Трамвај у граду мерака

Вилиним градом на Вилиној реци некада су пролазили трамваји и превозили народ. Било је то у раздобљу од 1930. до 1958. године. Трамвај, у многим земљама симбол средње класе, грађанског друштва, поштене интелигенције, (п)остао је и симбол једног другачијег Ниша, свакако романтичнијег, боемскијег и поетскијег. Давно се тај Ниш претворио у сећање, али је оно и данас свеже, добродошло и често, у свакодневном разговору, али и у формалној дискусији.

Трамвај је превозио путнике од главне Железничке станице до Нишке Бање, монденског лечилишта у чијим је благодетима тих првих трамвајских година уживао и краљ Александар I Карађорђевић, према казивањима омиљен међу становницима Бање. Није се трамвајем у Нишу возила академија, већ обичан народ. Пуних 28 година, ти трамваји су имали исту руту, а пошто су већ научили пут, нису се ни они мењали. Мењали су се само путници и мода. Пре Другог светског рата, елегантније обучени радије су се одлучивали за фијакер или ауто-такси. Трамвајима су углавном парадирали људи у одећи домаће израде. Више од пола века од укидања трамвајског саобраћаја у Нишу, аутобуси и даље иду њиховим трагом, парцијално или у потпуности пратећи пут којим су и трамваји ишли. И разговори путника су у основи слични - прича се о немању посла, или о имању посла и немању пара, о тешкој ситуацији у земљи и свету, о Русима, Немцима и Американцима.

Модернизација превоза путника у Нишу настала је захваљујући ратној репарацији. Не могавши да одштету за Велики рат у потпуности измире у новцу, побеђене Аустрија и Немачка су је измиривале у роби. Тако је Ниш, 31. децембра 1922. године, добио половна трамвајска кола из Берлина, тип "Bergmann", произведена у фабрици "Hawa" (Hannoversche Waggonfabrik), и материјал за постављање одговарајућег шинског система. Град је у то време снабдеван струјом из "Свете Петке", некада највеће хидроцентрале у Србији, али ипак са недовољним капацитетима да се на њу прикључи и огроман потрошач какав је трамвајски систем. Зато су, на референдуму, грађани свој глас дали изградњи нове централе, и то калоричне (термо)централе на Црвеном крсту коју је, по уговору о концесији, изградила чехословачка фирма "Колбен и другови", одговорна и за постављање трамвајске пруге, подизање ремизе, исправљачких станица и контактне мреже. За извођачке радове био је задужен нишки предузимач Сотир Благојевић. Године 1937. успостављена је и телефонска веза између Нишке Бање и ремизе која се налазила у близини данашње Градске болнице.

Први трамвај ка Бањи званично је кренуо 16. новембра 1930, скраћеном трасом од Пиротске рампе, уместо од Железничке станице, због проблема укрштања пруга код рампе који је касније решен. Једноколосечна пруга трамваја пресецала је железничку пругу и код Бањске рампе, близу популарног купалишта Женева, што је узроковало неретке застоје. Укупна дужина трасе износила је 12 km, број станица 13, а целокупни трамвајски возни парк бројао је десет моторних кола, уз пет отворених и пет затворених приколица (за лето и зиму). Код Војне болнице би трамваји прелазили на леву страну, које би се држали све до Нишке Бање. У колима је постојала I и II путничка класа, а цене карата су биле: 1 динар (за превоз од Железничке станице до Трга краља Милана), 2 динара (од Железничке станице до "Ћеле куле") и 5 динара (од Железничке станице до Нишке Бање). Понашање путника у трамвајима и на прузи регулисано је одредбама Наредбе Управе полиције објављеној у "Нишким новинама" на дан пуштања трамваја у саобраћај.

Потрошња струје свакако је била највећа приликом пењања трамваја уз нишкобањско брдо, те је логично да се у близини, тачније пре успона, морала налазити једна исправљачка станица, поред оне у ремизи. Трамвајски саобраћај био је у саставу Електричних предузећа Града Ниша, односно Општине. Након завршетка Другог светског рата, аутобуским и трамвајским превозом руководило је новоосновано Предузеће за путнички саобраћај.

