Nenad Radičević: Kako su me nemačke kolege proglasile Miloševićevim i Vučićevim propagandistom

Dugo sam se opirao duhu vremena i odbijao da otvorim nalog na "Tviteru", koji ima bezmalo svako novinarsko pero širom sveta. Međutim, ni u najluđem snu nisam pretpostavljao da bi to što sam u jednom tvitu pohvalio jedan novinarski tekst moglo za posledicu da ima to da u jednom od vodećih nemačkih listova na nacionalnom nivou – "Frankfurter algemajne cajtungu" – budem praktično proglašen za Vučićevog i Miloševićevog propagandistu.

Okidač za čitavu priču nastao je dva dana uoči 20. godišnjice od početka NATO agresije na SR Jugoslaviju kada sam na Tviteru pohvalio "novinarsko-rudarski posao" kolege iz Dojče velea Nemanje Rujevića, koji je nedelje proveo u arhivama tražeći i analizirajući sve tekstove o ovoj temi objavljene u nemačkoj štampi od početka 1999. godine do prvih bombi.

Njegov tekst pod nazivom "Kako su se štampale bombe" značajan je jer na jednom mestu sažima kako su nemački mediji izveštavali tri meseca uoči početka bombardovanja i ko su bili političari koji su faktički pripremili nemačko javno mnjenje za učešće Bundesvera u vojnoj intervenciji bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. A na važnost da se ne izgubi podrška nemačke javnosti ukazivao je svojevremeno i tadašnji portparol NATO-a Džejmi Šej.

Iz Rujevićeve analize se može sagledati mnogo toga. Od toga kako je sredinom januara nemačka vlast bila protiv vojne intervencije jer "ne želi da bude vazdušna podrške ekstremistima i teroristima OVK", preko toga da kako je šef nemačke diplomatije Joška Fišer izjavom "nikad više Aušvic" uspeo da obrazloži zašto se on i njegova pacifistička stranka Zelenih zalaže za rat, do toga kako su nemački mediji predstavljali albanske vođe sa Kosova i kako su nemački komentatori ocenjivali da "bombardovanje kreće samo ako isključivo Srbi budu krivi za propast pregovora".

Kada sam ovaj tekst podelio na Tviteru uz komentar da pokazuje kako se medijski "preparira patka" u Nemačkoj, ali i svakoj drugoj zemlji, odgovorio mi je nemački kolega Štefan Izrael, dopisnik iz Brisela švajcarskog dnevnika Tages ancajger, koji je devedesetih bio dopisnik Frankfurter rundšaua za jugoistočnu Evropu.

"Mi nismo bombardovanje 'ratoborno' pratili, već od početka devedesetih sa lica mesta posmatrali kakvu je nesreću pre svega Miloševićev režim doneo regionu. Šteta da Vi sa RTS-a niste preispitali Vašu ulogu kao propagandista", ošinu me iskusniji nemački kolega.

"Nije reč o kritici teksta" 

U prvi mah pomislih da je očigledno pogođen time što Rujević u svojoj analizi kao primer za svoju ocenu da "su tadašnji dopisnici nemačke štampe dobro poznavali Jugoslaviju", ali da "suštinu nisu shvatili" daje upravo Izraelov tekst iz Beograda u kojem ovaj navodi: "Sada se još samo igra poker oko cene: da li predsednik (Milošević) hoće imunitet u pogledu mogućeg gonjenja od strane Tribunala UN u Hagu? Ili hoće pristup kreditima Međunarodnog monetarnog fonda kako bi spasao zemlju od bankrota i održao sebe na vlasti?"

Ili on možda smatra da nije u redu to što Rujević ističe kako su nemački dopisnici povodom masakra u Račku kao jedini izvor uzimali isključivo Vilijama Vokera, šefa posmatračke misije OEBS-a, čime autor zapravo implicira da su omanuli u novinarskom zadatku da sve proveravaju iz više izvora i da preispitaju namere i interese svakog izvora.

