОБ-а – од оружја и оруђа, униформи и других одевних предмета, фотографија... Посебност изложбе су колажи Горанке Матић из циклуса „Тихо тече Сутјеска“ као и документарне фотографије изградње грандиозног Споменика у чувеној Долини хероја на Тјентишту, ауторском раду вајара Мирослава Живковића (1928–2020).

Целину изложбе у Јавној медијској установи заокружују експонати из Фундуса РТС-а са снимања филма „Битка на Сутјесци“ и каталог изложбе, публикација, у коме су текстове сабрали историчар Музеја Битке на Сутјесци Теодора Станковић, историчар Предраг Ј. Марковић и песник и публициста Енес Халиловић. Аутор поставке изложбе је Петар Ђиновић, уредник каталога Небојша Грујичић.

Овде можете погледати/преузети каталог изложбе. 

Кул­ту­ра и умет­ност су је­дан од нај­ва­жни­јих еле­ме­на­та ко­јим се срп­ски на­род са­мо­свој­но пред­ста­вља у све­ту. Пре све­га ње­го­ва са­крал­на умет­ност, чи­ји је зна­ча­јан део увр­шћен у свет­ску ба­шти­ну, и да­нас је не­по­но­вљи­во и ве­ро­до­стој­но обе­леж­је срп­ског иден­ти­те­та. На тим те­ко­ви­на­ма, обо­га­ће­ним са­вре­ме­ним ис­ку­стви­ма и ино­ва­тив­ним тех­ни­ка­ма, по­чи­ва обра­зов­ни си­стем Ака­де­ми­је СПЦ и ње­на уло­га у срп­ској кул­ту­ри.

Са­вре­ме­ни сту­диј­ски про­гра­ми (жи­во­пис, ико­но­пис, мо­за­ик, ка­ли­гра­фи­ја, вајарство, по­зла­тар­ство, кон­зер­ва­ци­ја и ре­ста­у­ра­ци­ја...), као и ви­ше­стру­ка са­рад­ња са срод­ним фа­кул­те­ти­ма и ин­сти­ту­ци­ја­ма кул­ту­ре и умет­но­сти у зе­мљи и ино­стран­ству, обез­бе­ђу­ју ви­со­ке стан­дар­де шко­ло­ва­ња и уса­вр­ша­ва­ња. Та­ко фор­ми­ран струч­ни ка­дар у мо­гућ­но­сти је да трај­но до­при­не­се у очу­ва­њу већ по­сто­је­ће кул­тур­не ба­шти­не, али и спре­ман за но­ве умет­нич­ке по­ду­хва­те. Срп­ској цр­кви и др­жа­ви по­треб­но је и јед­но и дру­го. Сто­га је по­др­шка Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве, осни­ва­ча Ака­де­ми­је, али и др­жав­них ин­сти­ту­ци­ја, нео­п­ход­на у да­љем ја­ча­њу ми­си­је и уло­ге ове обра­зов­не уста­но­ве.

„То што је Бог ство­рио чо­ве­ка по Сво­ме ли­ку и Сво­ме по­до­би­ју по­ка­зу­је да је ико­но­пис бо­жан­ска ствар.“ Све­ти Те­о­дор Сту­дит

О црквеној уметности: 
ЛИК. На­стан­ком Хри­сто­вог не­ру­ко­тво­ре­ног пр­во­ли­ка на убру­су, та­ко­зва­ног Ман­ди­ли­о­на (Μανδύλιον), био је отво­рен пут да­љем и нај­ши­рем из­о­бра­жа­ва­њу Бо­го­чо­ве­ка у сли­ка­ној фор­ми. Чо­ве­ку се Бог от­крио ви­ше­знач­но – реч­ју, де­ло­ва­њем и у ли­ко­ви­ма. Из­о­бра­жа­ва­ње ли­ка Бо­го­чо­ве­ка пре­ла­зи гра­ни­це умет­но­сти, за­ла­зи у верско, ми­стич­ко и ме­та­фи­зич­ко. Ико­но­пис, као нај­зах­тев­ни­ји вид цр­кве­не умет­но­сти, све­до­чи, пре­ма Јо­ва­ну Ма­јен­дор­фу, о при­су­ству про­сла­вље­не и обо­же­не људ­ске при­ро­де нај­пре у Хри­сту, а кроз Хри­ста и Све­тог Ду­ха у Бо­го­ро­ди­ци и дру­гим све­тим ли­ко­ви­ма. Ка­ко на­во­ди епи­скоп Ата­на­си­је Јев­тић, то је по­твр­ђе­на и у ди­мен­зи­ју ви­дљи­вог пре­не­та ес­ха­то­ло­шка по­ја­ва за­јед­ни­ча­ре­ња. Ико­на би тре­ба­ло да озна­чи нај­ви­ши ду­хов­ни до­мет вере и умет­но­сти, ис­пу­њен са­мо­пре­гор­ним и мо­ли­тве­ним прег­ну­ћи­ма. Тек та­да она по­ста­је ова­пло­ће­на ис­по­вест и ме­та­фи­зич­ки до­дир ко­ји бу­ди.

КА­НОН. Де­ли­ма из­ло­же­ним на овој смо­три ука­зу­је се да у умет­нич­ком ства­ра­ла­штву, па и цр­кве­ном, ка­нон не би тре­ба­ло да бу­де смет­ња и сте­га, већ иза­зов. Ка­ко на­дах­ну­то су­ге­ри­ше Па­вле Фло­рен­ски, ка­нон­ски об­лик је об­лик нај­ве­ће при­род­но­сти, не­што од че­га се не мо­же за­ми­сли­ти ни­шта јед­но­став­ни­је. Ка­нон у се­би има утка­но са­бор­но ви­ђе­ње, сто­га укљу­чу­је мо­гућ­ност да сва­ки при­пад­ник цр­кве­не за­јед­ни­це има пре­ма ка­но­ну ства­ра­лач­ки од­нос. Ка­нон­ско је цр­кве­но, цр­кве­но је са­бор­но, са­бор­но је све­чо­ве­чан­ско.

Ка­ко, не ру­ше­ћи ка­нон, из­о­бра­зи­ти исти­ну на ино­ва­ти­ван на­чин? Оно што је при­вид­на ка­нон­ска стро­гост и гра­ни­ца мо­же сво­јим са­вр­ше­ним по­сту­ла­ти­ма да бу­де по­себ­но на­дах­ну­ће да­ро­ви­тим умет­ни­ци­ма, под­сти­цај за но­ва ду­хо­ви­ђе­ња. Спо­зна­ти есен­ци­ју ка­но­на, ду­хов­ну нор­му ко­ја де­лу­је сна­гом сво­је уни­вер­зал­но­сти, је­згро је ства­ра­ла­штва, кре­а­ци­је. То је та не­па­тво­ре­ност цр­кве­не умет­но­сти, ко­ја се про­ја­вљу­је на раз­ли­чи­те на­чи­не, у за­ви­сно­сти од уну­тра­шњег го­ре­ња са­мог умет­ни­ка у Бо­гу, у за­ви­сно­сти од умет­ни­ко­ве ми­стич­ке ин­ту­и­ци­је. Цр­кве­на кул­ту­ра и жи­вот увек су про­же­ти Све­тим Ду­хом, ко­ји их јед­на­ко ства­ра­лач­ки под­сти­че у свим вре­ме­ни­ма. Сто­га, би­ло да је у пи­та­њу жи­во­пис или ико­но­пис, он у се­би ма­ни­фе­сту­је над­верску су­шти­ну на­сли­ка­ног, од­раз, ек­ти­пос (έκτυπος) све­та пр­во­са­зда­ног.

