Млади се не враћају у Пакрац

Прво такво окупљање одржано је пре две године у Воћину, а прошле у Дарувару. Ове године Одбор за обележавање страдања и егзодуса Срба из Западне Славоније и Билогоре одлучио је да се литургијско сећање и помен посвећен убијенима и несталима,те егзодусу над Србима из овог краја одржи у Пакрацу. Литургија и парастос су одржани у Саборној цркви Свете Тројице.

„По подацима из пописа из 2011. године видимо да око 80-85 посто прератног становништва нема. Што се тиче бројке, у односу на 91. годину, та јесен/зима 91., када је овде био највећи егзодус, око 50000 људи је напустило своја огњишта. Говоримо и о неколико стотина страдалих Срба. Било је људи који су остали у својим кућама, нусу се бојали, нису хтели бежати, и углавном се ради о старијим људима. На Пакрачком подручју имамо село Горњи Граховљани где је остало 14 људи у кућама, старијих углавном, и не знамо како су завршили, многи се воде се као нестали, не зна се ни где су покопани, како су убујени, на који начин", каже Дарко Дерњ из Пакраца.

Страдања и егзодус умногоме су допринели да и повратак српског становништва на ово подручје буде веома мали. Сећање на претрпљену трауму очигледно је било јаче од жудње за завичајем и жеље за повратком.

„Пуно је енергије утрошено да се обнове домови и порушене куће, да се инфраструктура на просторима Западне Славоније врати у нормалу. Видимо да се пуно тога и урадило, а оно што није задовољавајуће и оно што нас узнемирава јесте чињеница да се мало људи вратило. Нарочито је ретка ситуација да се врате млади људи, биолошки у стању да заснују породицу овде и дају допринос крају, и на крају и Републици Хрватској, и на жалост видимо да је пуно тог простора празно. То је оно што нас обесхрабрује у свему овоме и да је људска девастација платила највећу цену", каже Миле Хорват, посланик у Сабору РХ, СДСС.

„Има повратка, али није велики повратак, углавном се ради о старијим људима, младих је јако мало...Млади кад су хтели да се врате нису могли јер нису обновљене куће, а после 2003. кад је почела мало значајнија обнова, тада је већ прошло пуно година...Људи су се снашли тамо где су отишли...На крају, и да се врате, од чега ће живети, зато се углавном враћају старији који су имали пензије", каже Дарко Дерњ.

Црква Свете Тројице и Владичански двор у Пакрацу такође су тешко страдали у рату, а обнова иде али споро. Највише новца улаже Хрватска, а помаже и Србија. Срби, као и сав остали народ на том простору, живи тешко. Нема посла па млади одлазе пут Европске Уније, у потрази за бољим животом.