Двојезична деца у предности

Деца из дијаспоре увек боље науче језик средине у којој живе него српски, иако у кући говоре матерњи језик. Деца у расејању ће постепено све лошије причати српски „ако немају могућност да се друже са српском децом, да причају матерњи језик у летњим школама или ако не долазе у Србију", истакао је доктор Ранко Рајовић, гост емисије „Тема Србије на вези", уреднице Тамаре Дрезгић.

„Ако причамо о деци из дијаспоре, било би најбоље да са родитељима причају српски, јер већ имају довољну стимулацију у вртићу, у школи, на телевизији, на улици, све што гледају на том језику где живе. Тако ће они паралелно развијати оба језика. Ако родитељи мање причају српски, дете ће боље знати језик државе у којој живе, и све ређе ће причати српски", каже др Рајовић.

Рајовић саветује родитеље да говоре српски са својом децом, да донесу из Србије цд-ове, вхс касете, дечје песме на српском језику, да би деца имала довољан фонд речи, јер језик средине ће свакако савладати. Рајовић сматра да је двојезичност предност и да утиче на развој интелигенције деце.

„Интелигенција зависи од броја синапси у мозгу - веза између нервних ћелија, а билингвална деца стварају већи број синапси. Доказ за то је истраживање у Канади које је показало да сви људи који причају два језика од малена имају много слабије симптоме Алцхајмерове болести - болест где синапсе пропадају, па чак и то да до много тежих облика болести долази касније код двојезичних него код људи који причају само један језик", објашњава Рајовић и додаје "број синапси је у директној вези са интелигенцијом, а билингвална деца стварају већи број синапси. Значи тиме формирају већу интрелигенцију у односу на очекивану"

Акценат у приступу двојезичној деци треба да буде на усменој култури јер „ако од говора зависи интелигенција, морамо да причамо са децом. Када постоји поремећај говора код детета, то значи да има мањак броја синапси у некој регији мозга", каже Рајовић и саветује да тада треба прећи на језик који је доминантан у средини у којој се живи.

„Психолог треба да процени интелигенцију детета, јер просечно интелигентно дете некада неће моћи да савлада два или три језика. Не можемо да гледамо одвојено говор од укупног развоја детета. У развоју мозга говор се последњи појавио, пре три милиона година. Све друге структуре су много старије, па је говор веома осетљив на поремећај синапси у мозгу. Морамо знати да дечја игра веома помаже у укупном развоју у билингвалној средини", наглашава Рајовић.

„Ако причају са децом српски, а живе у Енглеској и Аустралији, та деца ће знати боље енглески, него српски. Њихов фонд речи је смањен, они примају фонд речи од родитеља који је ограничен. Ако немају могућност да се друже са српском децом у неким летњим школама или да долазе у Србију, они ће постепено све лошије и лошије да причају српски, чак, иако, у кући говоре српски... Значи морају да имају стимулацију, довољан број речи, а то зависи од породице... Непроцењива је улога бабе и деде. Ако родитељи позову бабу и деду да им помажу, е та деца причају добро српски, јер буквално читав дан проводе са бабом и дедом и причају свој матерњи језик", каже Рајовић.

Код мешовитих бракова, др Рајовић наглашава да у кућу не треба уводити трећи језик. На пример, ако је мајчин матерњи језик чешки, а очев српски, не саветује се да родитељи међусобно говоре на енглеском језику!

Поред дечје игре и вежби за развој синапси, родитељима се препоручује уписивање деце у допунске српске школе, уколико за то постоји могућност. Међутим, билингивизам је за наставнике у дијаспори прави методички изазов. Виолета Бракус, професорка и директорка српске школе у романској Швајцарској, као проблем истиче недостатак билингвалних уџбеника на темељу билингвалне методе.

„Монолингвални уџбеници који су у примени већ више од деценију, јасан су знак да билингвална методика готово нема присталица - страх од вишејезичности, незнање или незаинтересованост... Суочени са потребама ђака у расејању, често смо у прилици да у настави и на семинарима у земљи домаћину импровизујемо и сами стварамо билингвалне наставне листиће. Српски ђаци у Швајцарској живе у мултикултуралној средини која фаворизује вишејезичност и оснажује учење матерњег језика, али деца не само да немају адекватан билингвални уџбеник, радну свеску, већ немају ни вишејезични буквар који би им олакшао учење матерњег језика, који је у расејању добио функцију страног", закључује Бракус.