Џек, Спилберг ти неће закуцати на врата!

 Шта је то што си понео одавде када си отишао у свет из породице, са твоје Козаре, и Србије, из Југославије, а шта је оно што си научио у Америци?

"Ја сам се трудио да, по савету својих родитеља и људи који су ми драги и што каже мој отац, паметнији од мене, да ништа не изгубим од онога што ми је мајка дала рођењем, и моја Козара и Београд и бивша Југославија, све оно што сам живео до своје 27. године...јер мислим да то не треба дирати. Ја имам и себичне разлоге, јер то максимално користим у својим ликовима.

Ли Стразберг је, када је основао свој институт, инсистирао на изразу "сенс мемори", то је оно што нам се већ десило, меморија коју памтимо не само интелектуално, већ и телесно, а то глумац и има, тело, говор и осећања.

Мислим да то је богатсво свих народа који одавде долазе, али морам да истакнем свој јер је доведен до савршенства у осећањима. Могу рећи да сам поносан на то, јер нисам дао да ми га одузму.

Често сам сретао људе, а и дан данас их срећем, који имају све, а јако су незадовољни сопственим животом.

Наш човек је сасвим друга прича...ми нисмо ни свесни колико смо добри и вредни људи. Ја не знам ни једног човека из бивше Југославије, да сам га видео да је на улици, да моли за неку помоћ...или је био вредан, знао је зашто је дошао, без обзира чиме се бави, па чак и они који нису имали срећу да се ишколују у бившој Југославији, већ су дошли тамо само са основном школом, мада. бојим се да нису ни имали избора, поготово у Њујорку.

Њујорк је толико агресиван, да ти немаш право да седиш у кући, јер ти се у кући неће ништа десити. Мој професор Мајкл је увек говорио: "Џек, немој да седиш код куће, Спилберг ти никада неће закуцати на врата", каже Џек Димић за РТС.