Уз цркву и фолклор смо лечили носталгију

"Рођен сам у Општини Градишка. Са 16 година сам напустио средњу школу у Србцу и отишао за Словенију 1974. године, где сам ишао у школу следеће 4 године. Затим сам 1978/79. био у Либији и потом отишао за Аустралију Јатовим авионом, и од тада сам у Мелбурну.

Имао сам срећу јер сам овде имао стрица доктора, радиолога Милоша Бабића који ме је и увео у свет фотографије, успоставио сам контакте, радио за локалне новине, али је то било парт тајм посао...као слободњак сам радио за Љубљанско дело, и то Аустралијан опен, и то већ 1979.

"Српски глас" је у право време изашао и постао веома популаран, извештавао је из Републике Српске и Србије..био је права новина у право време. Ту сам и са Новостима и са Гласом повремено радио, упознао сам тако нашу заједницу.

Сећам се, осамдесетих година се градила црква Свети Сава у Гринзбергу, већ смо имали у Калтону и тако је заједница почела да ојачава и шири, на цркве и фолклорна друштва...и ту смо лечили неку своју носталгију.

Од понедељка до петка смо сви били заузети својим пословима, али викендом смо одлазили да се дружимо у српској заједници.

У Аустралији јесам срећан, увек сам и био, али то не значи да се не ужелим мог родног краја кад слушам неку песму, или засвирам, пође нека суза...то је природно.

Ја сам отишао пре 46 година, и увек ћу волети своју земљу и мислити на њу, али ме то не спречава да не остварим своје животне циљеве...имао сам среће, нисам калкулисао ништа, прихватао добре предлоге на време и доносио одлуке...ако ти се пружи шанса, зграби је и иди напред, нема освртања...", каже Мајкл Бабић.