Траса трамвајске пруге кретала се од Железничке станице Призренском улицом (сада Димитрија Туцовића), поред касарне "16. пук" (тј. касарне "Филип Кљајић Фића"), до Улице Јована Ристића (Бориса Кидрича, 1994. јој је враћено првобитно име). Из Улице Јована Ристића, трамвај је ишао средином Трга књаза Михајла (односно Трга ЈНА, Трга Војске Југославије, а данас Трга краља Александра Ујединитеља), са кога је скретао у Улицу кнегиње Љубице (Октобарске револуције, сада опет под изворним именом), до Уреда где је прелазио у Улицу генерала Милојка Лешјанина (Станка Пауновића) и њоме ишао до Трга краља Милана (Трга ослобођења). Са Трга се пруга пружала Вождовом улицом, преко Синђелићевог трга, поред Народног позоришта и Среског начелства (сада Основног суда) до Црвеног певца (тј. раскрснице са Улицом војводе Мишића). Од Црвеног певца Знепољском улицом (Булевар Браће Тасковић, сада Булевар др Зорана Ђинђића), поред мале пијаце (Трг радничких савета, сада Трг патријарха Павла), ремизе (на раскрсници са Зетском улицом), Грађанске болнице, Војне болнице и "Ћеле куле" до Трошарине. Одатле је пруга настављала левом страном пута Ниш-Нишка Бања (сада Булевар Светог цара Константина) до преласка преко пруге код насеља Женева и скретања десно, па узбрдо до централног парка у Нишкој Бањи.

Средином педесетих, градски оци су почели говорити да ће трамвајски саобраћај бити превазиђен, а готово истовремено Нишу су понуђени половни вашингтонски трамваји из САД, које је претходно снашла иста судбина која ће снаћи и нишке. Од куповине се одустало, вероватно и због великих трошкова транспорта, што је био наговештај онога што ће уследити. Одлуку о уклањању трамваја са нишких улица донео је Народни одбор општине - орган локалне самоуправе. Истодобно, и Нови Сад је остао без овог вида јавног превоза.

Испраћај нишких трамваја десио се десетог дана августа 1958. јавном манифестацијом на Тргу ослобођења и у Вождовој улици, која је унапред најављивана путем таласа Радио Ниша, али и пропагандним плакатима Предузећа за путнички саобраћај. С једне стране, према Бањи, стајали су трамваји, а са супротне аутобуси. Трамваји окренути ка истоку, а аутобуси ка западу. Према писању листа "Политика", од 11. августа 1958, у центру града скупило се чак 10.000 Нишлија. Тог дана, превоз до Нишке Бање био је бесплатан, а у поноћ трамваји су отишли у историју, након превезених приближно 7.568.000 путника током скоро тридесет година.

Од трамваја повучених са улица, у Нишкој Бањи је направљено јединствено насеље трамвај-викендица, које су власти Бање 2007. године прогласиле руглом и уништиле све примерке сем једног. Он се данас налази у просторијама компаније "Ресор" и чека средства за рестаурацију. Исте године, основано је Удружење љубитеља нишких трамваја које се залаже за повратак трамвајског саобраћаја на нишке улице, прикупљање историјског материјала, очување сећања на ову врсту превоза у Нишу и пружање помоћи за рестаурацију последњег примерка. Крајем 2009, Град Ниш је развио План којим се предвиђа повратак трамвајске линије која би могла да за сат времена превезе десет пута већи број путника него аутобуска, а донела би и немалу еколошку добит. Ранија анкета студената Машинског факултета, на узорку од безмало две хиљаде Нишлија, показала је да 88,6% испитаника жели да се трамваји врате на улице њиховог града.

Да трамвај заузима култно место у животу Ниша и његових житеља, говори и чињеница да у граду мерака већ деценијама (од 1985) успешно ради млечно-воћни ресторан "Трамвај", чија унутрашњост (до 1995. и спољашност) представља верну реплику овог шинског возила. Ресторан "Трамвај" окупља и старо и младо на својој трећој по реду локацији у Обреновићевој 20. Док се Нишлијама жеља не испуни и трамвајска звонца поново не зазвече калдрмама њиховог града, трамваји ће и даље живети у сећањима и предањима у којима су несумњиво оставили неизбрисив траг.