Srbija i predsednici SAD – kako smo voleli Vilsona, a mrzeli Klintona

Ime Srbije u Americi krajem 19. veka verovatno bi prepoznali samo biznismeni i to oni koji su uvozili suve šljive. Srpska šljiva bila je glavna veza od uspostavljanja srpsko-američkih odnosa 1882. godine. 

Sem šljiva, Amerikancima je iz Srbije stizao bakar iz Borskog rudnika, a Srbima iz Amerike petrolej, kafa, sirova koža, mašine i aparati. 

Američki predsednici od vremena uspostavljanja odnosa nisu se previše bavili Balkanom. Blago interesovanje u javnosti budi Majski prevrat u Srbiji 1903. godine i pad dinastije Obrenovića. Ameriku Balkan i dalje marginalno zanima posle Aneksione krize i u vreme balkanskih ratova, kada već bivši predsednik Teodor Ruzvelt u časopisu Autluk podržava stvaranje "balkanskih Sjedinjenih Država", dok Austrougarsku i Tursku vidi kao imperijalističke sile.

"Zbog tradicije svog rata za nezavisnost, oni su podržavali narode koji su se borili za slobodu, tako da možemo da govorimo da je američka politička elita bila naklonjena malim narodima koji su se borili protiv neke imperije", kaže politički analitičar iz Vašingtona Obrad Kesić.

Prema Kesićevim rečima, Srbi su u tom kontekstu, kao i drugi mali narodi, imali prednost što se tiče emocija, ali ništa konkretno od značajnih interesa za SAD.

Posle Ruzvelta i Vilijema Tafta, u Belu kuću ulazi predsednik Vudro Vilson. Poznat po tome što tokom Prvog svetskog rata predstavlja 14 tačaka o posleratnom uređenju sveta, baziranih na slobodnoj trgovini, transparentnosti međudržavnih sporazuma, demokratiji i pravu naroda na samoopredeljenje. U tački 11. direktno pominje Srbiju. Traži da okupatori napuste njenu teritoriju, i da joj se omogući izlaz na more.

"Bio je američki ratni predsednik u Prvom svetskom ratu i najveći saveznik Srbije. Za buduću državu na Balkanu, njegovi principi su značili da je stavljena tačka na opstanak Austrougarske monarhije, što je otvorilo mogućnost da dođe do južnoslovenskog rešenja", objašnjava istoričar Mile Bjelajac.

"Bio je kum Jugoslavije", kaže Obrad Kesić i dodaje: "On je glavni motor koji je pokrenuo tu priču. Sada, možemo se pitati, da je srpska politička elita bila drugačija, da li bi podržao veliku Srbiju."

Osnivač Lige naroda, preteče UN, Vilson danas slovi za američkog predsednika najnaklonjenijeg Srbiji. Posebno zbog bliskog odnosa sa srpskim naučnikom Mihajlom Pupinom. Pupinu se pridaju najveće zasluge za organizovanje dobrovoljaca iz Amerike za borbu u Prvom svetskom ratu, i za iscrtavanje granica Kraljevine SHS na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine.

"Naravno, jer je bio ugledan, poštovan čovek i imao je veze sa istaknutim ljudima u SAD do predsednika. Ne znam nijednog drugog našeg čoveka koji je imao toliko razvijene kontakte i visoke veze kao Pupin", kaže profesor Fakulteta političkih nauka i diplomata Ivo Visković.

Za mandata predsednika Vilsona obeležen je "Srpski dan" u Americi. Prema depešama srpskog poslanika u Sjedinjenim Državama, Ljubomira Mihajlovića, prvi put, i jedini, iznad Bele kuće se zavijorila srpska zastava.

Pre i posle Drugog svetskog rata – doba uspona i padova

Posle Vilsona, Amerika ne mari mnogo za dešavanja u Evropi, pa se i dinamika odnosa sa Srbijom usporava. Do Drugog svetskog rata. Tada u Ovalnom kabinetu sedi Frenklin Delano Ruzvelt.

