Kristofer Hil i Srbija, povratak u budućnost

Slobodan Milošević i njegovi saradnici imaju broj telefona ambasadora Hila i uvek mogu da stupe i kontakt s nama, rekao je Ričard Holbruk, pre nego što su trojica američkih diplomata u gluvo doba noći između 23. i 24. marta 1999. godine seli u avion i odleteli za Brisel.

Treći putnik u avionu iz Beograda, budući portparol Stejt departmenta i ambasador u Makedoniji, Filip Riker, oko pola četiri izjutra je rekao da "nema puno razloga za optimizam".

Hilov telefon, kako je istorija pokazala, nikada nije zazvonio, a petnaestak sati kasnije NATO je počeo bombardovanje SR Jugoslavije. Sastanak sa Miloševićem bio je poslednji put da je Kristofer Hil, u diplomatskoj misiji, boravio u srpskoj prestonici.

Dan kasnije, sa ostalim američkim diplomatama sklonio se u podrum ambasade u Skoplju, odakle je tražio pomoć lokalne policije ne bi li se zaustavili makedonski demonstranti, koji su kamenicama, motkama i Molotovljevim koktelima gađali zgradu, protestujući zbog početka vazdušnih udara.

Pre nego što je makedonska policija šok-bombama i suzavcem prekinula protest, demonstranti su zapalili nekoliko automobila i klima-uređaja i polomili stakla na ulazu u zgradu. Prvi put, u Makedoniji su se pojavili tenkovi i helikopteri NATO-a – prethodnica "snaga za moguću kopnenu intervenciju" koje će nekoliko meseci kasnije činiti Kfor. Rat je počeo.

Dečko koji obećava

Na kormilo procesa kojim su Sjedinjene Države želele da reše kosovsku krizu, Kristofer Hil je došao postepeno. Prvo "izokola", kao američki ambasador u Makedoniji, kojem su Beograd i Priština, bar geografski, bili jednako udaljeni. Zatim je, korak po korak, preuzimao kontrolu nad ostatkom pregovaračke "trojke" Evropske organizacije za bezbednost i saradnju, koju su, pored njega, činili ne preterano ubedljivi Volfgang Petrič i gotovo nevidljivi Rus Boris Majorski.

Uticaj "trojke" na nekoliko struja među kosovskim Albancima i predstavnike Beograda, uz istovremeno uvažavanje rezervi skeptičnih Makedonaca, topio se proporcionalno broju sastanaka koje su Rus, Amerikanac i Austrijanac imali sa tadašnjim liderom kosovskih Albanaca Ibrahimom Rugovom, njegovim rivalima iz brojnih političkih struja i predstavnicima Beograda, pa je Kontakt grupa, konačno, odlučila da "trojku" svede na samo jednog pregovarača – Kristofera Hila.

Uz podršku jednog od tvoraca Dejtonskog dokumenta, Džima O’Brajena, Kris Hil je kosovskim Albancima i Beogradu predstavio predlog rešenja, koje se nije preterano bavilo statusom Kosova već, pre svega, lokalnim nivoima vlasti i ograničenim ovlašćenjima pokrajinskog parlamenta.

Taj predlog je pokrenuo "šatl diplomatiju", ili besomučne konsultacije sa dve strane o sadržaju dokumenta. Posle nekoliko meseci i niza ozbiljnih kriza koje su se razvijale nezavisno od pregovaračkog procesa, nomadska diplomatija nije urodila preteranim napretkom, jer su obe strane smatrale da bi privremene odredbe dokumenta, u stvarnom životu, mogle potrajati zauvek.

Vlasti u Beogradu su, krajem novembra 1998. godine, predstavile sopstveni predlog rešenja koji su Albanci, bez udubljivanja u sadržaj, odbili, dok ga je međunarodna zajednica u velikoj meri ignorisala.

Beograd i kosovski Albanci složili su se, tokom ovog diplomatskog procesa, samo jednom – kada su u decembru 1998. godine odbili treći Hilov predlog, nakon čega je čitav pregovarački proces zapao u ćorsokak, a američka pretnja vojnom intervencijom je sa retoričke, kako su se ratni brodovi i avioni približavali Balkanu, postepeno prelazila u stvarnu.

Po šumama i gorama

Paralelno sa pregovaračkim procesom, u igru je, postepeno, uveo i predstavnike Oslobodilačke vojske Kosova, sa kojima se sastajao, prvo tajno, a zatim i javno pokušavajući da formuliše njihov dalji uticaj i proces demilitarizacije.

