Šest godina od martovskog pogroma

U trodnevnom nasilju, pokrenutom naopakim tumačenjem nesreće u kojoj su stradala tri albanska dečaka, ubijeno je 11 Albanaca i osam Srba. Osim 19 žrtava nasilja, kako glasi zvanična verzija događaja, šest leševa dopremljenih u prištinsku mrtvačnicu, nikada nije identifikovano. Oko 900 osoba, Srba, Albanaca i pripadnika međunarodnih misija je povređeno. Proterano je više od 4.000 Srba.

Povodom šestogodišnjice martovskog pogroma, državni sekretar Ministarstva za Kosovo i Metohiju Oliver Ivanović rekao je da je onaj ko je zamislio taj pogrom, postigao cilj, jer, ne samo da se većina ljudi nije vratila, nego su i otvoreni pregovori o statusu Kosova i Metohije.

"Srbi se ne osećaju sigurnim, pogotovo ako dolaze individualno, a ne mogu se nagovoriti da se vrate kolektivno", rekao je Ivanović gostujući u Jutarnjem dnevniku RTS-a.

Više od 800 objekata, uključujući 35 crkava i manastira, teško je oštećeno ili potpuno uništeno. Prema procenama UNMIK-a, u neredima je, na 33 lokacije, učestvovalo oko 60.000 Albanaca. Povređeno je više od 100 pripadnika Kfora i policajaca UN, a zapaljena su i 72 vozila međunarodnih snaga.

Statistika Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju pokazuje da je, zbog martovskog nasilja, kosovsko pravosuđe pokrenulo 400 slučajeva, mahom zbog manjih prestupa. Osuđena su 143 kosovska Albanca, od kojih 67 na višegodišnje kazne zatvora.

Ivanović je izjavio da se moraju pronaći inspiratori i organizatori i da oni koji su pokušali da izvuku profit iz tog pogroma, moraju biti kažnjeni.

Prema izveštajima UNMIK policije, u međusobnim obračunima međunarodnih policajaca i njihovih kosovskih kolega, nekoliko policajaca je ranjeno, ali motivi tih sukoba, ukoliko nije bila reč o proizvodu opšteg haosa, nisu baš najjasnije rasvetljeni.

Istovremeno, talas nasilja pokrenuo je seriju političkih događaja, poput izveštaja specijalnog izaslanika šefa Ujedinjenih nacija Kai Eidea i opservacija zapadnih zvaničnika da je nerešen status bio jedan od ključnih pokretača nemira, što je četiri godine kasnije korišćeno kao alibi za jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova i podrške SAD za takav potez kosovskih Albanaca.

Tokom demonstracija, zabeleženo je i nekoliko slučajeva kada su Albanci pomagali napadnutim Srbima, ali i oni su ubrzo postali meta ekstremista. Nestalo je i nekoliko Albanki, starosti između 15 i 20 godina. Trgovci belim robljem nisu gubili vreme, objasnili su policajci UNMIK-a.

Nasilje organizovano

Nemačka obaveštajna služba, BND, od samog početka tvrdila je da su demonstracije unapred planirane, zasnivajući takve zaključke na transkriptima prisluškivanih telefonskih razgovora nekadašnjih komandanata Oslobodilačke vojske Kosova.

Već drugog dana nasilja, na Kosovo je stigao komandant južnog krila NATO-a, američki admiral Gregori Džonson, koji je preuzeo komandu nad Kforom od Nemca Holgera Kamerhofa i odobrio razmeštanje pojačanja, koja su, u međuvremenu, krenula iz Bosne. Zbog trapave reakcije na nasilje, Ujedinjene nacije smenile su šefa UNMIK-a Harija Holkerija i na njegovo mesto, u maju te godine, postavile Sorena Jesena Petersena.

Prištinski medijski mogul Veton Suroi tvrdio je tada da je politička elita kosovskih Albanaca prilično "žalosna grupa ljudi", lažno patetična i prema Srbima i prema Albancima. Nešto žešći bio je najznačajniji albanski književnik Ismail Kadare koji je svoje sunarodnike na Kosovu oštro ukorio zbog pomisli da će im paljenje srpskih crkava doneti bilo šta dobro. Nasilje je osudio i tadašnji premijer Kosova Bajram Redžepi.