"Ruzvelt je na početku rata, pod uticajem ambasadora kraljevske vlade Fotića, čak dao izjavu da Jugoslaviju nakon rata ne treba obnavljati, jer je bio zgrožen ustaškim zločinima, i da ljudi ne mogu živeti zajedno ako se tako odnose jedni prema drugima", podseća Ivo Visković.

Kasnije je to revidirao, ali je izjava zapamćena.

Čerčil, Ruzvelt i Staljin za vreme rata deliće Evropu na sfere uticaja. Ali Ruzvelt se nije bavio Jugoslavijom. To je prepustio dogovoru Staljina i Čerčila. A Čerčil je 1944. godine, umesto Jugoslovenske vojske u otadžbini, izabrao partizane.

"Ironija je da je Čerčil, ne znajući da je Staljin bio spreman da prihvati drugi odnos snaga u Jugoslaviji, odlučio da Staljina veže za sebe dajući zemlju komunistima. Ima onaj poznat citat kada Ficroj Meklejn upozorava Čerčila da će komunisti da pobede i zauzmu Jugoslaviju, a Čerčil kaže – pa šta, da li ti planiraš tamo da živiš?", priča Obrad Kesić.

Mile Bjelajac smatra da je važnije što su SAD bile protiv građanskog rata na tlu Jugoslavije.

"Prvi američki predstavnik u Beogradu Frenk Lindzi je to otvoreno sugerisao, a i Truman, koji je tek godinu dana bio predsednik, podržao je tu politiku", dodaje Bjelajac.

Ruzvelt umire 1945. godine i nasleđuje ga Hari Truman. Predsednik o kome su, na kraju, dobro mislili i četnici i partizani. Pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini su preko programa koje je sprovodila njegova administracija posle rata izbegli u Ameriku. Posthumno je 1948. godine odlikovao Dražu Mihailovića zbog operacije "Halijard", jedne od najvećih spasilačkih misija u istoriji ratovanja. Bez žrtava, četnički pokret je pomogao spasavanje oko 500 američkih pilota oborenih iznad Srbije.

"To se dogodilo pod velikim pritiskom bivših američkih oficira i političke i intelektualne elite, koji su stali u odbranu Mihailovića, za koga su smatrali da je saveznik. Da je izdat od strane Čerčila, pa onda i Amerike", kaže Obrad Kesić.

Ivo Visković kaže da je Amerikancima bilo bitno da su spaseni životi njihovih pilota, ali i da unutrašnji odnosi među borcima protiv okupatora njima nisu uvek bili jasni.

"Njihove informacije o delovanju partizanskog i četničkog pokreta bile su u nekim trenucima kontradiktorne. Ali svakako su smatrali da je to što su uradili pripadnici četničkog pokreta spasavanjem njihovih pilota vredno odavanja priznanja. Čak je bila ideja da se navodno Mihailoviću podigne spomenik u Vašingtonu, što nije prošlo", dodaje Visković.

Hari Truman i jaja u prahu 

Tvorca Trumanove doktrine, prema kojoj je Amerika pružila finansijsku pomoć Grčkoj i Turskoj kako bi se suprotstavile komunističkim ustancima, i jugoslovenski komunisti pamte po dobrom. 

Posle rezolucije Informbiroa i najveće posleratne krize u Jugoslaviji, SAD 1950. avionima dostavljaju humanitarnu pomoć. Oni koji su preživeli rat u Jugoslaviji dobro se sećaju Trumanovih jaja, odnosno jaja u prahu koja su postala metafora za tu vrstu pomoći. Truman 1951. godine, na iznenađenje Kongresa, traži odobrenje za slanje vojne i ekonomske pomoći jednoj komunističkoj zemlji.

"Kraljevina Srbija, ali i Jugoslavija, imala je u srpskoj dijaspori i među Amerikancima pristalice", kaže Mile Bjelajac.

Teško je, dodaje, bilo objasniti u drugim administracijama i posle Trumana "zašto SAD pomažu režim koji je ubio Dražu Mihailovića, koji je nedemokratski, koji neistomišljenike šalje u zatvore. Nisu mogli javnosti da kažu da je primaran geopolitički razlog".

Za profesora Viskovića, odnos Jugoslavije i SAD posle Drugog svetskog rata uvek treba posmatrati u trouglu Vašington–Beograd–Moskva.