Suštinski, bivši borci, kao što se u junu 1999. godine i dogodilo, morali su da skinu uniforme i zakopaju oružje, kako bi, prekomandovani u partiju, postali deo kosovske političke scene.

Predstavnici SAD i OVK sastajali su se tajno nekoliko meseci pre nego što je 22. juna 1998. godine u Junik stigao specijalni izaslanik SAD za Balkan Ričard Holbruk. "Triki Dik", kako su zvali najmoćnijeg američkog diplomatu, u Junik je stigao u pratnji Kristofera Hila, Tine Kajdanov, Fehmija Aganija i nekolicine novinara.

Od tog trenutka, Amerika je OVK smatrala nezaobilaznim delom političkog procesa na Kosovu. Pripadnicima te formacije Holbruk je, ako je verovati svedocima događaja, jasno rekao da se moraju rešiti uticaja radikalnih islamista, što se nekoliko meseci kasnije i desilo, kada je Agim Čeku na čelu komande OVK zamenio Sulejmana Selimija.

Hil nikada nije odgovorio na pitanje kako je OVK, koju je Holbrukov prethodnik Robert Gelbard nazvao terorističkom organizacijom, za samo nekoliko meseci postala pouzdan politički partner.

Istovremeno, vlasti u Beogradu, koje su kosovsku krizu smatrale unutrašnjim problemom tadašnje SR Jugoslavije, u nekoliko je navrata upozoravao da u borbi protiv OVK smeju da koriste samo policijske, a nikako vojne jedinice.

Prerano sazvana konferencija u Rambujeu

Kada je, posle nekoliko meseci "šatlovanja" između Beograda i Prištine, postalo jasno da ovakav pristup u dogledno vreme neće doneti opipljive rezultate, Kontakt grupa je zadužila Hila da obezbedi saglasnost dveju strana za pregovore o principima široke autonomije u okviru tadašnje Jugoslavije.

Na stolu je, pred pregovaračima, tada bila već šesta ili sedma verzija Hilovog predloga, a Amerikanci su insistirali da se što pre organizuje međunarodna konferencija, slična Dejtonskoj, na kojoj bi predstavnici Beograda i kosovskih Albanaca bili zatvoreni do postizanja rešenja.

Sazvana je konferencija u Rambujeu, što je naišlo na ozbiljan otpor nekoliko zapadnoevropskih država i njihovih diplomata uključenih u razvoj događaja na terenu. Smatrali su da je prerano za takav potez, pre svega zato što predstavnici Beograda i Prištine, prethodno, nisu postigli bogzna kakav napredak u čitavom pregovaračkom procesu.

Istovremeno, za šefa albanske delegacije postavljen je Hašim Tači, politički lider OVK, čime je suštinski zanemaren uticaj koji je imao tada neprikosnoveni lider kosovskih Albanaca, Ibrahim Rugova.

Konferencija u Rambujeu je, iz bezbroj razloga, završena bez sporazuma, a Kristofer Hil je poslednji put u Beograd doputovao 23. marta kako bi Slobodana Miloševića privoleo da prihvati uslove, koje je prethodno u nekoliko navrata već odbio.

Postkosovski ciklus

Posle angažmana na Balkanu, Hil je bio deo složenih pregovora o severnokorejskom nuklearnom programu, koji je osim Vašingtona i Pjongjanga, uključivao i Peking. Pred odlazak u penziju, iz koje se upravo vratio, pregovarao je formiranju sveiračke vlade u Bagdadu.
Kriza u BiH traje neprekidno već četvrt veka, dijalog o Kosovu takođe, ljudi koje je Hil želeo da izbegne u iračkoj vladi na korak su od preuzimanja vlasti, dok severnokorejska nuklearna kriza i dalje potresa međunarodne odnose.

Uz još nekoliko poteza koje je administracija u Vašingtonu preduzela poslednjih nedelja, imenovanje Krisa Hila može se protumačiti i kao pokušaj Vašingtona da se ozbiljnije uključi u ovu fazu kosovskog procesa.

Zapadne diplomate, koje su provele godine na Balkanu, nerado se vraćaju. Hilova odluka predstavlja izuzetak na mnogo načina. Vratio se iz penzije, vraća se na Balkan i već se stvara fama o američkom velikom povratku na Balkan. Kada konačno stigne na Dedinje, suočiće se sa brojnim problemima i čini mi se da će mu mudrost biti veći saveznik nego čvrsta ruka.