Organizatori nepoznati

Uprkos spektakularnim izjavama međunarodnih zvaničnika kako je reč o orkestriranoj, dobro organizovanoj i pripremljenoj akciji, pozatvarano je oko 260 manje ili više anonimnih učesnika demonstracija, pod optužbama koje se kreću od nasilničkog ponašanja, krađe, pa sve do ubistva.

Tadašnji komandant južnog krila NATO-a, admiral Gregori Džonson, neposredno po izbijanju nasilja izjavio je da događaji na Kosovu "deluju okrestrirano i organizovano". "Razvoj događaja na Kosovu poslednjih dana ukazuje na postojanje organizovanog obrasca u tom nasilju", rekao je tada Džonson.

Slične izjave dolazile su i od generalnog sekretara NATO-a, Jap de Hop Shefera, koji je kosovske Albance upozorio da greše ako veruju da organizovanim nasiljem mogu dobiti od međunarodne zajednice ono što žele.

Tadašnji komandant međunarodnih snaga u Bosni, general Virdžil Peket, čije su snage pritekle u pomoć kolegama na Kosovu, potvrdio je da su neredi "vrlo dobro orkestrirani i organizovani", dok je komandant italijanskih snaga na zapadu Kosova, Alberto Primiseri izjavio da su "Albanci imali spremljen plan da opustoše Kosovo".

Nemačka obaveštajna služba, BND, od samog početka tvrdila je da su demonstracije unapred planirane, zasnivajući takve zaključke na transkriptima prisluškivanih telefonskih razgovora Samedina Džezairija, poznatog i pod ratnim nadimkom "Komandant Hodža". "Komandant Hodža", kako je tvrdila BND, važio je za jednog od najkontroverznijih bivših boraca OVK, s obzirom na to da se pre rata na Kosovu borio u Čečeniji i Avganistanu, dok je 2001. godine učetvovao i u albanskoj pobuni u Makedoniji.

Najznačajniji među uhapšenima, neposredno posle nereda, bio je Sami Ljuštaku, nekadašnji uticajni komandant OVK i drugi čovek zvanično nepostojeće Kosovske tajne službe, koji je bio osumnjičen da je podstrekavao nasilje 17. i 18. marta, ali optužnica protiv njega nikada nije podignuta.

Kao glavni inicijatori nasilja označavane su razne organizacije veterana OVK, Studentska organizacija Prištine, Albanska nacionalna armija, kao i dve minorne političke partije - Nacionalni pokret Kosova (LPK) i Nacionalni pokret za oslobođenje Kosova (LKČK), ali je, kako navode zapadne diplomate, "teško poverovati da su grupe koje su prethodno jedva uspevale da skupe dve ili tri hiljade ljudi, odjednom na nasilje nagovorile gotovo 60.000 Albanaca".

Hronologija nasilja

Scenografija za destrukciju postavljena je kada je čelnik lokalne podružnice kosovskog Odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda Halit Barani obznanio utapanje albanskih dečaka, opisujući ga kao "napad srpskih bandita", što izazvalo bes među kosovskim Albancima, koje, kako se u narednim danima ispostavilo, skoro 19.000 pripadnika Kfora nije bilo u stanju da zauzda.

"Srpski banditi su imali i psa", rekao je tada Barani, kome su se u raspirivanju nasilja pridružili i mnogi zvaničnici albanskih političkih stranaka sa Kosova, ali na veliko iznenađenje, i prozapadno orijentisani lider najveće albanske partije i članice vladajuće koalicije u Makedoniji Ali Ahmeti, koji je Srbe nazvao "monstrumima". Demokratska partija Kosova Hašima Tačija izdala je saopštenje u kome se navodi da je "ubistvo dece dobro isplanirao u Beogradu, čiji su ga agenti i izvršili".

Barani je, nedugo zatim, uhapšen pod sumnjom da je organizovao nemire, ali je jednako brzo pušten iz zatvora zbog nedostatka dokaza.

