Procedura pristupnih pregovora

Šefovi država ili vlada EU odlučili su da se pokrenu pregovori o članstvu sa Srbijom i da se prva međuvladina konferencija održi najkasnije u januaru 2014. godine.

U međuvremenu, Evropska komisija treba da izradi mandat za pregovore, pregovarčki okvir, koji će biti potvrđen "na uobičajenom zasedanju o proširivanju".

Nakon političke odluke o njihovom otvaranju, pregovori o članstvu formalno počinju međuvladinom konferencijom na kojoj predstavnici vlada članica EU i zemlje kandidata razmenjuju pregovaračke okvire, odnosno mandate za pregovore.

U tehničkom smislu mogu da počnu brzo nakon toga, pošto počinju analitičkim pregledom zakonodavstva zemlje kandidata, takozvanim skriningom, koji je u drugim zemljama do sada uglavnom trajao od 12 do 15 meseci.

U okviru analitičkog pregleda utvrđuje se u kojoj meri je zakonodavstvo države kandidata usklađeno sa pravnim tekovinama EU i to u svakom pregovaračkom poglavlju.

Analiza tokom skrininga pruža osnovu za pregovaračke pozicije zemlje kandidata, dok je za Evropsku komisiju pokazatelj spremnosti države kandidata za otvaranje pojedinih pregovaračkih poglavlja.

Pravna tekovina je podeljena u 35 pregovaračkih poglavlja, od kojih se o 33 pregovara dok su dva poglavlja - institucije i ostala pitanja, tehnička.

Na kraju analize stanja Evropska komisija usvaja izveštaj sa skrininga i ako se oceni da zemlja kandidat nije spremna da otvori određeno pregovaračko poglavlje, postavljaju se merila koje je potrebno prethodno ostvariti. Merila se moraju ispuniti i za zatvaranje poglavlja.

Odluku o otvaranju i zatvaranju poglavlja donose jednoglasno članice EU, a dosadašnja iskustva su pokazala da na taj proces mogu uticati bilateralni sporovi sa članicama.

Merila za otvaranje pregovora su uglavnom preporuke za usvajanje strategija, zakona i podzakonskih akata i ispunjavanje ugovornih obaveza sa EU, dok se merila za zatvaranje pregovora odnose na efikasnu primenu pravnih tekovina, izgradnju kapaciteta za sprovođenje i praćenje rezultata.

U tom smislu, u pregovorima reforme konačno dolaze u prvi plan, kao i primena zakona, a iskustva govore da su pregovori dug proces koji zahteva punu reformu institucija i velika ulaganja.

Proces pregovora o članstvu je vremenom postajao sve složeniji. Nekada u pregovorima nije bilo merila i zemlje su pregovarale grupno, poput istočnoevropskih zemalja koje su pristupile EU 2004. godine.

Poučena iskustvom sa Bugarskom i Rumunijom, EU je 2011. usvojila novi pristup u proširenju koji podrazumeva da se poglavlja 23 i 24 otvaraju na početku pregovora a zatvaraju na kraju, kako bi se zemlja što bolje pripremila za članstvo.

Ta poglavlja se odnose na osnovna prava, pravosudne reforme, vladavinu zakona i bezbednost.

Pregovori o članstvu u EU nisu pregovori u uobičajenom smislu, ne pregovara se o samim evropskim propisima, već o uslovima pod kojima će neka zemlja prihvatiti i sprovesti pravne tekovine EU.

Zemlja kandidat može da traži evenutalni prelazni period za usklađivanje, pa i izuzeće, što se odobrava vrlo retko, a pre stupanja u članstvo treba da u potpunosti primeni pravne tekovine EU.

Nakon otvaranja pregovora, utvrđuje se i pregovaračka struktura zemlje kandidata, odnosno formiraju pregovarački timovi.

Pregovori traju više godina u zavisnosti od spremnosti i usklađenosti zemlje sa EU . U slučaju Hrvatske trajali su šest godine, od oktobra 2005. do juna 2011. godine.

Pošto se sva pregovaračka poglavlja privremeno zatvore, Evropski savet odlučuje o zatvaranju pregovora, a zatim se priprema ugovor o pristupanju koji nakon potpisivanja moraju da ratifikuju sve članice EU.

Uobičajeno je da se tada odredi i datum kada će država postati članica, uz uslov da se proces ratifikacije do tada završi.