СВЕ­ТЛОСТ. Фор­ма ви­дљи­вог у цр­кве­ној умет­но­сти се про­ја­вљу­је бла­го­дат­ном све­тло­шћу. Све­тлост је при­мор­ди­јал­на есен­ци­ја све­та, ме­та­фи­зич­ки те­мељ све­га по­сто­је­ћег. Услед не­мо­гућ­но­сти да се пред­ста­ви не­по­сред­но, сим­бо­лич­ки се пре­но­си сли­ком кру­га – ман­дор­ле, оре­о­ла, ко­ји ука­зу­ју, ка­ко на­во­ди Ле­о­нид Ус­пен­ски, на уну­тра­шње ста­ње чо­ве­ка чи­ји је лик бли­ста­ње сун­ца. Пот­пу­но ду­хов­но без­мол­ви­је. У цр­кве­ној умет­но­сти ана­ло­ги­ја не­бе­ске све­тло­сти је зла­то. Сто­га је ико­но­пи­сна ми­сти­ка пре све­га сун­че­ва ми­сти­ка у нај­ви­шем, са­крал­ном зна­че­њу ове ре­чи, слу­жба све­тло­сти, ка­ко на­во­ди Јев­ге­ниј Тру­бец­кој. Њо­ме се от­кри­ва ду­хов­но зла­то.

КВА­ДРАТ. Ни­је слу­чај­но што је основ­на ге­о­ме­триј­ска струк­ту­ра ико­не че­тво­ро­у­га­о­на, услов­но ре­че­но ква­драт­на (у ши­рем сим­бо­ло­шком сми­слу). Ква­драт је иде­ја зе­мље, ње­на не­бе­ска и нат­при­род­на фор­ма. Уз­диг­ну­та зе­мља. Он пред­ста­вља Бо­га ма­ни­фе­сто­ва­ног у ства­ра­њу. Ква­драт је ар­хе­тип и обра­зац ре­да у све­ми­ру и са­вр­ше­на ме­ра за чо­ве­ка, сим­бол ду­ше. Сим­бо­лич­ки, та­ко се гра­де хра­мо­ви, та­ко се кле­шу над­гроб­ни бе­ле­зи, та­ко се огра­ђу­ју вр­то­ви и те­шу ико­не.

ЉУ­БАВ. Сми­сао са­крал­не умет­но­сти је да ука­же да је чо­ве­ко­во по­ре­кло бо­жан­ско и да чо­век мо­ра да са­чу­ва у што ве­ћој ме­ри сво­ју слич­ност са Бо­гом. „А нај­ви­ши сте­пен слич­но­сти чо­ве­ка с Бо­гом је буд­ност ср­ца: Љу­бав.“

О изложби:
У Галерији РТС представљена је из­ло­жба цр­кве­не умет­но­сти. Ње­но при­род­но ме­сто је храм. У хра­му, кроз ми­рис и про­зрач­ни вео та­мја­на у ва­зду­ху, ја­сни­је се уз­но­си со­зер­ца­ње фре­са­ка и ико­на. Ли­тур­гиј­ски об­ред да­је им пра­ви сми­сао ду­хов­ног са­др­жа­ја, а све­тлост све­ћа и кан­ди­ла на­гла­ша­ва хар­мо­ни­ју бо­је­них по­вр­ши­на. Ово је са­мо део јед­не са­вр­ше­не хи­је­ро­топ­ске за­ми­сли осли­ка­ног хра­ма, ко­ју упот­пу­њу­је још низ ва­жних еле­ме­на­та, по­пут рит­ма кре­та­ња све­ште­ни­ка у об­ре­ду, цр­кве­ног по­ја­ња, ар­хи­тек­тон­ског об­ли­ко­ва­ња про­сто­ра, то­пли­не до­ди­ра вер­ни­ка при це­ли­ва­њу ико­на, све­ча­но бли­ста­ње све­тих са­су­да, са­бор­ност... Ипак, не­што од то­га осе­ти­ће­мо и из­ван хра­ма, на овој смо­три, јер уни­вер­зал­ност са­крал­не умет­но­сти сво­јим ин­тен­зи­те­том про­ди­ре и ван цр­кве­ног про­сто­ра.

Про­фе­со­ри Ака­де­ми­је СПЦ, бив­ши и са­да­шњи, пре­до­ча­ва­ју нам сво­ја ин­вен­тив­на ви­ђе­ња, при­мар­но из цр­кве­не умет­но­сти, кон­зер­ва­ци­је и ре­ста­у­ра­ци­је, из­не­дре­на ви­ше­го­ди­шњим тру­дом на том пу­ту. Део ра­до­ва би­ће и њи­хо­ва ин­тим­на са­гле­да­ва­ња не­ких умет­нич­ких те­ма. Про­фе­сор­ски ка­дар при­па­дао је и при­па­да са­мом вр­ху умет­нич­ке бран­ше из на­ве­де­них обла­сти. Из­ло­же­ни ра­до­ви ука­зу­ју на ве­ли­ки ди­ја­па­зон мо­гућ­но­сти цр­кве­не умет­но­сти, ко­ја је пре­до­че­на у го­то­во свим тех­ни­ка­ма ства­ра­ла­штва. Ту су ико­но­пис, фре­ско­пис, вајарство, ка­ли­гра­фи­ја, мо­за­ик, илу­ми­на­ци­ја, др­во­рез и раз­не ком­би­но­ва­не тех­ни­ке... Ра­до­ви су об­ли­ко­ва­ни и тра­ди­ци­о­нал­ним ма­те­ри­ја­ли­ма и тех­ни­ка­ма из­ра­де (јај­ча­на тем­пе­ра на ли­по­вом др­ве­ту, фре­ско­пис на све­жем мал­те­ру, туш на па­пи­ру, уље на плат­ну, при­род­ни мо­за­ич­ки ка­мен и па­ста, аква­рел, тех­ни­ка по­зла­те на по­ли­мен­ту...), али и при­ме­ном са­вре­ме­них при­сту­па свој­стве­них мо­дер­ном дру­штву, ње­го­вим по­тре­ба­ма и тех­но­ло­шким уз­ле­ти­ма (al sec­co тех­ни­ка са акри­ли­ма, акрил на др­ве­ту, плат­ну и гу­шчи­јем пе­ру, бе­тон, по­зла­та на акрил­ном по­ли­мен­ту...).

Та­ко­ђе, из­ло­же­ни су и ра­до­ви по­је­ди­них да­ро­ви­тих и успе­шних сту­де­на­та Ака­де­ми­је, бив­ших и са­да­шњих, ко­ји сво­јим де­ли­ма по­твр­ђу­ју ви­со­ке обра­зов­не до­ме­те ове шко­ле и сми­сао ње­ног три­де­се­то­го­ди­шњег по­сто­ја­ња, те пер­спек­тив­ност бу­ду­ћих све­стра­ни­јих ула­га­ња у њу.

Каталог изложбе можете погледати/преузети овде.

Он даје све од себе да нам предочи апокалипсу планете Земље.
Осликава стварност рециклираним металом у трећој димензији.

Свакодневни отпад у радионицама различитог типа, за Лацковића је извор маштовитих скулптура. Мотиви су разноврсни бајковити, митски, легендарни, модерни и применљиви као декорација за на пр: рок концерт „Ју Групе“, песму: „Чудна шума“, евентуално видим његове скулптуре на стејџу било које светске хардрок групе са лајт шоуом.

Главне одлике његовог стваралаштва приписујем невиђеној топлини валерских вредности смеђе-сиве боје метала. Изразит стваралац креатор сублимира: футуристички, флуидно, анималистичко, са знатижељом исхода зачињеним, арабеском, гирландама, графицизмом широких сигурних потеза вајарског поступка. Он конструише кохезионе силе неспојивог!
Чипкасти призори у металу, паучинаст утисак, пренаглашен покрет и лебдећи елементи, секу простор и освајају га. Сигурним потезима између мистике и реалитета, арбитирају преображају. Грифон, митолошко биће, тело лава, глава, крила и канџе орла, чувар гробова и ризница Лацковићева је експресивна скулптура, синтеза митолошког и екстатичног.
Лепа и сјајна је то судбина одбаченог металног отпада који је за Лацковића ГЕНЕРАТОР будућих вајарских дела и најбоље исказаних потенцијала у бићу генијалног ствараоца. Драма и њено присуство у вајарским делима додатно доприноси да оно што је пролазно не настаје већ као феникс оживи и остаје за ВЕЧНОСТ.

