Годишњице великих филозофа – Душко Прелевић о Бранку Лазаревићу

Брaнко Лазаревић (1883–1963) био је српски књижевник и дипломата. После завршене гимназије у Зајечару, студије је започео у Паризу, као стипендиста Министарства иностраних дела Краљевине Србије, а окончао их је на Филозофском факултету у Београду. Образовање је потом наставио у Паризу, Минхену и Риму где се специјализовао за књижевност и естетику, а тема докторске дисертације му је била „Проблеми ритма и симетрије”. До ослободилачких ратова интензивно се бавио књижевним радом и позоришном критиком. У периоду између два светска рата остварио је веома успешну дипломатску и политичку каријеру, међитум, послератне комунистиче власти су га уклониле са јавне сцене. Расправе, дневнике, солилоквије, есеје и размишљања Лазаревић је наставио да пише у наметнутој изолацији, све док није искључен из Савеза књижевника и ухапшен; у затвору је био од 1948. до 1950. године, одузета му је кућа у Београду, вила на Хвару и очева пивара у Неготину, тако да је последње године провео у Херцег Новом, где је тек 2004. године нађена његова изгубљена оставштина.

У првом делу свог излагања Душко Прелевић се осврће на предратни део Лазаревићевог живота и његов однос са савременицима. Још као студента запазио га је Јован Скерлић и упутио на читање Емила Золе, али је на Лазаревића јачи утисак оставио Богдан Поповић. Лазаревић је сматрао да критика треба да буде „импресионистичка” и „тоталитарна”, а Скерлић га је описао као главног књижевног импресионисту те генерације. Ценећи ангажованост аутoра о којима је писао, Лазаревић је јасно истиоцао свој антинационалистички, антифашистички и антикомунистички став. За књижевну критику сматрао је да мора да произађе из естетског доживљаја, из самог сусрета са уметничким делом, те да је у том смислу књижевна критика (ако је добра) и сама уметничко дело.

У другом делу излагања биће речи о послератном раду Бранка Лазаревића, где посебо место заузима његов спис Дневник једног никога (1942–1947), вредно сведочанство о тадашњим променама, посебно о превртљивости која се тада дешава, како у народу тако и међу интелектуалцима, у читавој Југославији, а посебо у Србији. Ту Лазаревић пише о Антону Августинчићу (који је извајао споменике и Краљу Александру и Анти Павелићу и Јосипу Брозу), Владимиру Назору, Густаву Крклецу, Александру Белићу, Вељку Петровићу, Иви Андрићу (ипак, додајући да Андрић, за разлику од осталих, бар ћути) и тако даље. На крају излагања, Прелевић ће навести и неколико занимљивости везаних за проналазак Лазаревићеве оставштине, захваљујући чему данас имамо осам томова његових сабраних дела.

У сутрашњој емисији можете слушати излагања Уне Поповић „О Вилхему Дилтају” и Јелене Бољановић „О Карлу Јасперсу” са овог научног скупа.

Уредница циклуса Тања Мијовић.