Taj mitrovački "humanitarac" je 1999. godine lansirao "čuvenu" priču o spaljivanju tela ubijenih Albanaca u visokim pećima kombinata "Trepča" u Mitrovici, što su timovi francuskih eksperata za sudsku medicinu, naoružani silnom opremom i radarima za ispitivanje anomalija u sastavu zemlje, odlučno demantovali posle iscrpne istrage nekoliko meseci docnije. Barani je, posle rata, dvojici novinara Vol strit žurnala,, Robertu Bloku i Danijelu Perlu priznao da je izmislio tu priču.

Tadašnji portparol UNMIK policije Derek Čepel demantovao je da su dva albanska dečaka nastradala bežeći od Srba i ocenio da je nasilje na Kosovu bilo unapred planirano. Takođe, utvrđeno je i da je, osim dečaka koji je svedočio pred kamerama, smrt u brzacima Ibra izbeglo još dvoje dece, ali se njihove izjave nijednom nisu pojavile u medijima. Čepel je ubrzo nakon nemira smenjen sa dužnosti, pošto je međunarodna administracija uvela "nešto restriktivniji pristup informacijama".

Ipak, albanski mediji, pre svih Radio-televizija Kosova, nastavili su da emituju kontroverzna tumačenja tog događaja, pa je i broj demonstranata u nekoliko mesta na Kosovu sa jedva desetak hiljada za nekoliko časova porastao na punih 60.000. Nasilne demonstracije, istovremeno, zahvatile su 33 mesta na Kosovu.

"Da nije bilo neodgovornog i senzacionalističkog izveštavanja o događajima 17. i 18. marta, stvari na Kosovu mogle su krenuti sasvim drugim tokom", navodi se izveštaju prištinske kancelarije OEBS-a za slobodu medija, objavljenom dva meseca posle martovskog nasilja.

Sukobi u Mitrovici

Već oko podne 17. marta, kako se navodi u 44 strane dugom izveštaju UNMIK policije, demonstranti su se okupili u južnom delu Kosovske Mitrovice i blokirali prilaze gradu. Gotovo istovremeno, učenici lokalnih srednjih škola napustili su nastavu i počeli proteste pred tamošnjim sedištem UN, tražeći da se kazne krivci za utapanje trojice albanskih dečaka.

Nekoliko stotina agresivnijih muškaraca došlo je do policijskih barikada na mostu preko Ibra, kojima su u pomoć pristigli jordanski specijalci i preprečili im put oklopnim transporterima.

Demonstranti su, posle kraćeg koškanja pregazili barikadu i zasuli okolne zgrade kamenicama i "molotovljevim koktelima". Iznenađeni što su se probili tako duboku na srpsku stranu, ali i pod baražnom vatrom suzavca i šok-bombi koje su ispaljivali pregrupisani pripadnici UNMIK policije, demonstranti su se povukli na južnu stranu. Kforovi vojnici stigli su tek nakon što su policajci uspostavili kakvu-takvu kontrolu na mostu.

Međutim, kraj problema za međunarodne misije bio je daleko, pošto su učesnici protesta počeli da spaljuju UNMIK-ova vozila, što je zaokupilo pažnju policajaca, koji su tek kasnije primetili da je nova grupa Albanaca, uključujući nekoliko neidentifikovanih osoba naoružanih "kalašnjikovima", prešla na severnu stranu, ovog puta preko pešačkog mosta koji vodi ka zoni poverenja oko naselja "Tri solitera".

Nastavljeno je bombardovanje kamenicama. Nekoliko Francuza i Albanaca ranjeno je, pošto je grupa demonstranata zaustavljena ručnom bombom bačenom sa srpske strane, ali Kfor ni dalje nije reagovao, prema izveštaju Međunarodne krizne grupe, zbog proste činjenice da vojnici nisu imali municiju. U UNMIK-ovom izveštaju se navodi da su pucali i Srbi i Albanci, ali i pripadnici međunarodne policije.

Napad na Čaglavicu

Demonstranti su, istovremeno, počeli da se okupljaju i u Prištini. Grupa od oko 5.000 studenata krenula je put srpskog sela Čaglavice, svega nekoliko kilometara južno od Prištine.

Da situacija bude komplikovanija, dan pre izbijanja nemira, u srpskom selu Čaglavici, nedaleko od Prištine, ranjen je dečak Jovica Ivić, posle čega su tamošnji Srbi blokirali put Priština - Skoplje i, u daljem razvoju situacije, postali mete albanskih demonstranata.

