Aleksandar Tijanić: Srpske elite izdale narod

Novinar i generalni direktor Javnog servisa Aleksandar Tijanić u tradicionalnom novogodišnjem intervjuu za Pres očekuje izbore u sledećoj godini, otkriva glavni problem Srbije i objašnjava zašto uvek propustimo priliku da uradimo nešto dobro po sebe.

Ima li izbora u sledećoj godini?

- Naravno. Biraćemo između sanaderizacije i putinizacije. Mislim da globalizacija i demokratizacija nemaju šansi.

Mislimo na političke izbore.

- Ne vidim između čega bismo, politički, mogli da biramo sledeće godine. Naime, kad je kriza, izbori često predstavljaju optički izlaz iz krize. Ako nije to, onda je proizvod omiljene srpske fiks ideje o poveravanju našeg spasa odabranom mesiji pod uslovom da taj spasilac od nas zahteva minimalni trošak, vreme, napor i odricanje.

Brine li vas ravnoteža moći između dve najjače političke grupacije?

- Ni najmanje. Brine me ravnoteža nemoći Srbije da identifikuje sopstvenu bolest, sopstvenu konstrukcionu grešku u nama koja proizvodi krizu i kad je svet u prosperitetu. Srbija voli svoj patološki razlaz sa stvarnošću. Sem Tita, u vreme hladnog rata propustili smo svaku istorijsku priliku da poentiramo - tehnološku revoluciju, pad komunizma, raspad bivše zemlje, prednosti nad istočnom Evropom, i sada propuštamo da se prilagodimo neverovatnim promenama unutar sistema Evropske unije.

Pa, izabrali smo Zapad za našu stranu sveta.

- To je pohvalno. Ali to što smo mi izabrali Zapad bojim se da ne obavezuje Zapad ni na koji način. Mi smo krenuli ka jednoj EU, a sad šefovi te grupacije ne daju slobodan ulaz građanima Rumunije i Bugarske, koje su punopravne članice, Nemačka odbija da plaća grčke račune, Britanija pušta Irsku u bankrotstvo, Danska i Holandija su pod udarom ksenofobične desnice, Mađarskom i Estonijom marširaju horde smeđih košulja, Merkelova je izjavom da je u Nemačkoj propao projekat multikulturalnosti označila sebe kao najrealnijeg evropskog političara decenije, Španija i Portugal se spremaju za vanrednu odbranu svojih sistema, svaka od članica donosi restrikcije građanskih sloboda u strahu pred terorizmom, Francuska silom izvozi Rome, Austrija ne dozvoljava islamske bogomolje, sveopšti je populizam u tamošnjoj politici. Nije to ona Evropa kakvu pamtimo i upitna je budućnost Evropske unije, kao najznačajnije evropske ideje dvadesetog veka. Bojim se šta ćemo zateći kad stignemo tamo gde smo krenuli.

Optužiće vas da ste protiv našeg ulaska u EU.

- Dabogda ušli sutra, što se mene tiče. Pa, RTS je pre četiri godine istakao sebe kao „glas evropske Srbije". Samo mi se čini neobično praktičnim da je, za promenu, bolje hvatati vetar nego pišati uz njega. Sve je vidljivo i dostupno znanju. Amerika mora da uredi svet do 2020. godine, ta godina je i nama poznata, to je poslednja decenija u kojoj će samovati kao ekonomska supersila. Do tada, Evropa mora da nađe način sinhronizacije sa islamom i gastarbajterima, da zadrži bar neke elemente uzajamne solidarnosti članica i da efikasnije rešava izazove terorizma i nuklearne histerije. Ako za svakoga nema dostojanstvenog mesta na ovoj planeti, videćemo ko će i kojim povodom prvi upotrebiti nuklearno oružje. A to neće biti ni Amerika ni Rusija.

Zvučite kao pesimista?

- Pesimizam nikada nije dobio nijednu bitku. Sebe definišem kao optimističkog Kafku. Jasno je da naši problemi nisu prehlada, već leukemija. „Aspirini" ne pomažu, reči su se izlizale, držanje zatvorenih očiju nije dobar način za pilotiranje navigacijom budućnošću. Ne može se baš svaka glupost, koje sami sebi pravimo, zaogrnuti dubokim značenjem. Kriza ni izdaleka nije ušla u svoju finalnu, ciljnu ravninu. Mi smo još na spirali, čiji jedan smer vodi u propast. Kad toga postanemo svesni, tačna dijagnoza uzroka srpske krize predstavljaće osnovnu polugu izlaska iz nje.