"To nikad nisu bili samo bilateralni odnosi, već i refleksija odnosa sa drugom stranom, jer je Amerikancima i Rusima tada bilo više stalo da ne pripadnemo drugom bloku nego da pripadnemo njima", kaže Visković.

Posle Trumana, odnosi Sjedinjenih Američkih Država i Jugoslavije puni su uspona i padova, u zavisnosti od toga kakvi su bili odnosi Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. General Dvajt Ajzenhauer 1953. mandat počinje kao vatreni antikomunista.

"Njegov državni sekretar bio je veliki antikomunista", naveo je Visković.

Prema Viskovićevim rečima, smatrao je da bilo kakva neutralnost u odnosima Istoka i Zapada predstavlja nemoralnu stvar.

"I Ajzenhauer je to manje-više prihvatio. Odbio je da dođe u Jugoslaviju, iako je pozvan, prihvatio je pa odbio. Nije primio Tita kad je bio u Njujorku na zasedanju UN i za njegovo doba nisu uspostavljeni odnosi", objašnjava Visković.

Od Kenedija do Regana – srdačni američki interesi

Prvo uspostavljanje odnosa na najvišem nivou jeste dolazak Tita u Vašington i razgovor sa najomiljenijim američkim predsednikom u doba komunizma u Jugoslaviji, Džonom Kenedijem, 1963. godine. Taj se susret često opisuje kao srdačan. Tito je bio poslednji državnik koji je Kenedija video pre nego što je ubijen.

"To ubistvo 1963. je potreslo Tita. Sećam se priloga koji je sniman u njegovom kabinetu. Pokazivao je poklone koje je dobijao od Kenedija i delovao tronuto. Jugoslavija je ožalila Kenedija", seća se Mile Bjelajac.

Prvi američki predsednik koji dolazi u posetu Jugoslaviji je Ričard Nikson 1970. godine. Nikson je tada posetio i Kumrovec, pa se prepričavala šala da je Nikson išao da popiše imovinu predsedniku siromašne zemlje koja je tada tražila kredite.

"Poznata je fotografija koja je proglašena za naslovnu stranu godine u Tajmu. Bila je to kolona od 150 crnih mercedesa od Mostarske petlje do 'Londona'", podseća Ivo Visković.

To je, navodi, u Americi izazvalo šok.

"Kako mala zemlja koja traži kredite dočekuje predsednika sa 150 'mercedesa'. A nisu znali da je u to vreme svako ko ima 'mercedes' dobio nalog da ga lakira u crno i stavi na raspolaganje državi sedam dana", rekao je Visković.

Tito je 1971. uzvratio posetu. Od tada datira priča da je jedini zapalio tompus, i to kubanski, u Beloj kući, a da Nikson ništa nije smeo da mu kaže. Naravno, ništa od toga nije tačno.

I naredna dva američka predsednika su posetila Jugoslaviju. Džerald Ford i Džimi Karter. U vreme Fordove posete, protokolarne, Tito je morao da pokrene pitanje snabdevanja gorivom nuklearne elektrane u Krškom. Tito je posetio Kartera, ali Karter je u važnu posetu Beogradu zakasnio.

"Karter je napravio veliki gaf prilikom sahrane Tita, kada je poslao potpredsednika i svoju majku kao izraz ličnog poštovanja. Ali onih 130 državnika koji su došli bili su takav šamar za njega da je 15 dana kasnije došao u ishitrenu posetu koja nije završila nikako, jer nije bila pripremljena kao što se obično takve posete pripremaju", priča Ivo Visković.

Bila je to poslednja poseta nekog američkog predsednika Jugoslaviji i Srbiji. Od 1981. godine u Beloj kući je Ronald Regan. Do kraja 80-ih, Jugoslavija više nije bila primer alternativnog komunizma.

Posle 1989. godine – novi ekser u kovčegu Vudroa Vilsona

"Sa dolaskom na vlast Regana počinje projekat ofanzivnog razbijanja istočnog socijalizma i komunističkog sveta. Postoji struktura savetnika u SAD koji ofanzivno rade na tome", kaže Mile Bjelajac.

