Bombardovanje koje se nije moglo izbeći

Dušan Proroković, naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu, napominje da je prvi plan bombardovanja stigao još aprila 1998, a da je septembra iste godine izdat gotovo istovetan dokument kada je agresija već bila izvesna.

Podseća da je prvi plan u šest tačaka Slobodan Milošević prihvatio, a Albanci odbili. Dodaje da su posle dodati ankesi sedam i osam i da se sve činilo da pregovori propadnu.

Kao tačku koja je bila gora od ultimatuma Austrougaske 1914. učesnici emisije vide aneks B.

Spoljnopolitički komentator Politike Miroslav Lazanski naglašava da je aneks B predviđao pravo NATO paktu da postavlja baze u SRJ, da avioni preleću bez dozvole, da hapse koga hoće i i isporučuju svojim sudovima.

Naglašava da je ekipa srpskih novinara u avgustu 1998. u bazi "Avijano" videla simulaciju već planirane agresije kada je 78 aviona letelo nad Makedonijom.

"Rekli su nam: 'Mi vežbamo da vas napadnemo, samo čekamo prililiku'", tvrdi Lazanski.

Dekan Fakulteta bezbednosti u Beogradu Vladimir Cvetković napominje da je dokument iz Rambujea bio nesumnjivo gori od ultimatuma Austrougarske 1914.

Docent Fakulteta političkih nauka Miloš Hrnjaz kaže da je veliko pitanje kada je Beograd mogao da izbegne Rambuje pošto je u martu 1999. već bilo kasno.

"Geneza događaja je vrlo duga, sukob na KiM je počeo februara, marta 1998. Ima više aktera i na unutrašnjem i spoljnom planu", kaže Hrnjaz. Ipak, smatra da je pre 1999. intevecija NATO verovatno mogla da se izbegne.

Boris Krivokapić, profesor Pravnog i poslovnog fakulteta "Union – Nikola Tesla", ocenjuje da je Rambuje bio pozornica na kojoj je trebalo da se prikaže da Srbija odbija kompromis.

Po ankesu B NATO vojnici bi imali vlast i diplomatski imunitet, vojnici NATO ne bi čak mogli da budu ni poterani.

Lazanski tvrdi da su aneks B krili od domaće, ali i od međunarodne javnosti. "Poslanici Britanskog parlamenta upoznali su se sa tom tačkom tek dva meseca posle bombardovanja", kaže Lazanski.

Krivokapić kaže da mu je visokorangirani diplomata posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma rekao da će se otvoriti pitanje Kosova.

Kao ključnu godinu za početak previranja na KiM, Proroković vidi 1968. kada kreće velika albanska pobuna i zahtevi za formiranje "republike Kosovo", koju su Albanci, kako ocenjuje, 1974. de fakto dobili. "OVK aktivno počinje da deluje 1996, 97. po izbijanju prvih sukoba i pogibije prvih policajaca".

"Ideološki intermeco i realliberalizam"

Za konteskt rata Vladimir Cvetković vidi još pad Berlinskog zida 1988. i sve to traje do 2008. "Revitalizovana Rusija se vraća na scenu intrvencijom u Gruziji. Tih 20 godina čini ideološki intermeco, da jedna sila vlada planetom – vojno, privredno i ideološki", ukazuje Cvetković.

Kako kaže, tu se stvara realliberalizam – uteraćamo slobodu i onome ko hoće i onome ko neće.

Krivokapić smatra da je intervencija 1999. školski primer agresije.

"Rimski statut je predvideo zločin agresija, ali nije dao definiciju. Definisano je tek 2010. godine na konferenciji u Kampali kada data definicija agresije gotovo indentična onoj koju je dala Generalna skupština UN. Problem je što su samo 123 zemlje ratifikovale Rimski statut Međunarodnog suda pravde, a u UN su 193 države. Tu nisu Kina, Rusija, SAD", dodaje Krivokapić.

Za Prorokovića ključni razlog je bila katastrofalna slika Srbije i Miloševića. "Agresori nisu imali ekonomske interese, nikakve investicije, mogli su bez rizika da krenu u akciju", ukazuje Proroković.

"Za SAD agresija bila stvar prestiža"

Cvetković smatra da je agresija 1999. nije bila rat za dominacijom nad ljudima i prirodnim resursima, već su SAD i Zapad ušli u rat zbog prestiža.

Lazanski je dodao da je to bila i poruka Rusiji kao i blizina obeležavanja pet decenija NATO.

Prema rečima Prorokovića, zemlje kao Indija i Severna Koreja zbog NATO agresije na SRJ postale su nuklearne sile.

"Indijski profesor Birapa sa kojim sam razgovarao naveo je da su svi u toj zemlji bili šokirani. Nije im bilo jasno da bela nacija bombarduje drugi beli narod, da hrišćanska zajednica napada druge hrišćane. Zaključili su posle par nedelja da ako to rade svojima, šta će tek da rade nama i da treba investirati u nuklearno i nove vrste naoružanja", rekao je Proroković.

Cvetković ukazuje da je svet danas drugačije mesto nego što je bio 1999.

"Uniplorani svet više ne postoji. Sada postoje tri svetske sile i situacija je opuštenija za države koje nastoje da imaju autonomnu politiku. Pozicija Srbije tada je bila takva da je to 'bombardovanje bilo nužno', a Kina i Rusija su bile daleko od onoga što su danas", zaključio je profesor Cvetković.