Pogledi iz Berlina i Ciriha na Srbiju

Prošla nedelja bila je za Srbiju karakteristična po intenzivnom diplomatskom angažmanu usmerenom prema Berlinu i Briselu, pri čemu se može reći da ništa nije izgubljeno - iako se još ne može zaključiti ni da je nešto dobijeno. Kako pogled na tu nedelju izgleda sa nemačkog govornog područja?

Na plus strani svakako se nalazi obećanje koje je nemački ministar spoljnih poslova Gvido Vestervele dao u razgovoru sa dvoje potpredsednika srpske vlade, Aleksandrom Vučićem i Suzanom Grubješić, da neće biti novih uslova za prijem Srbije u Evropsku Uniju.

To se još jednom ponavlja u saopštenju nemačkog ministarstva sa tih razgovora - Nemačka podržava Srbiju na njenom putu u Evropsku Uniju, dok se izbor reči za koje se Berlin odlučio kreće između "ferpleja" i "pouzdanosti".

Kada su kriterijumi za otvaranje pregovora sa Srbijom u pitanju "neće biti popusta, ali ni dodatnih otežavajućih zahteva - razgovaraćemo u atmosferi fer-partnerstva", tvrdi nemačka strana.

Šta znači nemačko insistiranje na "ferpleju" i "fer-partnerstvu"? Iz konteksta je sasvim jasno da se takvi zahtevi odnose na Berlin, budući da su vremena kada Beograd nije igrao "fer" već odavno prošla.

Nemačko službeno saopštenje otvara čitav niz pitanja od velikog interesa za Srbiju: Da li to znači da Nemačka neće postavljati nove uslove, ali da bi drugi mogli? Da li je Nemačka sa svojom novo-probuđenom samosvesti spremna da u tom smislu utiče i na druge u Uniji, da i oni igraju "fer"? Koji su kriterijumi koje bi neka članica EU mogla da postavi ne bi li Srbiji u sred igre atestirala da ne igra "fer", pa da prema tome nema razloga očekivati da i drugi budu "fer" prema njoj?

Ukratko, postavlja se pitanje koliko je Nemačka danas moćna, benevolentno evropska i spremna da Srbiji aktivno pomogne na njenom putu u Uniju.

Kako stvari stoje posle protekle nedelje, čini se da Berlin zaista čini napore u tom pravcu, svesno pokušavajući da suspregne suprotni refleks iz devedesetih godina.

U pitanju su nijanse. Berlin traži od Beograda "vidljivi i trajni napredak u normalizaciji odnosa sa Kosovom", znači stabilni politički dijalog, pri čemu se dodaje "da je pravo pomirenje dugi proces". Prevedeno s diplomatskog jezika: sarađujte, niko ne traži da se volite!

Nije nevažno ni da se Vestervele odmah posle susreta sa srpskim zvaniničima uputio u posete Albaniji i Makedoniji. Rukovodstvo u Tirani opomenuto je da "put u EU vodi preko kooperacije, a ne ratničke retorike", iz čega je jasno da razgovori, posle nedavne izjave premijera Beriše o "Velikoj Albaniji" nisu bili ugodni.

Šta se razgovaralo u Makedoniji, čiji je jedan dobar deo teritorije potencijalni kandidat za "Veliku Albaniju", nije jasno - kako je makedonsko državno rukovodstvo dovelo Vestervelea da pozira ispod spomenika Aleksandru Makedonskom, reklo bi se da susret nije imao previše aktuelnu notu.

Šta žele Srbi na severu Kosova?

Noje ciriher cajtung (NZZ) ne bavi se razgovorima u Berlinu, već se prebacuje korak dalje, na problem čija kvadratura kruga sve više pritiska taj "evropski duh kooperacije" koji Nemci žele da vide na delu između Beograda i Prištine, a to je - šta žele Srbi na severu Kosova?

"Status kvo je za obe strane nezadovoljavajući - 65.000 Srba živi na Severu Kosova u jednom prepletaju institucija, koje su od Prištine nikako, a od Beograda sve manje kontrolisane. Od kada su se uplašili da bi ih Beograd mogao "prodati" za EU integraciju, Srbi s Kosova sve se žešće suprotstavljaju uputstvima što stižu iz Srbije", piše NZZ.

Pri tome ne pomaže puno ni činjenica da beogradski predlog o kome se razgovara u Briselu predviđa široku autonomiju za Severno Kosovo - jedino što tamošnji Srbi od svega čuju, jeste "jurisdikcija Prištine", pri čemu zanemaruju da se radi o vrlo ograničenoj jurisdikciji Prištine na severu.

S jedne strane, švajcarski list konstatuje paralelu sa Ahtisarijevim planom za Kosovo, s druge navodi osnovnu razliku u odnosu na status koji uživa Republika Srpska u Bosni - Srbi sa Severa Kosova neće imati pravo veta na odluke iz Prištine.

Ali čak i tako, Priština se svejedno muči da prihvati predlog Beograda. Razlog leži u tome da Priština svojoj javnosti predstavlja situaciju na severu kao problem koji se rešava isključivo integracijom lokalnih organa u postojeće državne institucije, "a to je iluzorno rešenje", piše NZZ.

Novi beogradski predlog otvara put za kompromisno rešenje, zaključuje švajcarski list, odlučujući se za novu definiciju problema: Beograd i Priština ponašaju se kooperativno - prvi očekuju datum za početak pregovora sa EU, drugi se nadaju Ugovoru o pridruženju sa Unijom, ali svejedno "rizik brzog rešenja leži u tome, da stanovništvo Severnog Kosova nije zastupljeno u razgovorima i da bi svima moglo da pokvari račune"

Da bi se, međutim, povukao pravi diplomatski bilans protekle nedelje, trebalo bi znati šta je savetnik Angele Merkel za spoljnopolitička pitanja Kristof Hojzgen rekao nemačkoj kancelarki posle svog susreta sa srpskim minstrom spoljnih poslova Ivanom Mrkićem, a to za sada nije procurilo u javnost.

Hojzgenova stvarna moć ne odgovara njegovoj u poslednje vreme skromnoj prisutnosti u medijima.

Kada je pre osam godina postavljen za spoljnopolitičkog i bezbednosnog savetnika Angele Merkel, komentari su bili više nego jasni: "Čovek koji Angeli Merkel daje ideje", "Čovek koji Angeli Merkel objašnjava svet", ili, od pre četiri godine "Hojzgen: Merkel-Navigator".

Je li Hojzgen samo uticajni savetnik koji voli američke Republikance i zazire od Moskve, ili dijabolični spin-doktor - o tome ni nemački mediji nisu jedinstveni.

U vremenu koje je prethodilo NATO bombardovanju Srbije, Hojzgen je prelazio iz tima tadašnjeg ministra spoljnih poslova Klausa Kinkela u kancelariju Havijera Solane, tada visokog predstavnika EU za spoljnu i bezbednosnu politiku - iz tog vremena je poznata Hojzgenova izjava da "Srbiju treba naterati na kolena".

Pitanje je - da li sada zaključio da je Srbija provela dovoljno vremena na kolenima i da joj zaista treba pružiti ruku? Kada saopštenje berlinskog ministarstva stavlja težite na "ferplej", čini se da se i to ima u vidu.