Mајсторство нашег уметника доноси нам радост за очи и пријатност за простор, допуњује га, продубљује и везује нас као посматрача, изазива жељу и емоцију да се поново враћамо истом експонату у жељи да смо заувек ту, испред, иза, са свих страна, да гледамо дело и да му се дивимо из тзв „жабље“, „птичије“ или фронталне перцепције, да дуго и безвремено присуствојемо уложеној стваралачкој енергији уметника.
Флуидност коју емитује свака од скулптура и која нас обузима, ванвремена је, бајковита али и застрашујућа зато што опомиње и указује на немиле догадјаје скорашњег страдања ученика у школи, актуелних ратова и ко зна чега још што ће нас задесити!?
На „крову“ свега пометнутог је Лацковићево дело „ХРАМ МИРА“, изванредна замисао, ОТЕЛОТВОРЕЊЕ догађаја који су били, који су свеприсутни и који ће тек да нам се десе.

Симболика овог дела је јасна а порука дефинисана, пројекат вредан сваке пажње и анализе дубоко промишљеног мотива кога уметник обрађује у свом зачуђујуће препознатљивом маниру. Вишедеценијска стваралачка футуристичка оријентација Лацковића, је на основи континуиране тежње и повезаности материјалног и духовног постојања. Он путује трасом тешко проходног трновитог пута који га доводи до једног могућег циља: У трећу димензију, тактилну вредност, у процес инициран сопственом унутрашњом енергијом креатора и моделара тврдог материјала – гвожђа, кога обликује, савија и претвара у жељну форму, Лацковић дематеријализује фамозну тежину конструкције, она визуелно постаје лагана, флуидна, али није фрагилна, самим тим нам
се чини ванвремена па и трансцендентална (онострана, натприродна, прелази подручје човекове свести).
Лацковић се пита: Да ли свако од нас може и колико може као јединка да допринесе и нађе ИЗЛАЗ и избави се из РОПСТВА које нам нуди ЧОВЕЧАНСТВО и да ли може да се ослободи ко зна чега све!?

Лацковићеве скулптуре нас везују како за ИНТРОВЕРТНО, тако и за ЕКСТРОВЕРТНО биће свакога од нас, својим обликом, тежином и симболиком која је и хумана и предаторска.
Скулптуре-статичне због природе материјала од кога су саздане, фасцинирају визуалном лакоћом мањих предмета, сједињених, „утканих“ у јединствену целину грандиозности призора. Спретна и надасве јака уметникова рука, то је рука генија који је по рођењу добио додир божијег прста.

Одељење ликовне и примењене уметности формирано је 1910. године. Прве уметничке примерке за Музеј поклањају приватни колекционари, сама Муниципија, али и сликар и велики путник Паја Јовановић. Временски распон прикупљених уметнина обухвата период од XVIII до XXI века, од предмета примењене и ликовне уметности до нових дела савремених аутора. Садржај Ликовне збирке тематски чине портрети, пејзажи, композиције различитог типа, док су по материјалу и техници заступљене слике у уљу, радови на папиру, скулптуре, комбиноване технике... Посебно се морају истаћи колекције дела Паје Јовановића, затим Зорана Петровића, Александра Луковић Лукијана, Роберта Хамерштила и Карла Направника.

Иако се музеји уопште, па тако и Градски музеј Вршац, као установе заштите културне баштине, првенствено баве прикупљањем, стручном, научном обрадом и презентацијом предмета у статусу културног добра, заправо, најистакнутија њихова улога јесте едукативно – образовна интеракција према широкој јавности. Данас се више него икада музеји, мимо уобичајених презентација, непосредно приближавају публици кроз интернет, сопствене сајтове, објаве на популарним друштвеним мрежама...

Музеј је данас место фреквентног фокуса, као једна отворена школа, где се спајају времеплов традиција културне баштине минулих доба и едукација нових генерација. И у ранијим епохама, па и данас, у музејима студенти ликовних академија уче сликање, цртање, вајање кроз вежбу и копирање, по узору на старије мајсторе. Управо је тако и Јавор Рашајски нашао своје интересовање у овом времеплову уметности, историје и природе у збиркама музеја у Вршцу.

Представљене слике и цртежи на изложби у Галерији РТС-а само су један избор из богате збирке Ликовне уметности по жељи Јавора Рашајског. То су аутори Мартин фон Мејтен (Мartin van Мeyten), или круг сликара, Ј. С. Хастенрат (Ј. S. Hastenrath), Константин Данил, Михаљ Мункачи (Mihály Munkácsy), Николај Д. Кузњецов (Николай Дмитриевич Кузнецов), Урош Предић, Едмонд - Франсис Аман - Жан (Edmond – Franceis Aman – Jean), Паја Јовановић, Еден Шароши (Őden Sarosi), Иван Радовић и Пеђа Милосављевић.

Већ сама имена ових сликара, па и представљених портрета појединих познатих модела, говоре речито о колекцији која по свом квалитету заслужује високу пажњу публике и стручне јавности. Колекција је, као и дурге колекције и збирке Градског музеја Вршац, настала у граду мултиетничке, мултиконфесионалне и комплексне културне средине. Вршац су кроз дужи низ векова, све до првих деценија XX века, стицајем разних околности, насељавали различити народи. Град Вршац се интензивно развијао, европеизовао, урбанизовао, кроз знатну акумулацију новца у последњих 300 година. Богата буржоазија града од XVIII до XX века, путем иностраних привредних подухвата, школовања и других активности, из европских градова доноси луксузне предмете како за уређење својих домова, тако и за украшавање јавних установа. Самим тим, нашао се у Вршцу и известан број вредних уметничких дела иностраних аутора.

Природно, одрастање у једној таквој отвореној и питомој средини утицало је снажно на васпитање и формирање културног идентитета сликара Јавора Рашајског. Наравно, сусрет уметника, још у детињем добу, који се као малишан обрео у Музеју, у којем је његов отац, Растко Рашајски био дугогодишњи радник и директор, био је пресудан. Многа уметничка дела и данас популарна у култури и науци, већ су тада била позната јавности – Портрет Јована Стерију Поповића -дело Предића, Вршачки Триптихон рад Паје Јовановића, или Владичански двор - рад Пеђе Милосављевића... Још као дечак, Рашајски је фасциниран првенствено портретима, пре свега сликама Константина Данила, Уроша Предића и особито цртежима Паје Јовановића. Анегдота нас и данас подсећа да је за цртеж Паје Јовановића, под називом Цртеж по гипсаном моделу из 1878-1882, тврдио да се ради, заправо, о фотографији.

У амбијенту музеја, као у неком чаробном свету, Рашајски, осим што је задивљен делима сликара, показује интерес како за археологију, тако и за природу. У Музеју су били изложени и експонати из сфере природе – препарирани примерци флоре и фауне, особито птице, минерали, затим археологије – керамика, метални предмети, камен... Сасвим типични, неизбежно се налазе и данас на сликама и цртежима Рашајског, по којима, апсолутно, остаје препознатљив. Акцесоар предмета из музејских поставки, јаја птица, препариране сове, археолошке посуде, доминирају као детаљи његових композиција.

У времену студија на београдској Академији за ликовне уметности, али и касније, Рашајски на студијским путовањима упознаје југословенске и иностране музеје и галерије. Долази у додир са западноевропском баштином, особито немачким, затим, фламанско – холандским уметницима. Његови примарни узори су Ханс Мемлинг, Роже ван Дер Вајден, Хијеронимус Бош, Албрехт Дирер, Ханс Холбајн Млађи, Јакоб ван Ројсдал, Антонис ван Дајк... Посебно на њега оставља утисак Дирер, својим аутопортретима, студијама животиња и биљака... Иако је под будним оком професора Зорана Петровића, на Академији, био подстицан на савремени израз, без обзира на време нових трендова, задржао се на искуствима уметности ранијих епоха. Међутим, како је фокусиран на првенствено усавршавање цртежа, Рашајски развој личног манира налази у апсолутној подршци професора Александра Луковића Лукијана.

