Foreign Policy in Focus: Američki upitnik nad Libijom

Posle smrti Moamera Gadafija, budućnost odnosa Libije sa Sjedinjenim Američkim Državama ostaje neizvesna. Libija je zbacila sa vlasti svog dugogodišnjeg lidera u građanskom ratu u kom su SAD i NATO podržali jednu stranu. To je sušta suprotnost u poređenju sa nezavisnim i uglavnom nenasilnim revolucionarnim procesima koji su doveli do svrgavanja diktatora u Egiptu i Tunisu i koji su još u toku u velikom delu arapskog sveta.

Međutim, Vašington nije osnovni podstrekač intervencije NATO-a. Ta uloga pripala je Evropi, na čelu sa Francuskom, čijeg predsednika su još uvek boleli politički napadi zbog njegovog preslabog i prekasnog odgovora na tunisku pobunu. To je omogućilo Evropi da izvrši naročit uticaj na novu libijsku vladu, što će verovatno, takođe, pružiti Evropi povlašćeni pristup libijskoj nafti.

Kakva ironija, Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama zapravo nije ni bio potreban rat da bi uspostavile dobre odnose sa Libijom – one su ih već imale. Posle terorističkih napada 11. septembra, kada je Bušova administracija gorela od želje da regrutuje nove borce za svoj "globalni rat protiv terorizma", poslala je emisare sa zadatkom da budu izuzetno ljubazni prema dugo kritikovanom libijskom lideru.

Uskoro je Gadafi ponovo prihvaćen. Pristao je da obustavi libijski nuklearni program u povoju i ponudio je odštetu porodicama žrtava bombardovanja u Lokerbiju. Čak je ponovo uspostavio normalne diplomatske odnose sa Sjedinjenim Američkim Državama i Zapadnom Evropom, svojim nekadašnjim – i budućim – neprijateljima.

U roku od nekoliko godina, američke i evropske naftne kompanije potpisale su više ugovora. Godine 2007, fotografije na kojima se Gadafi rukuje sa francuskim predsednikom Nikolom Sarkozijem, britanskim premijerom Tonijem Blerom, italijanskim premijerom Silvijem Berluskonijem – kao i sa Džordžom Bušom, Barakom Obamom i, naročito, Kondolizom Rajs – bile su uobičajene.

Za SAD, 2011. godine, strateški interes u okretanju protiv Gadafija, uprkos novim bliskim prijateljskim odnosima, bio je, pre svega, ukorenjen u strahu od gubitka kontrole. Gadafi jeste bio naš čovek, ali je Vašington morao da pita: Šta ako? Šta ako žustri libijski lider, pod pritiskom antidiktatorskog procesa demokratizacije u susedstvu, promeni smer i okrene se američkim neprijateljima radi strateških veza?

"Šta ako?" brzo je postalo – "Da, recimo da je tako". Libijski opozicioni lideri koji su najpre govorili: "Mi to možemo sami", počeli su da govore –  "Samo zona zabrane letenja, ali bez spoljne intervencije", iako su visoki američki generali već rekli da je jedno bez drugog nemoguće.

Sada pitanje – da li, kada i u kom stepenu nova Libija može da se oslobodi svoje sadašnje zavisnosti od zapadne vojske i drugih strateških podržavalaca – ostaje bez odgovora.

Tokom 42-godišnje vladavine, Gadafi je skoncentrisao vlast u sopstvenim rukama i ograničio slobodu govora, okupljanja i političkog protivljenja. On je libijske naftne prihode kopristio za naoružavanje i obučavanje geografski i politički odvojenih narodnih vojski, čiji su komandanti uglavnom bili njegovi sinovi i drugi rođaci. Oni su bili odgovorni samo njemu, a zvanična nacionalna vojska ostala je relativno slaba.

Međutim, naftno bogatstvo Libije dovoljno je veliko – pogotovu imajući u vidu mali broj stanovnika te zemlje – da su Libijci mogli da uživaju državne sisteme zdravstvene nege, obrazovanja i druge javne službe koje su bile relativno dobre prema standardima nacionalnog razvoja. Libija je na 53. mestu, prema pokazateljima ljudskog razvoja Ujedinjenih nacija – iznad Saudijske Arabije, Rusije ili Brazila. Zato nije iznenađujuće što su mnogi Libijci nastavili da podržavaju Gadafija, uprkos njegovoj represiji.

Problemi sa kojima se suočava postgadafijevska Libija su zastrašujući. Vlast, odgovornost i, pre svega, legitimnost privremene vladajuće strukture ostaju sporni. Građanski rat stvorio je nove i učvrstio već postojeće podele libijskog stanovništva. Prelazna vlada obećala je da će održati izbore u roku od osam meseci.

Međutim, neće biti lako tako brzo održati slobodne i poštene izbore u zemlji bez novijeg nasleđa političkih stranaka niti institucija građanskog društva. U međuvremenu, vredi postaviti pitanje da li će vašingtonska ponuda "pomoći" umesto toga služiti kao pokriće za obezbeđivanje daljeg američkog uporišta u samom središtu tog, inače, sve nezavisnijeg regiona.