Ivo Visković navodi da "naša državna rukovodstva nisu dobro procenila odnos sa SAD u tom trenuku".

"Do 1987-1988, bili smo miljenici Amerike i Zapada. Tada se na istoku Evrope pokreću procesi koje su Amerikanci očekivali, govoreći o primeru Jugoslavije kako se možete odvojiti od Sovjetskog Saveza i na unutrašnjem planu vršiti reforme. Kad je pao Berlinski zid, mi smo postali na neki način nepotrebni", kaže Visković.

Obrad Kesić smatra da su Srbi preko noći izgubili specijalni status.

"Krenimo od toga da SAD vide poraz komunizma. Za vreme Klintona to je bila euforija gde je Amerika mislila da je pobedila u Hladnom ratu, da ima unipolarni momenat, u kome će određivati novi svetski poredak dugoročno", istakao je Kesić.

U novom poretku, Srbija i Amerika od nekadašnjih manje ili više iskrenih saveznika postaju iskreni neprijatelji.

"Klinton je, ne znajući ništa o Jugoslaviji, čitao radove nekih autora koji su bili dosta subjektivni, pristrasni. Kako je napisao u memoarima, čitajući pred spavanje obrazovao se za situaciju u bivšoj Jugoslaviji. Ali je ipak to bio plod malo složenijih odnosa", priča Ivo Visković.

"Danas znamo da je cilj rata na Kosovu bio oživljavanje koncepta NATO-a", kaže Mile Bjelajac.

Dodaje da je formirana doktrina humanitarne intervencije koja je stavljala po strani UN, jer je pretpostavila kao predložak da je dovoljno da se nešto slično genocidu dešava, što daje moralno pravo za intervenciju bez konsenzusa u UN.

"Ceo poredak iz 1945. godine trebalo je demontirati. Holbruk se kasnije hvalio – zabio sam još jedan ekser u kovčeg Vudroa Vilsona", istakao je Bjelajac.

Period u kome su u Beloj kući Džordž Buš mlađi i Barak Obama obično se definiše kao onaj u kome Balkan, pa tako i Srbija, gubi mesto prioriteta američke spoljne politike. U vreme mandata Džordža Buša mlađeg, dešava se 11. septembar i sve oči su uprte na drugu stranu.

"Tada sa vlasti u Srbiji pada i Slobodan Milošević, ta dva događa koincidiraju", kaže Obrad Kesić.

To je, smatra, otvorilo mogućnost da Srbija izgradi bolju poziciju, ali ta američka politička elita i dalje gleda Srbiju kao primer.

"Amerikanci moraju da pokažu da su sposobni da izgrade novi poredak koji će da garantuje mir i bezbednost, a Srbi moraju da prihvate realnost izgrađenu preko humanitarnih intervencija", dodaje Kesić.

"Trampe, Srbine"

Sada je na vlasti jedan od najneobičnijih američkih predsednika, koga su srpski tabloidi neposredno posle izbora zvali "Trampe, Srbine". Ako preživi pretnju opozivom koju su mu uputile demokrate, pretpostavlja se da je na vratima drugog mandata.

Stav profesora Viskovića je da je očekivanje da će dolazak Trampa biti velika prekretnica za Srbiju bilo nerealno.

"To je više bila posledica odbojnosti prema Hilari Klinton nego simpatija i ljubav prema Trampu. Neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj. Ali to ne daje uvej rezultate", smatra Visković.

Međutim, Obrad Kesić veruje da je Trampov pogled na svet dobar za Srbe.

"Nema mišljenje da Amerikanci moraju da daju rešenja, a Srbi moraju da prihvate, ne samo Srbi. Mnogo je veći prostor za male narode da brane svoje interese", smatra Kesić.

Paradoksalno, dvojica predsednika iz redova demokrata danas u Srbiji izazivaju najlepše i najgore emocije. Prvi je Vudro Vilson, drugi Bil Klinton. Posle ere ovog drugog, Srbi jedini iz bivše Jugoslavije danas nisu američki saveznici. Ovom prvom biće podignut spomenik.

Još interesantnije bi bilo kada bi predsedniku najnaklonjenijem Srbima spomenik u Beogradu otkrio republikanac Donald Tramp.