И данас, перфектна структура цртежа, минуциозан детаљ, без обзира да ли се ради о цртежу, или слици у уљу, остају главна преокупција Рашајског. Упливи традиције претходних времена и искуство личног доживљаја стоје у његовом раду у племенитој равнотежи синергије истраживања. Свакако, заслужан у том истраживачком подухвату јесте и Градски музеј у Вршцу. Зато још једном истичемо да несагледиви културни капитал који чува овај музеј, где мотивацију налази Јавор Рашајски, остаје за генерације нараштаја као једна упечатљива слика историјског времеплова, остаје као једна велика отворена школа.

Драгана Куручев
историчарка уметности

Овде можете погледати/преузети каталог изложбе.

Индивидуална и специфична опсервација се креће у оквиру изграђених познатих и успостављених традиционалних вредносних принципа, сукобљавајући реално и постојеће, са субјективном у доживљеном дијалогу, са самим собом. Своју уметничку вољу (Супер его) усмерава ерупцијом линија – коју обавезно прати унутрашњи ЗВУЧНИ РИТАМ, који овај свестрани уметник изнедрава успешно и на музичком плану. Тако су настали упечатљиви асоцијативни ликови динамичних арабеских линија - који уметник води у дијалогу са самим собом. Такви портрети остављају снажан утисак на посматрача, и свакако реминисценцију сусрета с многобројним ликовима - забележених у Игњатовићевој подсвести.

У оквиру савремених уметничких струјања, модерних и постмодерних у циклусу ДИЈАЛОГ, уочљиво је настојање да се успостави веза са непрекидном унутрашњом борбом. Дилема, да ли дело следи, или пак предвиђа неминовну стварност, добро је уочена одабиром теме. Уметникова осетљивост или интуиција реализује дату идеју да тај дијалог „борбе“ петлова, не гарантује само мајсторски степен занатске вештине – већ отвара неопходан дијалог са посматрачем. Вртоглаве мисли не отварају већ доприносе неминовној уочености дијалога, ка помирењу супротних ставова.

Графика као техника можда се најбоље реализује у црно белој техници. Милан Игњатовић нам нуди лични сензибилитет, увођењем колорита. Потенцирајући превасходно топли колорит он нуди сву толину своје душе упечатљивог сензибилитета. Оваквим решењима потврђује, да се дијалог може решити не само у уметниковој магији, већ пре свега поруком коју даје. Савршена хармонија и заокружена естетика на овој изложби то гарантују.

Софија Љубичић

Проширено поље Милана Игњатовића

Токови уметничких мисли делују у сферама креативних процеса путујући разноликим стазама стваралачких изазова. Свака помисао на настанак новог уметничког дела остварује се одгонетањем невидљивог и тајновитог у свету који нас окружује. Зна то и Милан Игњатовић, вишеструки трагалац у доменима визуелног и звучног поља. Милорад Павић је многе наше ствараоцеиз прошлости, које је годинама изучавао, називао „двозанаџијама“. Књижевници барокне епохе су уз своје текстове, једнако добро, цртали/сликали и тако допуњавали своју мисао. Слично чини и Милан Игњатовић, графичар и кантаутор, спајајући у сопственом креду слику и звук, линију и површину, боју и црно бели свет графичке галаксије.

Матрице Игњатовићеве уметности, смештене у обиљу вишебојних отисака, приказују низ симболичких иконографских приказа. Линорез је техника која је давно одменила улогу дрвореза, „прворођеног“ међу графичким техникама. Утисци линорезних сензација у вешто преклопљеним слојевима боја творе вредност више и сваки линорез Милана Игњатовића заправо је посвета традиционалном трансферу, преносу иницијалне ликовне идеје. Матрица је умножена баш како је и дијалог у једном тренутку прерастао у монолог, разговор ради разговора у чежњи за разумевањем. Црно бела основа је арматура пажљиво одабраним бојама, „светлосним маскама“, које у графици имају посве друкчију логику.

Резане контролисано и слободно у исти час, Игњатовићеве графичке плоче означавају дубоко промишљене мотиве, било да серади о борбеном петлу или „усекованијем“ полегнутој глави Светог Јована Крститеља. Амблематски карактер ових графика огрнут је алегоричном драперијом особене стилизације а свака резба, траг ножа, уноси визуелни импулс – човеково присуство.

Нарочито је занимљив и пажње вредан пројекат Милана Игњатовића да путем „немих“ отисака сувог жига, у тзв. блиндруку, реализује серијал рељефних листова посвећених онима који путем додира и звука добијају информације о спољашњем свету. Људи који нису у стању да сагледају појавни, видљиви свет, добили су тако алат да осете димензију више. Додирујући слова Брајеве азбуке, симболе или распореде звезданих кола, у њиховој особеној осетљивости отварају се бројна значења, асоцијације и деликатна, тактилна тумачења.

Истраживања слепих отисака скривене празнине, суштински говоре о основној улози уметничког дела. То је способност да се разгрне површина невидљивог и да се уметност двојаког карактера (пре свега за слепе и слабовиде али и за нас који видимо) искористи као могућност комуникације. Дијалог је могућ у монологији уметничке замисли Милана Игњатовића, баш када простор бива измештен у неописивој игри.

Засигурно да се у форми обезбојеног јајета изналази примордијална снага живота, рађања и смрти истовремено, када се унутар недокучиве тајне ослушкују угасли заноси. Упркос свеколиким одразима технолошких домета, Милан Игњатовић успео је мануелним путем да нам пружи компас и калауз за опипљивији траг у нашој сложеној потрази за духовним Светлом.

Мр Данило Вуксановић

Каталог изложбе можете погледати/преузети овде.

Еволуција линеарног исказа, односно, пут линије својевремено ослобођене из иницијално плошне датости (цртежа слике), одвијао се код Кнежевића, подсетићемо, у правцу њене тродимензионалне (нативни елементи) предметне детерминисаности, при чему се виртуозно ритмованим процесуирањем кретања, ткањима и преплетима, активирао и материјализовао и њен нови просторни идентитет. Физички конкретизована (конструкције од прућа) и просторно еманципована и нелимитирана, апстрактно схематизована линија у процесу све интензивније визибилне динамике, временом се дефинисала у организоване и, концентровањем спојева, интегрисане масе, у семантички све комплексније, монументално компресоване волумене. Умножена линија удаљава се од просторно модификованог цртежа, она је сада есенцијални конструктор модуларне скулпторалне одређености.

Базични елементи Кнежевићевих скулптура/инсталација, уз линију као њихов конститутивни апсолут, јесу тачке-спојеви, простор као реално стање и простор као активирано структурално поље, и сенка у својству продужене пројекције деловања објекта, односно, комплементарног визуелног фактора генерисаног из самог скулпторалног чина.

Тачке се појављују као адхезивна језгра, градивна чворишта у мануелном повезивању нити прућа, али су истовремено и зоне умрежавања, суочавања или кориговања/преусмеравања нативних (линеарних) сила, спојеви из којих се емитују или компресују нова исходишта у свему ономе што чини pushing the limits of wood. 

Простор, као још један активни конституент, у директном је суодношавању са скулптуром, било да је реч о галеријски објективној датости, или пак о последичном осадржавању празнина унутар самог визуелног поља скулптуре, односно, унутар разуђено конструисаних сегмената. Процесуираним отварањима и затварањима радови кореспондирају са башларовском дијалектиком спољашњег и унутарњег, а простор, као интегрални део скулптуре, постаје и сâм апсорбована енергија – облик који живи празнином [Хајдегер]. С друге стране, структурално поље инсталације проширено је њеном рефлексијом, манифестацијом сенке као пројекције волумена, чиме се фактички релативизује зона конкретног физичког реалитета. Сенка је у алтернацији са светлом/осветљењем, њено егзистирање је променљиво и временски детерминисано. Инсистирање на темпоралности (органског у синергији са нематеријалним) јесте још једна веза Кнежевића са променљивим, цикличним, симболичним. Повремено, линеарни преплети обликом асоцирају на утилитарне архетипске ентитете, понекад се заустављају на форми спирале, симболичком означитељу тзв. заустављеног времена, темпоралног проласка.