Kako navodi UNMIK, policija je uspela da glavninu grupe zaustavi pre ulaska u Čaglavicu, ali je veliki broj demonstranata uspeo da okolnim putevima dođe do odredišta i upusti se u opštu tuču sa policijom. Masa je polako potiskivala policiju, uspevši da se probije do prvih kuća u tom selu.

Kuće su zapaljene, a međunarodne snage su se koliko-toliko konsolidovale tek pošto su iz američke baze Bondstil, kod Uroševca, stigli oklopni transporteri i značajna pojačanja. Rulja je, u povratku, spalila i zgrade iz "Ju programa" u Prištini u kojima je živela šačica preostalih Srba, ubivši tom prilikom jednu Srpkinju.

Za najgore propuste Kfora uzimaju se paljenje crkava u južnom delu Mitrovice, kao i uništavanje sela Svinjara i Belog Polja, jer su vojnici NATO-a, iz svojih svega nekoliko desetina metara udaljenih baza, u najvećoj meri pasivno posmatrali divljanje demonstranata.

"Osim što smo se našli iznenađeni žestinom nasilja, deo snaga poslali smo prema granici Srbije. Valjda se očekivalo da će vlada u Beogradu vojno intervenisati", objasnio je, tada, jedan oficir Kfora.

Nasilje se, zatim, progresivno širilo po čitavom Kosovu. U Prizrenu su u rano poslepodne zatvorene sve prodavnice u centru grada, a okupljena masa se prvo obračunala sa vozilima međunarodnih misija, da bi, zatim, popalila sve srpske objekte u gradu, uključujući crkvu, Bogosloviju i manastir svetog arhangela Mihaila, iz koga su nemački vojnici prethodno evakuisali sveštenike, izazivajući bes medija u svojoj državi.

Reakcije Beograda

Tadašnji srpski premijer Vojislav Koštunica izjavio je da se Srbi i Albanci na Kosovu moraju najpre fizički razdvojiti, kako bi se izbegao pogrom kosovskih Srba. Šef Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Nebojša Čović izjavio je da se Vojska Srbije i Crne Gore mora vratiti na Kosovo i učestvovati u zaštiti srpskog stanovništva.

"U slučaju da se desi da KFOR ne ispuni svoju obavezu iz rezolucije 1244 i Vojnotehničkog sporazuma iz Kumanova, mi zadržavamo pravo da preispitamo svoju politiku prema Kosovu i Metohiji", izjavio je tadašnji ministar odbrane Srbije i Crne Gore Boris Tadić.

Zbog napada na srpske enklave, u gradovima u Srbiji protestovalo je više hiljada ljudi. Istog dana kada je na Kosovu izbilo nasilje, u večernjim satima su, u Beogradu i Nišu, zapaljene džamije, a u Novom Sadu demolirano sedište Islamske zajednice.

Vojska Srbije i Crne Gore podigla je borbenu gotovost na najviši nivo, ali je NATO odbio ponudu Beograda da se vojska angažuje u smirivanju nasilja na Kosovu.

Prizren - "Zečevi sa Kosova"

Izveštaji međunarodnih misija bacaju veliku senku na sliku o sposobnosti UNMIK-a i Kfora da čitavih pet godina nakon dolaska u pokrajinu kontrolišu tamošnje prilike, kao i da uspešno intervenišu u slučaju nereda. Prema tim dokumentima, osoblje UNMIK-a, ali i vojnici NATO-a, najviše energije tokom dva kritična martovska dana proveli su "zauzimajući povoljnije taktičke položaje", nadajući se kako će rušilačka energija demonstranata brzo splasnuti, i da će ih divljanje demonstranata jednostavno zaobići.

Istovremeno, službenici UNMIK-a evakuisani su sa svih kritičnih tačaka, a u mesecima koji su usledili bili su obavezni da, za svaki slučaj, neprestano uz sebe nose pasoše i izvesnu količinu novca.

"Zečevi sa Kosova", pisao je nemački nedeljnik Špigl tekst o nasilju na Kosovu, navodeći da su Albanci poručili pripadnicima Kfora da "im neće ništa", ukoliko napuste manastirski kompleks. Vojnici su poslušali, a ubrzo nakon njihovog odlaska manastir je spaljen. Vatrogasci se, jednostavno, nisu pojavili.