Ali shvatih da ovde nije reč o kritici teksta, već da sam automatski svrstan u kategoriju "propagandista u toku Miloševićeve vlasti" samo zato što sada radim za RTS i usuđujem se da pohvalim ovaj tekst. Na moju konstataciju da izvodi pogrešne zaključke o meni jer sam 1999. bio tek student, a da za RTS radim od 2016, nemački kolega se pravdao da se njegov tvit ne odnosi na mene lično, već na RTS kao instituciju. Ipak, ostao je opor ukus u ustima da je zapravo bilo reči o nečem suprotnom. I kada sam 23. marta otvorio stranice uglednog Frankfurter algemajne cajtunga (FAZ) shvatio sam da opor ukus u ustima nije bio bez osnova.

Dopisnik FAZ za jugoistočnu Evropu Mihael Martens napisao je komentar u kojem kritikuje pomenutu analizu Dojče velea, naročito to što je autor nemačke novinare ocenio kao "ratoborne" zato što su 1999, kako ističe Martens, "smatrali da se srpski diktator Slobodan Milošević može samo silom pobediti te da, posle ratova u Bosni i Hrvatskoj, masakra u Srebrenici kao i ostalih zločina, nikakvi dalji pregovori neće pomoći".

"Dopisnik iz Nemačke srpskog državnog servisa RTS odmah je pohvalio 'sjajan novinarski rad' Dojče velea. Naravno to i ne čudi kada se zna da je RTS u potpunosti na liniji srpskog predsednika Aleksandra Vučića, koji je 1999. bio Miloševićev ministar informisanja", zaključuje svoj tekst Martens.

I tako zbog jednog pozitivnog tvita postadoh ja, ali i mnoge druge moje kolege, Vučićevi i Miloševićevi propagandisti samo zato što rade za RTS. To što pišem komentare za Al Džaziru Balkan, nemačke kolege nije navelo da me ocene za propagandistu emira od Katara. Nije mi uzet za zlo ni rad za Balkansku istraživačku mrežu i Politiku, niti stipendije nemačkih i austrijskih fondacija.

O etiketiranju 

Kada bih bio zlonameran i sledio ovu Martensovu logiku izvođenja zaključaka, mogao bih da ustvrdim da je i on na liniji Miloševićevog ministra informisanja, jer FAZ snažno podržava politiku Hrišćansko-demokratske unije Angele Merkel, a kancelarka i dalje snažno podržava Vučića. Ali takvo izvođenje zaključaka ne bi bilo tačno, a i sasvim je nevažno ne samo za čitaoce već i za samu novinarsku branšu.

Kada se manemo odbrane novinarskih sujeta, uvidećemo da je ovo zapravo u potpunosti priča o problemima današnjeg novinarstva – etiketiranju, problemu da publika ali i novinari olako jedni druge stereotipno sagledavaju i prezentuju, problemu da su novinari često u svojoj kuli od slonovače gde svesno ili nesvesno brane interese pojedinih grupa umesto da realnost analiziraju iz svih uglova, ali i problemu da novinari među sobom sve manje pričaju o tekstovima.

I u pravu je Štefan Izrael da je neophodno preispitivanje nekadašnjeg rada, ali mi se čini da bi to trebalo da urade i mediji van ovih prostora, uključujući i nemačke. Ipak, čini se da ni u Nemačkoj nije baš toliko dobrodošla otvorena analiza i debata o radu novinara, pa čak i kada su svi saglasni da je učinjeno nešto protivno pravilima profesije.

Uzmimo za primer listu ovogodišnjih nominovanih za nemački pandan Pulicerove nagrade, Nanenovu nagradu. Među nominovanim u kategoriji istraživanje upadljivo nedostaje novinar Špigla Huan Moreno, koji je pre nekoliko meseci istražio i razotkrio da je njegov višestruko nagrađivani kolega Klas Relocijus često izmišljao likove u reportažama a priče i citate sagovornika prilagođavao onim što su uredništvo i javnost "želeli" da pročitaju. Uprkos tome što se esnaf odrekao Relocijusa, izgleda da mu Morenovo iskopavanje prljavog veša u okviru samog esnafa nije dovoljno istraživački i za nagradu.