Повезивање са митским и симболичким је одмерено и најчешће у контексту са, уметнику блиским, етнокултуролошким дискурсом, али исто тако и у спрези са простором, тачније са самом констелацијом просторног, планског кретања по хоризонталама и вертикалама. Све фреквентнијим концентрисањем сила (и волумена) ка висини имплицира се симболика вертикалне комуникације, успостављање оса између два света, између супстанцијалности две природе, као у успињању Јаковљевим лествама до непознатог, етеричног ... до свега онога што нам Радомир Кнежевић сугерише називима радова – Прича о небу, Јахач магле, Завеса држи небо, Преливање одјека, Кула, Хватач облака.

РАДОМИР КНЕЖЕВИЋ је рођен 1957. године у Кикинди.  Факултет ликовних уметности у Београду је завршио 1983. године. Члан је УЛУС-а од 1984. године. Магистрирао је на истом факултету 1988. године где од 1989. године почиње са радом у звању асистента. Редовни професор на Факултету ликовних уметности у Београду је од 2012. године. Током рада на факултету у два мандата δиран за продекана. Био је члан многих уметничких савета, УЛУС-а, Галерије Дома омладине, Галерије Факултета ликовних уметности, Галерије 212, галерије 73. Као гостујући професор радио је на више високошколских установа, Факултету примењених уметности, Академији умјетности у Бањој луци и Педагошком факултету у Бијељини.

Радио је као руководилац Центра за графику и визуелна истраживања Факултета ликовних уметности у Београду. Био је члан Савета и Сената Универзитета уметности у Београду. Члан Ладе је од 2023. године. Остварио је четрдесет самосталних изложδи и велики δрој групних изложδи. Излагао у Паризу, Милану, Токију, Њу Мексику, Амстердаму, Минхену итд. Радови му се налазе у музејима, институцијама и приватним колекцијама. Излагао цртеже слике и инсталације. У сарадњи са студентима Факултета ликовних уметности извео више мурала у земљи и иностранству. Доδитник је више награда и признања.

„Дечије Васкршње чаролије“ у организацији “Деца Палилуле“, Музеја града Београда и Цркве Светог Марка представљају се већ традиционално у Холу

РТС-а. Ове године представљено је око 300 јаја и ликовних цртежа.

Победничко јаје насликала је Вјера Гутић из Ликовне радионице Русије, а Клара Трајковић из ОШ Владислав Рибникар победница је са ликовним радом.

Отварању изложбе присуствовали су епископ топлички Петар и члан Градског већа Вук Мирчетић. Изложба је отворена у Холу РТС-а све до 21. априла.

Попис аутора чија су дела изабрана да се овом згодом представе у Галерији РТС-а, из три збирке приватних власника, како би својим угледом потврдила и афирмисала значај културних добара, која се чувају у приватним збиркама Србије, као и оних што их колекционари попут кустоса скупљају, сведочи сам по себи. То су, наводећи их више-мање хронолошким редом: Марко Мурат, Бета Вукановић и надасве слављеница Надежда Петровић, затим Милан Миловановић, Коста Миличевић, Боривоје Стевановић, Љубомир Љуба Ивановић, Стојан Аралица, Јован Бијелић, Петар Добровић, Живорад Настасијевић, Васа Поморишац, Зора Петровић, Иван Радовић, Игњат Јоб, Сава Шумановић, Младен Јосић, Мило Милуновић, Милан Коњовић, Иван Табаковић, Недељко Гвозденовић, Марко Челебоновић, Миленко Шербан, Петар Лубарда, Љубица Цуца Сокић, Александар Томашевић, Леонид Шејка, Петар Омчикус, Дадо Ђурић, Радомир Џони Рељић, Војо Станић и Драгослав Кнежевић.

Тако је бивало од праскозорја цивилизације, од времена када је човек осетио потребу да улепша свакодневицу, оплемени окружење, укратко да осмисли и учини живот бољим или садржајнијим. Од тада, наиме, постоје они којима је то и такво деловање намењено, било као непосредним корисницима, заинтерeсованим наручиоцима, острашћеним скупљачима или, пак, само као овлашћеним чуварима. У почетку биле су то елите одређених друштава и класа, често моћни појединци и владари, односно њихове институције и њихови посредници, прво чувари ризница и трезора, потом носиоци вере и творци сакралних објеката, а напослeтку прегаоци на пољу културе, просвете и саме уметности.

Касније, појавом првих колекционара код Срба, потребно је истаћи више родољуба који су током ХIХ и почетком ХХ века оставили своје задужбине српском народу. У тим задужбинама је осим капитала и других вредности, сакралних објеката, палата, кућа и разних имања, често бивало и значајних дела материјалне културе и уметности. Међу таквим родољубивим задужбинарима требало би истаћи Саву Текелију, Теодора Павловића и његову миљеницу прву српску сликарку Катарину Ивановић, а поред ње и нешто млађу сликарку Мину Вукомановић, кћерку Вука Караџића, затим Мишу Анастасијевића, Илију Коларца, Ђорђа Вајферта, Идворца Михаила Пупина, Призренца Симу Игуманова и Требињца Луку Ћеловића, Николу Спасића, индустријaлaца Владу Илића, и тако редом. Ипак, када је у питању ликовно стваралаштво, посебно се мора истаћи голема збирка коју је крајем ХIХ и почетком наредног столећа сабрао Јоца Вујић из Сенте, а коју је највећим делом даровао Београдском универзитету (чува се у београдском Народном музеју) и делимично Галерији Матице српске у Новом Саду.

У кратком раздобљу између два светска рата за Београд се везује име и деловање младог, али врло продорног колекционара Ериха Шломовића. Последњом вољом његове мајке, која га је надживела, јер су Ерих, његов брат и отац били жртве Холокауста, његова изузетна збирка је постала својина српског народа која се чува и бољим делом излаже у београдском Народном музеју.

Уочи Другог светског рата у Београду су почеле да се формирају и ликовне збирке Павла Бељанског, др Надежде и др Лазара Ристића, Владимира М. Фијата, као и Јована Јоце Новаковића. Истодобно настаје у Загребу збирка слика Леле и Славка Флегела, касније дарована Београду, затим се формирају колекција слика и античких предмета песника и дипломате Јована Дучића, др Ђорђа и Лале Лучић Роки, браће Ђорђа и Душана Роша, као и др Ђурице Ђорђевића и његове супруге Кристе, рођене Шумановић. Њихове збирке су на крају, личном вољом или на који други начин, постале опште друштвено добро.

Непосредно после Другог светског рата, у новонасталој Југославији појавио се још један ред запажених колекционара, по правилу високих партијских и државних функционера. Међу њима се у Србији истичу Лепосава Лепа Перовић, са супругом Кочом Поповићем, затим Милица и Светозар Вукмановић Темпо, потом дипломате Блажо Кусовац, Миодраг Марковић, Арсо и Војка Милатовић и Здравко и Веда Печар. Богате збирке југословенског савременог ликовног стваралаштва, претежно сликарства, Лепа Перовић је даровала Лазаревцу, Милица и Светозар Вукмановић Цетињу, а Миодраг Марковић родном граду, односно Народном музеју у Пожаревцу. Главнину збирке Блажа Кусовца откупио је „Синтелон” из Бачке Паланке, а њен знатан део у смутним временима транзиције, на сву срећу, завршио је као дар Галерији Матице српске у Новом Саду. Што се тиче збирке брачног пара Милатовић, која је формирана за време док је Арсо обављао дужност амбасадора у Тирани, Софији, Варшави, и нарочито Букурешту, а садржала је изванредан библиотечки и картографски материјал везан за историју балканских народа и држава, посебно Србије и Црне Горе, поклоњен је Академији наука Црне Горе, док је изузетно вредан део од више стотина икона и слика драгоцених за проучавање и представљање српског иконописа и сликарства XVIII, XIX и раног ХХ века поклоњен Народном музеју у Београду. Од богате археолошке, етнографске и уметничке збирке предмета афричке културе брачног пара Печар формиран је Музеј афричке уметности у Београду.

