Културна баштина Србије- Јованови двори

Мало ко не зна ову стару српску народну песму, али исто тако мало ко зна да се она, бар тако верују становници Чачка и околине, односи на двор господара Јована Обреновића у центру Чачка.

У оквиру новог циклуса серије Културна баштина Србије Образовно научни програм представља редак пример градитељства кнез Милошевог доба, Јованове дворе у Чачку. Конак господара Јована Обреновића једна је од свега четири сачувана репрезентативна конака у Србији који припадају такозваној кнез Милошевој архитектури, односно балканском градитељству прве половине 19. века.
Конак је саграђен 1835. године као резиденцијални двор млађег брата кнеза Милоша Обреновића - Јована. За тај посао из околоне Охрида позване су чувене гоге, надалеко цењени градитељи који су градили по целом Балкану, па све до Цариграда. Иако споља указује на типичну балканску архитектуру тога времена, конак Господара Јована Обреновића представља заправо сучељавање два концепта живота; оног оријенталног који је на заласку и новог европског, који полако и сигурно долази у ослобођену младу српску државу.
На спољној фасади конака налази се и једини сачувани оригинални грб Обреновића.
О начину живота породице Јована Обреновића сведочи и унутрашњост конака, распоред и намена просторија, систем грејања, положај прозора, врата.
О некадашњем изгледу конака и језгра старе вароши сведочи и сачувани цртеж Феликса Каница захваљујући којем данас видимо да је двор господара Јована заједно са старом српском црквом чинио у ствари центар живота Чачка тога времена.
Породица Јована Обреновића није, стицајем историјских прилика, дуго живела у овом репрезентативном објекту и он је кроз дуги низ година мењао намену. Данас је у њему смештен Народни музег града Чачка.
О историјском контексту градње конака Господара Јована, многим занимљивостима током градње, о његовој архитектури, о начину живота у њему, као и о његовој улози у животу Срба у том делу ослобођене државе гледаоци ће сазнати кроз емисију "Јованови двори".

Уредник и аутор Милица Бајић Ђого