Ima li ta dijagnoza definiciju, a da nije na latinskom?

- Mali čovek ispunjava svoj dug prema porodici, državi, deci i naciji. Ako ima posao, radi. Ako nema, nadniči. Šalje decu u školu. Uči ih da poštuju zakon, običaje, starije. Uliva im nadu. Možda noću plače, ali neće da klone. Njegovo nezadovoljstvo davno nije ideološko ili političko; ono je socijalno. Izdržaće sve dok siromaštvo ne pređe u bedu, nada u beznađe, a frustracija u poniženje. Kako onda glasa frustracija? Šta traži poniženje? Ne verujem u grdne socijalne nerede, ali se plašim tišine, pučkog muka. Uzrok srpskih problema? Savez elita koji je, na mnogo načina, izdao svoj narod. Oni nisu uradili svoj posao kako treba i međusobno su bliži jedni drugima nego narodu. Ostali smo bez znanja, bez inteligencije, bez slobodne, duboke i objektivne debate o svemu, svačemu i svakome. Mi smo, ovakvi, sopstveni rezultat, ali krivica među nama nije jednaka. Na domaćem političkom tržištu svaka makropolitička tema ili pitanje spoljne politike vredi dvostruko manje od unapređenja porodične, mikrosituacije. To je za bilo koju naciju zdravo.

Pa, ko vama na RTS-u brani da otvorite studio takvim ljudima?

- Dajte mi odmah imena takvih ljudi. Često sa strahom pomišljam da je sve naše najbolje ili ispod zemlje ili smo ga, kao belo roblje, prodali drugim zemljama. Pa, gotovo sve je u Srbiji podeljeno po stranačkom principu. Svejedno u korist vladajućih ili opozicionih. Čim se uključe kamere, svaka njihova rasprava o greškama prošlosti ili o našoj dalekoj budućnosti pretvara se u pamflet sadašnjosti sa jasnim političkim ciljevima. Trebaće nam, ovakvima, još deset godina da izađemo iz devedesetih i da, tek onda, započnemo 21. vek.

Opozicione stranke vas kritikuju da nisu dovoljno zastupljene u programima Javnog servisa?

- Oni mere podelu prostora na RTS tako što saberu državne aktivnosti sa vladajućim stranačkim aktivnostima i traže vremenski odnos jedan-na-jedan. Razumem ja njih, neki od njih imaju velika iskustva u upravljanju medijima, ali je moj posao da se držim između, pa koliko košta. Komično je, međutim, što kao proevropska stranka najavljuju da će, ako dođu na vlast, prvo smeniti mene, naravno sasvim nezakonito, pa ovladati RTS-om. Šta ćemo, u oba tabora postoje političari koji se prema srpskim medijima odnose kao Ekrem prema Vendi. Tako će i da prođu. Nekad me svrbe prsti što ne pišem za novine, ali lupim sebe po prstima, pa me prođe. Staviću sve to u knjigu. Moram.

Koje pitanje biste, na kraju godine, kandidovali kao lični, a ne direktorski predlog za razmišljanje?

- Ako Evropa, silom prilika, mestimično postaje sebična i ksenofobična, ako su u ovoj finansijskoj krizi najbolje prošle zemlje kojima se upravlja, hm, čvrsto (BRIK - Brazil, Rusija, Indija, Kina), da li američka, državna dorada liberalnog kapitalizma istovremeno postavlja pitanje - je li nekadašnja verzija demokratije, kakvu smo teorijski poznavali, danas univerzalni odgovor na izazove ovog veka?

Šta ćemo onda sami sa sobom u sledećoj godini?

- Pošteno prema nama samima. Da vidimo šta sami grešimo, pa da vidimo količinu krize koja je uvezena sticajem svetskih gibanja. Da pomognemo svakoj ugroženoj familiji. Da razbijemo savez elita. Da pružimo šansu inteligenciji. Da verujemo kako je sve ovo moguće, uprkos dokazima.