Њима свакако ваља придружити изузетне колекционаре Рајка Мамузића, од чије је дароване збирке настала у Новом Саду галерија која носи његово име, док се други део, једнако вредан, чува и умножава код врсног колекционара и наследника Николе Богдановића у Сремској Митровици. Новом Саду је и др Бранко Илић даровао своју богату збирку европске уметности. Упоредо са овом групом страсних колекционара јављају се и књижевник и новинар Синиша Пауновић, архитекта Александар Секулић, те правник из Смедерева, Милан Јовановић Стојимировић. Од Пауновића је остала у Београду, само по називу, Мала галерија која носи његово име, а садржи неколико стотина слика, графика, скулптура и више од хиљаду цртежа, карикатура и илустрација за новине, одреда радова југословенских и бугарских уметника ХХ века. Док је Секулић своју веома вредну збирку икона и слика даровао граду Београду, дотле је Стојимировић своју поклонио Музеју у Смедереву. Истовремено, током друге половине ХХ века, формирају се и збирке слика и скулптура код угледних лекара, др Душана Кусовца, др Даре Смодлаке, др Исидора Папа, др Ђанија Поповића и, више од свих, др Јакова Смодлаке, који је највећи део своје пребогате колекције југословенског ликовног стваралаштва друге половине ХХ века даровао београдском Народном музеју. Поред њих формиране су још и пажње вредне збирке, сад већ почивших, академика Косте Михаиловића и Станојла Рајачића, затим Илије Саватића, Коломана Трчке, Гавра Алтмана, Смаје Манџуке, Бранка Јаношевића, Зеке Ђорђевића, Душана Илијевића и тако редом.

Током ХХ века, посебно после Другог светског рата, међу наручиоце, скупљаче и чуваре плодова материјалне културе и уметности у новоствореној Југославији, што значи и у Србији, поред специјализованих институција, музеја и галерија, чији је број нагло и претерано порастао, запажено су деловале многе државне организације и установе. Тако су се у репрезентативним савезним и републичким здањима, резиденцијама маршала и Маршалату, затим зградама председника и председништава република и покрајина, њиховим владама и скупштинама, партијама и синдикатима, при разним министарствима, посебно савезним, какво је онда било Министарство иностраних послова са његовим пословницама амбасадама, конзулатима, војним и економским мисијама, као и културним центрима, временом сабрале вредне збирке уметничких дела, слика, скулптура, графика, таписерија, мозаика, али и стилског намештаја, посуђа, порцелана, керамике и тако редом. Њима су се упоредо придруживале и моћне привредне, индустријске, трговачке, угоститељске и нарочито запажено финансијске установе. Веома значајну и свакако запажену улогу особеног колекционара одиграла је некад моћна Југословенска народна армија, односно њене институције културе, у првом реду захваљујући деловању добро осмишљене и широко распрострањене мреже домова војске.

Невоља је што се многа од ликовних дела која су откупљивана с циљем да подрже уметност, уметничко стваралаштво и саме уметнике, оплемене радне просторе и едукују људе запослене у њима, сада – захваћена процесима транзиције друштвеног у приватно власништво – распродају и развлаче наочиглед државе и њених маргинализованих установа заштите културних добара. Тако су се прва на удару нашла уметничка дела сабрана у банкама, затим у некад моћним привредним, трговачким и угоститељским предузећима која су преко ноћи проглашена неликвидним, гурнута у стечај и олако продата. Ипак, у ово смутно време пољуљаних система вредности, охрабрује и пружа наду појава појединаца, галериста и колекционара, који су спремни да своју љубав, каткад и страст, према ликовном стваралаштву, ставе изнад пуких комерцијалних интереса. Таквим ставом и понашањем они знатно ублажавају проблеме проистекле из дубоке друштвене кризе. Због тога деловање таквих појединаца који су спремни и кадри, сада и овде, да своје збирке ставе на увид јавности, било њиховом стручном обрадом и публиковањем или излагањем, уз одговарајуће каталоге, увелико добија на значају и завређује општу хвалу. Стога није претерано када се приреде или приређују изложбе попут ове у Галерије РТС-а, која је већ минулим радом показала како и колико цени улогу колекционара као својевидног селектора, односно кустоса.

У ствари, захваљујући колекционарима и све запаженијем и важнијем деловању галериста и њихових галерија, чији опстанак у доброј мери зависи од добре међусобне сарадње, настале су у Србији, особито током протеклих деценија, истински вредне збирке ликовних дела. Њих има много, на десетине, па и знатно више. Тачније оних истинских љубитеља уметности, који у време свеопште кризе и видног посустајања државних институција културе, у првом реду музеја и галерија, све више добијају на значају као, доиста, нека врста нових селектора и кустоса.

Коначно, да напред речено није само пуко и овлашно евидентирање процеса сабирања и чувања ликовних културних добара у Србији, наравно само у приватном поседу, већ да је у питању покушај да се укаже на изузетан значај и постигнуте резултате на том пољу, више него упечатљиво сведочи, својим високим уметничким вредностима избор овде и сада изложених слика начињен из свега три пажње вредне, али ни највеће, ни најбоље, ни најзначајније збирке. Али, истодобно, збирке без којих се не могу целовито сагледати нити оцењивати токови развоја ликовног стваралаштво у Србији XX и првих деценија XXI века. Један од њих тројице је јавна и веома позната личност, чувени европски и светски спортски делатник, са пуном свешћу да оно што поседује представља опште добро. У питању је знаменити кошаркашки тренер, Душко Дуле Вујошевић. О каквом се колекционару, кустосу и зналцу ради најбоље сведочи мој први сусрет са њим и његовом збирком. Било је то пре много деценија када сам у његовом ликовним делима пренатрпаном стану, видео гомиле књига, репрезентативних уметничких прегледа, монографија, каталога, студија и томе сродне стручне литературе, коју је очито користио, прегледавао и ишчитавао. Постало ми је намах јасно да пред собом имам истински острашћеног, љубопитљивог и крајње радозналог заљубљеника у оно што скупља. Касније сам се уверио да он своја колекционарска искуства и своју непатворену љубав према ликовном стваралаштву покушава да пренесе и младим спортистима, чији је био – и јесте – учитељ у сваком погледу.

Дакле, оно што смо са овом изложбом хтели да укажемо проистиче из спознаје и уверења да наступају нека друга времена. Музеје и галерије, који таворе од буџета за културу, а он је више него недовољан, полако покрива музејска прашина и патина прошлости. Насупрот, судећи према свему, што су урадили појединци, попут Мадлене Јанковић Цептер и, на пример, недавно, Радивојe Дражевић, односно како делују све бројнији колекционари који, попут Душка Вујошевића, имају свест да оно што поседују представља опште и сваком заинтересованом доступно добро, назиру се нека скора и боља времена заштите, скупљања, чувања и коришћења уметничких добара. Укратко, кустоси у друштvеним музејима и галеријама постају све више чиновници и бездушне бирократе, док се колекционари преображавају у острашћене зналце кустосе.

Овде можете погледати/преузети каталог изложбе.

Надам се, наднесен над обесхрабрујућом белином папира, да није само слабост моје уобразиље и вештине по среди, нити уобичајени страх од промашаја, од незграпности, од немоћи мисли да себе заодене у реч.

На хоризонту муцаве слутње израњају, чини ми се, пресудни разлози; узмицање пред храброшћу уметника да се не клони путева којима су ходали или, најпре, просецали, славни предходници; и потом слабовоља пред тешкоћама одгонетања и разобличавања површног и , дакако, погрешног утиска о "већ виђеном". Апсолвираном. Усвојеном. Канонизованом.