Izvinjenje 

Ni Rujevićeva kritika rada nemačkih dopisnika nije naišla na odobravanje u Nemačkoj. Posle Martensovog teksta u FAZ promptno je reagovala Ines Pol, glavna i odgovorna urednica Dojče velea, izvinivši se Martensu rečima da autor "nije sledio novinarske standarde Dojče velea".

Na srpskom, ali i na nemačkom izdanju sajta ove medijske kuće, objavljeno je izvinjenje i tekst dopunjen komentarima urednika šta smatraju spornim. Ne samo što sada tekst sadrži čak 17 komentara uredništva u kojem se uglavnom rečenice autora kvalifikuju kao "nedopuštene ocene" i "nedokazane tvrdnje", već se cela analiza predstavlja kao da je trebalo da predstavlja običan pregled štampe, a ne analizu. U skladu sa time, sada nosi naslov "Izvinjenje: Nenovinarski pregled štampe".

Iznenađenje ovakvim postupkom Dojče velea nije krio ni sam Martens, koji je u Tviter prepisci sa Polovom istakao da je uredništvo prema tekstu strože nego što je on bio, ukazujući da je i on smatrao da je u pitanju komentar, a ne pregled štampe.

"Kritikovanje nemačkih dopisnika, kada je opravdano, u potpunosti je prihvatljivo", istakao je Martens, dodajući da autor (Rujević) to primenjuje na njegovom radu i da to treba i da nastavi.

Odgovori glavne urednice su utihnuli na komentare i pitanja ostalih kolega, koji su se čudili zašto se Dojče vele izvinjava za nepobitne činjenice koje je autor spornog teksta izneo, poput toga da je bombardovanje Jugoslavije bio prvi rat od Hitlera u koji su krenuli Nemci.

Bombardovanje i dalje tabu 

Međutim, upravo ovakva reakcija Dojče velea, čini mi se, možda najbolje ukazuje koliko je NATO agresija na SR Jugoslaviju i dve decenije kasnije svojevrstan tabu u nemačkom društvu. Povodom ove godišnjice, u Nemačkoj je organizovana jedna naučna konferencija i tek pokoja debata, dok se politička elita, mediji i stručna javnost suštinski nisu upustili u preispitivanje ispravnosti odluke da se ulazi u vojnu intervenciju bez odobrenja Saveta bezbednosti UN. U zemlji u kojoj se, zbog tereta nacističke prošlosti, javnost protivi većem finansijskom izdvajanju za odbranu, a kamoli ratovanju i to na evropskom tlu, o ispravnosti odluke da nemački avioni učestvuju u NATO bombardovanju danas govore jedino predstavnici krajnje levice u parlamentu.

Svi ostali se dogmatski drže stava da je ispravnost te odluke neupitna. A zašto se Evropljani, pre svih Nemci, tako ideološki ponašaju na Balkanu, najbolje je objasnio ugledni bugarski politikolog Ivan Krastev u nedavnom razgovoru za Noje cirher cajtung. On ističe da to, pre svega, ima veze sa samopoimanjem Evropljana.

"Jugoslovenski ratovi su odredili identitet Evropljana više od bilo čega drugog nakon pada (Berlinskog) zida", istakao je Krastev. "Milošević i drugi nacionalistički političari sa jugoslovenskog prostora su opsednutošću za etničkom dominacijom i borbom za teritorije postali simbol 'Evrope kakvu više ne želimo'".

Kako ističe Krastev, rođenje evropskog trijumfalizma nije nastalo krajem Hladnog rata, već ratom na Kosovu koji sagledan kao "novi tip rata" i koji je kršten vrlo ideološki – humanitarna intervencija.