"Osetio sam se kao poslednje đubre. Najgore je što su huligani postigli cilj, jer su vojnici gledali kako napreduje etničko čišćenje", list je citirao jednog nemačkog policajca.

U tekstu se navodi da se paljenje manastira svetog arhangela Mihajla moglo izbeći da su nemački pripadnici Kfora tenkovima blagovremeno blokirali pristup.

"Oko 200 demonstranata poslalo je delegaciju sa belom zastavom kod Nemaca uz obećanje da im se neće desiti ništa loše. Mi želimo samo da zapalimo manastir, rekli su. Zaštitnici iz Kfora su šest monaha i dvoje posetilaca stavili u oklopna vozila i pobegli, vozeći ih kroz plitku vodu Bistrice. Manastir je zapaljen", objavio je Špigl.

Dolivajući ulje na vatru, lokalna televizijska stanica emitovala je snimak vreća sa ljudskim kostima koje su pronađene u jednoj od crkava, navodeći da je reč o ostacima Albanaca pobijenih tokom 1999. godine. Kasnije se ispostavilo da je čitav izveštaj ordinarna laž.

U Đakovici, nekoliko hiljada demonstranata napalo je tamošnju crkvicu u kojoj je pet godina živelo šest starica. Posle pucnjave između italijanskih vojnika i Albanaca, vojnici i starice napustili su crkvu, koja je kasnije demolirana. U Peći se, takođe, okupilo nekoliko hiljada demonstranata sa namerom da se obračunaju sa Srbima iz Belog Polja, u kome je obnovljeno 25 kuća namenjenih srpskim povratnicima.

U opštem metežu i haosu koji je pratio spaljivanje kuća, italijanski vojnici se nisu usudili da priđu Srbima, već su zahtevali da protrče kroz špalir razgnevljenih i naoružanih Albanaca i tako stignu do oklopnih transportera. "Da UNMIK-ov policajac nije ubio jednog Albanca, Srbi bi bili uhvaćeni na otvorenom i verovatno pobijeni", navodi se u izveštaju Međunarodne krizne grupe.

Mada su Kfor i UNMIK policija bili relativno spremni na ponovno izbijanje nasilja, masa se ponovo okupila u Prištini i krenula put Čaglavice nakon još jednog talasa zapaljivih govora nekadašnjih pripadnika OVK i Šaipe Jašari, ćerke Adema Jašarija.

"Skoro svi demonstranti na prilazima Čaglavici bili su naoružani", rekao je tadašnji portparol UNMIK-a Derek Čapel.

Među brojnim džipovima sa zatamnjenim staklima koji su pratili demonstracije, na najmanje tri bile su vidljive oznake Albanske nacionalne armije, a nekoliko osoba je na odeći nosilo istovetne oznake. Masa se smirila pošto ih je kosovski premijer Bajram Redžepi pozvao na razum, ali je deo grupe divljanje nastavio u Prištini, gde je zapaljena još jedna crkva.

Drugog dana nasilja demonstranti nisu poštedeli ni srpske zajednice u Lipljanu, Obiliću, Gnjilanu, gde je, kako su naveli međunarodni policajci, "popaljeno sve što se moglo zapaliti".

Kao i prethodnog dana, UNMIK policija, Kfor i Kosovska policija nisu uspeli da zaštite Srbe, a u nekoliko navrata i sa promenjivim uspehom, u pomoć su pozivani i lokalni komandanti Kosovskog zaštitnog korpusa - formacije koja je prevashodno organizovana zbog odbrane od elementarnih nepogoda, ali se od martovskog nasilja najozbiljnije isticala kao kandidat za glavnu ulogu u obezbeđivanju reda u pokrajini.

Najžešće je, opet, bilo u Mitrovici, gde su u oblacima suzavca i dima, aktivni bili i snajperi, iz kojih su ubijene dve osobe srpske nacionalnosti, a teško je povređen i jedan pripadnik Kfora. Kako se ispostavilo, snajperista se nalazio na vrhu jednog od solitera nastanjenih mahom Albancima, ali je snajperista posle intervencije Kforovih specijalaca ubijen.