Пуна школа ђака

Није увек било тако. Ова школа за учење српског језика регистрована је још 1981. године и одмах по оснивању радила у оквиру црквено школских општина Св. Тројице у Кичинеру и Св. Ђорђа у Ветерлоу. Није тада овде било много српских породица, па самим тим ни школараца. Ситуација се променила деведесетих година прошлог века када је велики број Срба, махом из Босне и Херцеговине и Крајине, дошао у овај крај, што у протрази за послом, што бежећи од ратних збивања, јавља за Програм за дијаспору РТС-а Бранка Дикановић Трбојевић.

У васкршним бројевима црквених листова, као својеврсна ускршња честитка, пише да је са много љубави, добре воље, пожртвованог и добровољног рада школа окупила велики број ученика и запослила наставнике. А у пракси је било мало другачије.

Ранко Крајишник, координатор српских школа, каже да су тих деведесетих, он и неколицина пријатеља узели канадски телефонски именик у руке и редом звали свако име које је, каже, заличило на наше. У таком приступу, наравно, било је спуштених слушалица, „зарадили" су и понеку псовку, али их то није обесхрабрило. Тек на почетку те, школске 1996. године, 300 деце је дошло да се упише у српску школу.

Настава се данас одвија суботом у простору редовних канадских школа.

Организована је по разредима - уз две предшколске групе и основну школу од 1. до 8. разреда, ради и средња школа од 9. до 12. разреда. Програм рада обухвата учење српског, историје, културе и традиције нашег народа. Средњошколцима су оцене из ове школе признате и у редовној канадској средњој школи. Све ове резреде посећују и свештеници из две цркве и деци предају веронауку. Петнаест наставника и професора плаћа канадска држава, а они се труде да један мешовити разред науче српски језик, међу којима има и одраслих који га више разумеју него говоре.

Ранко Крајишник посебно истиче да је овде већ постао обичај да се на почетку сваке школске године прикупља помоћ за децу са Косова и Метохије.

"А то изгледа овако родитељи, наставници и волонтери припреме пецива, пите, колаче и то се продаје. Сами спремамо, сами продајемо а и купци смо ми сами", уз осмех каже Крајишник.

Тако прикупљена средства предају се госпођи Ради Мићић, која је нека врста институције у Торонту, и која је често на Косову.

Циљ ових акција, каже Крајишник, није само да се деца из Киченера и Ватерлоа уче хуманости него и да се осете делом заједнице у Србији и на Косову и Метохији. Да, поред Канаде у којој су рођени, и Србију доживљавају као домовину.

С разлогом је читава српска заједница у Онтарију поносна на школу Светог Саве, а Ранко Крајишник посебно похваљује наставнике и ђаке, али још више родитеље, баке и деке, који поред свих обавеза нађу времена да сваке суботе доведу децу у школу.

У васкршњој честитки каже се да је велика срећа када некадашњи ђаци постану наставници и када синови и кћери некадашњих ученика седе у истим клупама.