"Pobedom nad Srbijom delovalo je da su nacionalizam i promene granica zauvek poraženi. Evropska unija je gradila sebe kao šampiona multietničke demokratije na Balkanu. Te ideje se u nekim državama EU drže po svaku cenu, čak i u slučaju Kosova, gde je ta ideja fikcija. Nije lako objasniti tu ideološku tvrdoglavost. Ako bi se od nje odustalo zarad realnije procene, to bi bilo priznanje da je projekat propao", ističe u tekstu ugledni dopisnik Noje cirher cajtunga za Balkan, Andreas Ernst, nakon razgovora sa Krastevom.

Stereotipi uvek dobro prolaze 

Prema svemu sudeći, i novinari dele istu "boljku" pa im se svaka kritika ili preispitivanje njihovog rada iz tih vremena čini kao optužba da su profesionalno podbacili ili bili na pogrešnoj strani. I onda u samoodbrani najlakše je drugome staviti etiketu, jer stereotipi uvek dobro prolaze. Naročito u današnje vreme kada su na društvenim mrežama, ali i u medijima, svi isključivo za ili protiv. Crni ili beli. A pedeset nijansi sive postoje samo u istoimenom romanu i filmu.

Zbog toga ne čudi kada se jedan mladi nemački kolega srpskog porekla žali kako nije lako imati srpsko ime u novinarstvu: "Ako primetim da Srbi nisu bili samo nevine žrtve ratova devedesetih, ja sam izdajnik s čijom majkom treba da seksualno opšti pas. Kada izveštavam o krajnjoj desnici u Hrvatskoj ili islamizmu u Bosni, onda sam gori od Miloševića."

I u tim stereotipima se sagledava ama baš sve, bez obzira na srpsko ime. Čak i to što ove redove objavljujem na portalu UNS-a, mnogima će biti povod da mene svrstaju na jednu ili drugu stranu. Ni informacija da nisam član nijednog novinarskog udruženja u Srbiji im verovatno neće otežati taj "posao", jer će njihova ubeđenja nadjačati argumente.

Jer, ljudi obožavaju stereotipe. Učiniće sve što je u njihovoj moći da druge ljude ili pojave stave u neku od malobrojnih "kutija" u svojoj glavi, a sve na osnovu toga kako izgledate, za koga radite, koje ime nosite, gde živite... Jednostavno, dobar deo ljudi ne može ili neće da procesuje svu kompleksnost sveta oko seba. I ja to razumem, osim kada su u pitanju novinari. A naročito novinari, koji se u svom radu susreću sa spoljnopolitičkim temama pa im je svakodnevni novinarski zadatak da razumeju baš tu kompleksnost sveta. U tom poslu oni moraju da ponište svoja ubeđenja. Jer, kako je rekao Niče, ubeđenja su opasniji neprijatelji istine od laži.

broj komentara 3 pošalji komentar
(ponedeljak, 15. apr 2019, 12:57) - anonymous [neregistrovani]

Nemacki rekord

Zasto vas sve to cudi . Doktrina nemacke politike zadnjih 100 i nesto godina je da se srbija ukroti i stavi pod nemacki uticaj.To dokazuje cinjenica da je nemacka od 1914 -1999 (85godina) tri puta napala srbiju.Znaci u proseku svakih 28,33 godina !!!!! To je jedinstven slucaj u istoriji sveta i rekord

(ponedeljak, 15. apr 2019, 12:48) - anonymous [neregistrovani]

propaganda

a ja nisam bila student 1999. i jako se dobro sećam "objektivnih" članaka te dvojice novinara. Sad bi da zatvore usta svakome ko bi da ih podseti šta su radili. Eh, navike, teško ih se rešiti...

(ponedeljak, 15. apr 2019, 11:18) - ivan [neregistrovani]

Sjajan tekst

Zaista otreznjujuce i zabrinjavajuce u isto vreme.