Схватам да се, покушавајући да пишем о Рогићевом сликарству, суочавам са узбудљивим сведочанством о храбрости и доследности, о уверењу да вечитост уметничке тајне почива како на иновацији-формалној, тематској, значењској, технолошкој, развојној, тако и на иманентним својствима и елементима слике.

Као што су у ћутању све речи, јер ни једна није изговорена,(зато је ћутање најречитије),

Тако су у укоченим, здепастим, квазимонументалним Рогићевим облицима и људима, сви покрети.Људи као брда, предмети као фигуре, облици и масе, кроте и сажимају интеграл свих линија, свих линија, свих покрета, свеколике могућности кретања.

Као што су у ћутању све речи, у белом су платну све слике.Ослобађајући своју слику из белине, тој слици слике света, уметник не додаје, и не поистовећује је са варљивим предлошком, већ одузима, сажима, сабија, своди, компримује.

Из безмерја белине, сликар-алхемичар, реконструише остатке темељне слике и поново их оркестрира у целину.

Плаз чисте линије, садржајнице, обрубљује звук чисте боје.Њихово здружје одише метафизичком елементарношћу.

У тој свевласти линије и боје, у потпуној плошности слике, која као да је грубо клесана, и у којој, наизглед, нема ваздуха за перспективу, она се јавља-чудесно и јединствено.

Конвенционалну, занатску подразумевајућу перспективу, уметник надомешта магијом

испрекидане линије.Оперважујући чисту боју и секући се негде изван слике, две искидане линије убедљиво предочавају простор.Будући да сликара не занима манифестовање феномена ликовног умећа, већ суштина слике, константност, тежина, елементарно значење боје и линије, та је перспектива зачудна и енигматична.Плени најпре чедношћу, веселошћу и чистотом.

Брижљивији поглед, потом, открива свеобухватну иронију којом исијава оваква перспектива; иронију над људском сујетом и човековом увереношћу у објективност чула, у досежност простора и времена.

Утисак комичности и крхкости људске сујете, неизбежан је и независан чин и од уметникове намере.Трагање за темељним и елементарним, дакле и вечитим принципима на којима је заснована слика, сучељено са свакодневним животом, ма колико блиским и пријатним, нужно резултира иронијом.

Перспектива је, дакле, израз човекове худе перспективе, јалових хтења, узалудних напора и немоћи да се позабави суштаственим.

У лакоћи дочаравања такве атмосфере, зрачак шеретске чедности наговештава озбиљну етичку и уметничку дистанцу према свету и према свему унутар и око себе што није промишљано и проосећано.Сва је та аура слике, упркос томе, проткана симпатијом и саучесништвом, а не надмоћном уздржаношћу и цинизмом.

Утисак о сажимању, зауздавању, тезаурисању простора, времена и кретања, појачавају театрални људски ликови.

Монохромни, масивни и претенциозни, они зјапе празном самосвешћу и охолошћу покадшто.Па ипак, иако тако непомерни и тешки, механичком самодовољншћу и самозадовољном тупошћу, наговештавају бивши или будући покрет.Налик су картонским акробатама, играчкама немаштине, који висе о концу затегнутом између две дашчице .Лаким притиском на крајеве дашчица обрћу се, скачу и трзају, зауздани концем.

И, ето, новог противречја: слутњу поигравања и жестоког кретања, оличава човек-брдо или човек-стена.

Линија сведржитељка, она која леди и оживљава која је истовремено и сев идеје о сопственој ограничености, придаје Рогићевој слици звук, значење и поруку о претенциозности човековој, његовом нарцизму и шупљој самоуверености.Та тмурна порука проткана је, срећом по особеност Рогићевог сликарства, разумевањем за човекове слабости-за своје сопствене, најпосле и љубављу према животу и свету око себе.У томе, може бити, лежи кључни парадокс иронија над пропадљивошћу и крхкошћу тежњи и идеала, и симпатија и доброхотно разумевање неминовности бега од спознаје сопственог ништавила.

Низу противречја -иронија а љубав, статично а кинетично, перспектива линијом -додајмо и слееће : Рогић је сликар потпуне особености, а површна наводљивост тече ка великим узорима.
Проничем, може бити одвећ слободно, да се Мајстор често, с намером заогртао холограмом огртача класика...не би ли проверио себе...или...можда..посматраче својих слика.

Овде можете преузети каталог изложбе 

Програми, којима се обележава ова важна годишњица, биће приређени у земљи, региону и иностранству уз подршку Министарства културе и информисања Републике Србије, УНЕСКО-а и Националног комитета УНЕСКО-а Републике Србије. Уједно, 2023. године обележићемо још један велики јубилеј везан за породицу Петровић - 125 година од рођења Надеждиног брата Растка Петровића, великана српске и европске модерне књижевности.

Живот и уметност без компромиса

У Галерији РТС Владимир Дуњић публику прво уводи у Прокрустов музеј у коме води дијалог са светом са којим сви данас живимо. Посебан акценат је на раду под називом "Светски рат", потпуно новом делу урађеном управо за изложбу у Београду. У наставку аутор показује да је слика заправо вео, односно да раздваја два света - свет илузије и свет реалности и да не може да постоји без човека, посматрача. У наставку, текст Николе Миркова за каталог изложбе:

Копрена Међу јавом и међ сном

(аутор текста: Никола Мирков)

Слика не представља, она јесте!

Она се бави собом, чуди се и узноси својим постојањем.
Свој поглед усмерава и на свет око себе.
Жижа тајне којом одише утрнула је, бар на трен, пред све очитијом разарућом истином. Свет је, изгледа, пред уништењем.
Дух се материјализовао у лопту, у земаљски глоб, целом површином запоседнутим фигурама ратника.

И пре настанка глобуса, она је наговештавала излазак у простор.

Са магленог, етеричног попришта исказивала се, под посебним углом, волуменом у простору.
„Имао сам једну, помало ироничну идеју да слици, односно површини слике, отворим очи. Да слика не буде само прозор у свет, да не гледамо ми у неки имагинарни простор, него да тај простор испитује нас, истражујући нашу реалност, свет наше интиме. Слика је постала глава коју сам ја замотао и покрио велом. Ово су слике са очима и које посматрају вас, а не ви њих."
Срећом, од тог чина, може бити зебње и сумње у дејство слике, сликар је одустао. Та сугестија би нарушила чедност утиска да гледајући његове слике, ми гледамо његовим сликама.
Што је горе, то је доле! Што је испред, то је иза!

То што видиш, то је лик слутње.
Застирући га велом, он спаја овоземаљско са оностраним, предочавајући затританим велом дамаре стваралачког императива. Он твори твоју слутњу којом си собом носио пре сусрета са сликом, али је ниси прозирао.
Вео је веза маште и јаве, искра која плане као недефинисани подстрек мисли која се уобличава.
Вео је веза између мене и себе, суштаство сопственог ја, копрена коју лахор мисли лако зањише.
Без обзира на мотив, на објекте, ликове, призоре или сплетове ликовних знакова, вео титра свим Дуњићевим сликама.
Иако мистериозан, езотеричан, алхемичан, прожет непрозирном тајном, утисак се чини непосредним и чедним, заогрнут вечношћу.
Слике као да су настале у дотицању сна и јаве, када тек што смо то сазнали пониремо у сан, јер то хоћемо.

Слике су Дуњићеве копрена међу јавом и међ' сном, а објекти опредмећење сурове реалности.

Дух математике и музике лебди овим делима.
Хармонија, склад и равнотежа одзвањају и еманирају време које тече.
„Слика значи - сликати невидљиво." И доиста, гледајући фигуре налегле на сто, посматрач „види" подношење терета, туробност тегоба, нужност трпљења и одолевања и запретени наговештај преображаја. Замрзнут је тако фрем филма живота који се врти и тече незаустављиво и неумитно.
Тишина свеобухватна, као и ћутање, јер у њему су све речи, обујмљује све звуке, сву буку и бес, све шумове,све грмљавине. Онострана светлост, опредмећена геометрија и питагорејски третман, вајају доживљај слике.
Иако, када се пренеш и промишљаш, разазнајеш ауторове намере и планове. Поимање и утисак остају посве другачији, самобитни и исконски.

