Бојана Чобан-Симић: Мој живот и суштина су наши обичаји и православље

Историчарка и професорка руског језика, Бојана Чобан-Симић, рођена је 1948. године у Помазу, где и данас живи. По општем мишљењу, реч је о веома свестраној и активној личности, која је својим дугогодишњим радом дала снажан допринос очувању националног и културног идентитета овдашњих Срба. Њено животно дело, Самоуправа Срба у Мађарској је наградила својим највишим признањем - Светосавском наградом, која јој је свечано уручена недавно, на традиционалној прослави Савиндана, у пештанском Текелијануму.

Како је изгледало Ваше одрастање у српској породици, у већински мађарској средини?

"Рођена сам у чисто српској породици. Са баком и дедом сам проводила много времена. Са две године кренула сам у српско забавиште и била сам врло друштвена. Волела сам да спроводим своје замисли и била сам вођа међу децом. У Помазу сам кренула у српску школу, која се налазила у порти и сећам се да је то била стара школа, са дугачким зеленим скамијама, у којима нас је седело по четворо.

Волели смо учитељицу, волели смо да се дружимо и играмо. После првог разреда, родитељи су мога брата и мене уписали у мађарску школу. Тада се већ планирало пресељење Јужнословенске школе из Помаза у Пешту. Од 17 година школовања, 16 сам провела у мађарским школама, али сам остала у контакту са српским језиком. Научила сам да пишем ћирилицу и имала сам велику срећу што сам од малена обожавала да читам. Проналазила сам штива, српска и мађарска, која су ме фасцинирала и о којима сам много размишљала.

Волела сам да се играм школе и да будем учитељица. Сав свој новац трошила сам на креде. При том сам, кобајаги, претила ђацима кад сам им предавала језик и математику. Увек је то било на оба језика, и на српском и на мађарском. Код малишана двојезичност не представља проблем, језик се учи кроз игру."

Како је тада било живети у Помазу?

"У Помазу није било проблема све до транзиције, јер је он увек био мултикултурална заједница. Грб Помаза је дрво са пет грана, које представљају Мађаре, Србе, Словаке, Немце и Роме. Сви су становали у свом делу места, а цела главна улица била је српска. Цигани су радили као надничари, Немци су имали крчму, а Срби две, три кафане. Када су почели проблеми у бившој Југославији и овде се десило неколико испада, али пошто су се породице познавале и поштовале, то се није често дешавало. У свакој историјској етапи у помашкој заједници се могао наћи неко ко је окупљао људе око себе. Личности из цењених породица, црква и народни учитељ спречавали су асимилацију, обнављали старе, заборављене обичаје, формирали аматерске фолклорне групе.

Мој отац, изврстан певач, био је хоровођа, председник црквене општине и дугогодишњи појац. По природи је био човек који је зрачио и пленио. Своје звање је наследио од једног утицајног хоровође, кога су, по мађарском, звали кантор.

Сећам се да се у мом детињству увек нешто дешавало и да се увек певало. Старим камионима смо ишли на славу до Грабовца, славили су се српски празници, имендани. На татин имендан, првог јануара, увек је било велико весеље. Стојан Вујичић је доводио важне госте, долазили су људи који су проучавали великокарловачко појање. Кад би се ђачки хор припремао за наступ на радију, Тихомир Вујичић је долазио да одржи неколико проба. Било је нормално живети у српском духу у Мађарској; доживљавати српство не само за празнике, него и у свакодневном животу.

Много сам волела да певам и да играм фолклор. У мађарским школама смо неговали фолклорне игре свих народа из окружења. На пионирским турнирима помашка школа је увек освајала прва места, играјући српске игре. Бити Србин у Помазу било је нешто сасвим природно."

Да ли су се у социјализму толерисали одлазак у цркву и упражњавање верских обичаја?

"Никога нисмо питали за дозволу. У Помазу није било чланова Комунистичке партије. Чак се прича да је један партијски секретар, Србин, јавно ишао у цркву и држао све српске обичаје. Ишли смо на веронауку, коју смо звали каталог, читали апостоле, држали Вертеп, ишли за литијом. У цркви нас је свештеник учио црквеном појању. Нисмо осећали никакав притисак.
Као дете сам обожавала да будем пионир. У школи смо имали много прослава, а лети смо ишли на Балатон. Имали смо дивно детињство!"

Шта је утицало да се определите за рад у просвети?

"Иако сам још од малена волела да певам и играм, пут ме је одвео на другу страну. Учила сам руски језик и одувек сам знала да желим да то и студирам. Историју, као други обавезни предмет одабрала сам по препоруци мог разредног старешине. Уз студирање, почела сам да проучавам и српску историју.

После завршеног факултета, са звањем средњошколског професора, десет година сам предавала у мађарским школама. Почела сам да радим у основној школи у Калазу, која је била једна од најбољих школа у целом срезу, у дивном, младом колективу. Била сам члан два актива и уживала сам у свом послу.

