Трезор

104 године од рођења Михајла Ал. Поповића

"Михајло Ал. Поповић (Београд, 21. 02. 1908 - Београд 18. 07. 1990) одрастао је на периферији Београда, крај Новог гробља, завршио је Трговачку академију и требало је да постане банкарски чиновник. Очекујући посао у банци прихватио је позив познаника да глуми у филму Кроз буру и огањ редитеља Милутина Игњачевића. Није имао успеха као глумац, али је био импресиониран радом сниматеља Јосипа Новака и неопозиво је решио да постане филмски сниматељ.

Прва знања о техници снимања с филмском камером добио је од свога пријатеља Миодрага-Мике Ђорђевића, тада већ познатог сниматеља и редитеља. Брзо је проникнуо у тајне камере и показао да има талента. Први филм Беље снимио је 1929. године. Инспирисан инвалидом-ратним херојем, реализовао је филм о страдању нашег народа у првом светском рату. Филм је приказан 1932. године под називом С вером у бога. Филмски критичари писали су да је то истинско уметничко дело и најбољи филм који је до тада снимљен у земљи. Поједини делови филма су сачувани и када их гледамо уверавамо се да је то био заиста добар филм, чак и по данашњим мерилима" (из текста "Скица за биографију" Стевана Јовичића). Михајло Ал.Поповић снимио је 23 филма до 1941.године и око 40 филмова  после 1945. године; као редитељ, остварио је четири филма: Са вером у бога, затим Јесења елегија, Зимска импресија и Нова земља.
 
Записи са периферије - Играно-документрани филм о Михајлу Ал. Поповићу снимљен је 1996. године у копродукцији са Југословенском кинотеком, а повод је био стогодишњица српског филма. Реконструшићу живот овог талентованог човека, са дозволом Музеја кинотеке коришћена је дрвена камеру из четрдесетих година, а редитељ Браца Петковић, љубазно је позајмио из свог Музеја аутомобила, Цитроен из 1926. Записи са периферије је заправо наслов књиге, аутобиографије чика Мике, како су га звали пријатељи и колеге. Уочи премијерног емитовања Анита Панић је рекла: "На основу аутобиографије, настали су играни делови, а многи записи су ми били корисни и за истраживање документарног дела овог ТВ филма. Имала сам срећу да крајем осамдесетих упознам овог веома занимљивог човека, да будем у његовој кући у улици Баје Секулића код Новог гробља.Волео је да свира виолину, да ради бакрорезе и графику и изнад свега је волео филм. Зна се да није похађао филмску школу, али, како тврде филмски познаваоци његовог дела, имао је невероватан осећај за добар кадар и интуицију при снимању!

Редитељ Пуриша Ђорђевић, поводом њихове дугогодишње сарадње (заједно су снимили филмове: Јутро, Подне и Сан), једном приликом је рекао: ''Многи су се нашли испод његове црне крпе којом је обавијао камеру и себе. Он је снимао и режирао филмове, а ми смо писали текстове и потписивали се као режисери.''

* Учествују: у играном делу глумци Марко Баћовић, Михајло Викторовић; у документарном делу Стеван Јовичић, директор Архива Југословенске кинотеке; Никола Мајдак, редитељ и монтажер; Жика Митровић, редитељ; Вања Бјењаш, монтажер; Пуриша Ђорђевић, редитељ.
* Уредник и сценариста Анита Панић; Дарко Штетин, костимограф Ивана Кукољац, шминкер Драган Јовић, сниматељи звука Радош Милосављевић, Милан Ђорђевић; обрада звука Миодраг Ж. Вучковић, сниматељ Васко Васовић, монтажер Тихомир Дукић, сарадник на сценарију и редитељ Дарко Штетин
* Произведено 1996, Редакција програма из кулутре, Југословенска кинотека
 

Уочи 40. Феста - поводом овогодишњег 40. Феста, "Трезор" подсећа на филмског критичара и публицисту Милутина Чолића (Поточањ код Ужица 11. септембар 1919 - Београд, 22. фебруар 2009), оснивача и првог директора Међународног филмског фестивала или Фестивала фестивала или Феста чији је живот кренуо 8. јануара 1971. године под слоганом "Храбри нови свет". За овај прилог коришћена је незванична Чолићева изјава дата уреднику емисије "Филм данас" Миши Радивојевићу на пријему за време 25. Канског фестивала. Чолић говори о томе зашто филмови Торија Јанковића и Желимира Жилника, мада пријављени, нису стигли у Кан, о томе како је поводом јубилеја једна улица у Кану добила име по глумцу Жерар Филипу, о нашем угоститељу који баш у тој улици има ресторан, о Српској улици која се налази у близини, о филмским звездама које долазе на Фестивал са новим мужевима или женама, о томе зашто је Клод Лелуш изгубио место у жирију... Овај "незванични" снимак је верна слика овог духовитог и свезнајућег "филмског човека", па се и заборавља да је "Трезор" промашио тему и да Чолић не говори о београдском Фесту, него о канском Фестивалу.
* Произведено 1972, Редакција програма из културе
 

 

број коментара 0 пошаљи коментар