Траг у простору: Светионици равнице

Ако је модре таласе Панонског мора заменило жуто класје жита онда су салаши били и остали усамљена острва у равници. Чардаци и на небу и на земљи. Симбол позитивне осаме, индувидуалности, наоко безбрижног и лаганог живота.

Непрегледно пространство војвођанске равнице некада је било испарцелисано салашима, сеоским газдинствима која су имала све: поља жита и кукуруза, главну зграду за становање, гостинску кућу и посебне одаје за послугу, помоћне просторије, пушницу за месо, корале, амбаре, стаје, свињце и кокошињце.

А онда смо једног дана зажалили што зидане пећи више нису топле. Што везиље више не везу "куварице" за изнад шпорета. Што нико више не обележава бело обојену кућу тамном "штрафтом" уз земљу, да укаже намернику на девојку за удају, што се не вије дим из оџака и не чује шкрипа ђерма на бунару.

Данас правих салаша, има веома мало. Некада их је било преко 500, данас кажу једва шездесетак. Њихово златно доба је било од 1890. до 1910. године.

Уредник: Милица Барјактаревић

број коментара 0 пошаљи коментар