Траг у простору- Скуп малих прича

или смо на планинском масиву Столова који је, осим по столетним шумама, пропланцима и мирисним нарцисима, препознатљив по још једној несвакидашњој атракцији - крду од педесетак коња који деценијама лутају и опстају на овој планини. Посетили смо и азил за коње "Старо брдо" у коме данас 11 коња, два магарца и мноштво паса, мачака и других животиња проводе своје мирне дане.

Многи од њих у Азил су дошли измучени и болесни да ту нађу мир и спокој. Отишли смо и на Пештер, то готово неистражено, магично лепо и помало дивље Пештерско поље, за које кажу да лепотом и богатством превазилази националне оквире. Децембра 2015. године Влада Србије донела је Уредбу о проглашењу Специјалног резервата природе "Пештерско поље", а онда је проглашено и за "Подручје од међународног значаја за очување биљног света" и "Подручје од међународног значаја за очување птица" и "Одабрано подручје дневних лептира Србије" и на крају: и "Подручје влажних станишта од међународног значаја". Овде је и хранилиште за беле роде, у време када се селе у топле крајеве. Једино је гнездилиште еје ливадарке у Србији, поред оног на северу Војводине. Ту ћемо видети и видру и вука, али многи ће рећи: ко није видео биволицу тај није био на Пештери.
У Тарашу, селу које је само двадесет километара удаљено од Зрењанина и четрдесетак од Новог Сада, у срцу Баната, на левој обали Тисе, чекали смо да пролеће најави једна рода. Зову га Првоје и сваке године, из неких далеки крајева, стигне први у Тараш. Тараш има 42 гнезда, a немачка Фондација за заштиту природе "EuroNatur" прогласила га је за петнаесто Европско село рода.
Мокрин је село о коме је најлепше маштао и писао Мирослав Мика Антић. Памте га и као творца легенде о настанку имена њиховог села. Легенда каже да су првобитни становници за расцветале локвање на језерима мислили да су то "мокри кринови", па је тако настало име Мокрин. Гусани се у Мокрину туку од памтивека. На примедбе љубитеља животиња да се ради о суровом спорту и повређивању животиња, Мокринчани кажу да су се и пре 100 година гускови тукли на улици и тући ће се, с њима или без њих. Нема ту крви. Има много навијачке граје. Сломљен понос и понеко очупано перо је све што може да се изгуби.
И мокрински гускови, и војвођански салаши, тамбурице и тамбураши, све то и још понешто стало је у емисију "Скуп малих прича".

Ауторка емисије Светлана Вукмировић