Када су ми деца порасла и кренула у школу, на позив Миленка Милошевића, тадашњег заменика директора, почела је моја каријера професора руског језика и историје у Српско-хрватској школи на Тргу ружа. После десет година рада у мађарској школи, одмах су ми поверили да предајем у осмом разреду, на српском језику, користећи мађарске уџбенике преведене на хрватски језик. Због тако великог указаног поверења, то је за мене био прави изазов и велика обавеза.

Са Стипаном Вујићем, тадашњим директором, имала сам веома добар однос, пун поштовања. Уз његову подршку, почела сам самостално да обрађујем теме везане за Србију и Југославију. Много су ми помогли гостујући професори, као и посета школама у Србији. Полако је мој предмет почео да добија српски профил."

У време најтежих тренутака у историји ове школе и рата у бившој Југославији, постали сте прва директорка самосталне Српске основне школе и гимназије, поставили њене темеље и изборили се да ова установа опстане. Како је изгледало раздвајање две школе, али и раздвајање ђака и професора?

"Почело је од Демократског савеза, Календара, говорило се углавном о хрватским темема. Уместо Светог Саве славио се Мариндан, латиница је постала главно писмо. Полако смо почели да се делимо. Подела у школи је била политички диригована; да је нас неко питао, ми се не бисмо делили. Ми смо одувек били "наши" и говорили смо "нашим језиком". Знало се ко је ко, своје нико није наметао. Колевка ове школе су биле све вероисповедне школе и ово је била јужнословенска школа.

Када је почео рат у Југославији, све се променило. Дошла је директива да се школе одвоје. Зграда ове школе била у веома лошем стању, а ми Срби, као правни наследници, нисмо хтели да је напустимо. Били смо у веома тешкој ситуацији, јер нисмо имали ни кадрове, ни инфраструктуру. Преселили смо се у једно крило, где смо стално стрепели од рушења крова. Нисмо имали клупе, столове, телефоне.

У то време је било 198 уписаних ученика и само неколико професора који су предавали на српском језику. Међутим, тога лета, много је људи дошло у Мађарску због рата. Просветари из Србије куцали су на школска врата и нудили се да раде. Полако су сви предмети били покривени. Десило се чудо!

Обе школе су биле исељене у оближњу зграду у Фештетић улици и подељене стакленим вратима, која су била закључана. То је било страшно! За Хрвате су потом изградили нову школу, а после обнављања зграде, у јануару 1997. године, Српска школа се вратила на Трг ружа. Рестаурација керамике и боја урађена је по по старим цртежима, уведен је кабинетски систем, у поткровљу је дограђен музички и ликовни кабинет, а купљена је и додатна зграда, где се сада налазe библиотека, аула и сала за физичко васпитање."

Отишли сте у пензију, али се враћате у школу да деци предајете народопис - предмет који сте ви осмислили и за који сте написали уџбеник и радне свеске. Откуда идеја за један такав предмет?

"Идеална комбинација је када је човек историчар, јер је то речно корито, у које се сливају мање реке и потоци. То су обичаји, баштина, разне гране културе. Морамо бити потковани знањем из историје, да бисмо предавали књижевност, језик и предмете из уметности.

Покушала сам да докажем да ми и наша култура не заостајемо за мађарском. Многе српске културне установе су основане овде у Будимпешти; сценска уметност је овде почела, прва српска позоришна представа је одржана, такође, у Будимпешти. Овај град је у једном периоду окупљао највеће умове који су стварали модерну мађарску државу.

Ми смо имали богате занатлије и трговце, који су свој новац улагали да би се основала издавачка кућа или установа, да би се издавао Летопис српски. Тако је створена Матица Српска 1826. године, само годину дана по оснивању Мађарске академије наука и уметности. Још на факултету сам почела да се бавим српском историјом, а када сам почела да предајем видела сам колико се хришћанска вера и обичаји преплићу. Они се једино могу схватити ако се заједно проучавају. Мени је природно стање да сам Српкиња, јер песма, божићни обичаји, Вертеп, Свети Сава, представљају мој живот, моје битисање, моју породицу и суштину живота."

Како ђаци прихватају овај предмет? Да ли је данашња омладина, која припада генерацији рачунара и мобилних телефона, заинтересована за за проучавање историје и обичаја?

"Мислим да је свака генерација, само по себи, занимљива. Има генерација које масовно играју у КУД-у Табан или су масовно чланови драмске секције, на пример. У сваком одељењу увек има двоје, троје деце које од куће доносе српство, обичаје, идентитет. Они су доста утицајни, јер су потковани знањем и на њих могу да се ослоним, разговарам и размењујем искуства. То позитивно утиче на другу децу. Тренутно у нашој школи има доста ђака различитих народности и вероисповести. Изазов је да их учим о српским обичајима, тако да то код њих не изазива отпор."