Портрети „службеника", прецизни, а унифомни не представљају ликове него појам - одрицање од себе, подастирања, слугерањства.
Вео предодређења и неизбежне међузависности обележавају неке дуњићеве слике.
Повезивање - „паковање" (са и без знакова навода), историјских догађаја, алудирају на закономерност зла и разарања.
Запитаност над сопственим настојањима и путем, уметник испољава и цитатима великих претходника, маљевичеви, клеови и мондријанови знаци и партије сведоче о преиспитивању њихових начела.

Као што ни мисао, као што ни осећања нису једнодимензионални и једнобразни, тако, сматра дуњић, ни слика не треба да буде плошна.
Свођењем на први план, она одбацује човекову моћ и вештину да дочара дубину и простор.
Није ли и мисао, дубока и свепростирућа, искра и сев-слика?
Нису ли изазване асоцијације слика слике?
Нису ли ти концентрични кругови „вртоглавице"?
Слика дакле није поглед у свет, она је свет!

Дела настала у овом периоду су малих формата и већ је у њима уочљива веза са скулптуром коју Лађушић пажљиво негује током читавог стваралаштва. Друга фаза стваралаштва је оквирно смештена у период између 2000. и 2010. године. Радови настали током ове деценије илуструју поменути прелаз са фигурације ка апстракцији, и уједно долази до уплива великих формата чиме Лађушић иницира нови пут истраживања на пољу димензија и просторности дела.

Последња фаза је обележена експериментом, тражењем истине кроз стварање, слици присупа инстиктивно и разрађује је успутно директним експериментисањем - насупрот устаљеним постулатима. Колориту приступа слободно, користећи целу палету и акцентујући комплементарност и контраст - намерним супротстављањем боја продубљује слојеве слике чиме неретко финоћом линије одаје утисак веза. Препознатљивим ликовним печатом конструише себи својствене пејзаже потпуно лишене реалистичких основа, препознатљивих мотива и егзактних пропорција.

Марко Лађушић црпи инспирацију из живота и детињства притом тежећи ка приказивању жељене имагинарне стварности. Његове тродимензионалне слике - „структуре" се константно поигравају са перцепцијом и доживљајем позивајући нас да учествујемо у конструисању и разоткривању њихових безграничних слојева и значења. Показује нам да је тренутак много дубљи од онога што се у њему дешава. Он је сублимација бесконачности - простор у којем се све догађа, комплекснији од сваког садржаја који у њему настаје.

Овде можете погледати/преузети каталог изложбе

Да ли је фигуративно сликарство крајем XX и почетком XXI века изгубило "битку" са савременим трендовима у уметности, и са мноштвом инстант понуђених уметничких доживљаја?
„Ја верујем у живот - поготово у живот уметничког дела" рекао је Стојан Ћелић јер је то непогрешива и непрекинута нит и вера у истинску уметност. То на једном месту обухвата таленат, рад и личну креативност. Као резултат следи стваралаштво вредно пажње и трајања.

Василије Доловачки, редак заљубљеник, стваралац и заговорник фигуративног сликарства храбро се супроставља савременим уметничким тенденцијама, осмишљених екцеса, или покушаја - да шокирањем јавности и критике, уметност приближи општем вредновању. Зато са сигурношћу могу потврдити да стваралачки потенцијал не зависи од савремених и тренутно актуелних ликовних кретања, већ пре свега од уметниковог личног поимања и тумачења поетике живота и дамара његове душе.

Засигурно да уметниково ствараштво потиче од њему блиских мотива, војвођанске равнице у којој је рођен и растао, у којем се у дубини душе усадио мир, спокој, благост, снови.
Већ по завршетку Академије, може се наслутити пут овог маестра фигурације, који нам нуди лирску ноту у поетском реализму. Уметничко стваралаштво почиње од њему блиских мотива, мртве природе са предметима уз које је растао. Тако настаје серија слика са истим сликаним мотивом. Само привидно. Размештањем сликаних предмета мајсторски продубљује изведену игру светлих и тамних тонова. Тако постиже врхунску ликовност и непогрешиво нас везује за сваку слику. Колористичка умивеност топлим бојама неутралне позадине са акцентом на сликане предмете, изазива жељу да тај емотивно визуелни доживљај поново осетимо. Оваквом утиску несумњиво доприносе топли тонови окера, углавном валерски постигнут златасти тон. Мајсторски избегнут извор светлости - постиже жељени ефекат да магичном привлачношћу уђемо у неки имагинарни свет. Нема агресивних потеза, све је обавијено погледом непогрешивог романтичара, загледаног у своје снове и у свој дубоки унутрашњи свет.

Шта нас враћа од магије и понуђених мотива? То је мајсторство кроз цртеж, боју и специфичност у решавању најтананијих осећања - која изискују стрпљив дуготрајан рад. То је засигурно непогрешив пут да се поверује у истинску уметност.

Погледом непогрешивог романтичара Доловачки у своје слике „уноси" и фигуре деце, монаха, стараца али и женских актова. Њих по правилу смешта у имагинаран простор инспирисан несумњивом патином вековних цивилизација. Као реалне симболе живота, у своје мистичне призоре слика птице, псе, коње, мачке.

Све насликане фигуре су мирне, по правилу статичне. На њиховим лицима осликава се носталгичност - загледаност у само њима знану стварност, сетних мисли „с погледом" у пролазност живота. Питање лепоте женског акта решава на филозофски па и метафизички начин. Његова ода жени саздана је на судару реалног, поетичног и иреалног.

Постепено напуштање исијавања светлости из боје и проширујући теме, али не потпуно, уводи нове изворе. Дифузна светлост сада долази кроз прозор, небо. Она се распршује по целој слици не реметећи уметниково дубоко осећање - које је непрекидно клацкање између сна и стварности. Иако има изворе светлости, она се валерски трансформише у поруку хуманих осећања.

На таквим платнима колорит је богатији. Црвена, зелена, плава, љубичаста, браон и са сваком је постигнута топла оркестрација тонова, тако да задивљује сагласје поетског осећања и лирског надахнућа. Без обзира да ли слика градове, планинске масиве, морске призоре, сеоске куће, ентеријере, старе капије - на тим платнима осећамо дух животне радости. Све је прорачунато сложено у дубоко промишљеном раду, да наизглед мирноћом изазову носталгију посматрача. Емоција код посматрача је управо жеља коју Доловачки и сам уноси стрпљивим радом и дубоким промишљањем.

БИОГРАФИЈА

1960. Василије Доловачки је рођен 22. априла у Баваништу, општина Ковин.
1984. Дипломирао на факултету Ликовних уметности у Београду у класи проф. Зорана Петровића.
1989. Дипломира на постдипломским студијама на академији у Београду у класи проф. Мирјане Михач.
1992. Постаје члан УЛУС-а.
Радио је као редован професор сликарства на Академији класичног сликарства, Универзитета у Сремској Каменици. Самостално излагао више од 60 пута у земљиииностранству. Учесник је многих колонија, групних, аукцијских и хуманитарних изложби. Живииради у Баваништу.
2010. Објављена је монографија радова насталих у преиоду 1980-2010. године, тврдог повеза са омотом на 220 страница великог формата, са текстом књижевника, историчара уметности и ликовног критичара Драгана Јовановића Данилова.
2018. Објављена монографија радова насталих у период 2010 -2018. године, тврдог повеза са омотом на 224 странице великог формата, 181. репродукција и са текстовима: Срето Бошњак (историчар уметности, ликовног критичара и теоретичара уметности), Драгана Јовановића Данилова (историчар уметности, ликовног критичара и књижевника) и Дејана Ђорића (историчар уметности и ликовни критичар).
Добитник бројних награда.