У ходу- Живот на маргини

Био је хладан дан, прави зимски минус...ушли смо у трећи сат снимања, без места где се можемо угрејати, склонити бар на кратко... Али осећај, када знате да ће се снимање завршити и да ћете након тога ући у топлу кућу или се вратити на радно место или ући у топао кафић, некако те моменте чини подношљивим.

То је само тренутак наспрам живота. Али управо та спознаја ме је одвукла на другу страну. Шта ако то није тренутак већ извесност која траје и која се не мења? Шта ако немате где да одете док вам хладноћа леди крв у венама? И шта ако сте на улици и схватате да сте постали невидљиви, непостојећи,, а нисте тако замишљали свој живот и нисте се томе надали...

На бескућнике обично гледамо као на људе, који су такав начин живота одабрали, ретко када размишљамо да је њихов живот последица рата, транзиције, економске кризе, напросто стицаја околности у којима неумемо сви да се "снађемо"...

Саговорници ауторке Јелене Светличић, наши "невидљиви" суграђани...

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво