Slobodan Šijan: "Ko to tamo peva" u slikama

Te fotografije, prvi vesnici novih bioskopskih uzbuđenja i doživljaja, nisu nastajale "uveličavanjem" iz snimljenog filma, kako to obično misle laici, i kako se to danas i može uraditi, već su to bile fotografije koje je snimao filmski fotograf ili takozvani "fotograf ekipe", čovek zadužen da prati snimanje i obezbedi i izradi mnoštvo fotografija i kolor slajdova svake važnije scene u filmu.

Nekada bi producent angažovao fotografa rutinera, kome je čitav taj posao već dojadio, koji bi gledao da povereni mu zadatak što pre korektno obavi i "zbriše" kući ili u kafanu, ili na neku drugu "tezgu".

Međutim, mala ekipa filma "Ko to tamo peva" imala je sreće - prihvaćen je predlog našeg filmskog snimatelja Božidara Nikolića da se taj posao poveri mladom Rodoljubu Jovanoviću - Roćku, u čije sposobnosti je on verovao.

U to vreme znao sam mnogo o filmu kao umetnosti, ali nisam imao pojma, niti me je previše zanimalo, kako funkcioniše čitav sistem plasmana i prodaje filma, pa tako nisam previše razmišljao ni o tome ko će biti takozvani "fotograf ekipe".

Snimali smo "mali" film, koji nije imao ni pravi budžet ni prave prostorije ekipe (radili smo iz moje minijaturne kancelarije urednika filmskog programa Studentskog kulturnog centra u Beogradu) pa je pravo čudo da je producent pristao da ekipu uveća za još jednog stalnog člana, s obzirom na to da smo veći deo filma snimali na terenu, što je značilo još jednu osobu na dnevnicama.

Trideset godina kasnije, imamo priliku da vidimo kako to izgleda kada "fotograf ekipe" nije rutiner, već strasnik fotografije, radoznali i uporni svedok onoga što se događa na jednom filmskom snimanju iz sata u sat, iz dana u dan.

Roćko nije samo snimao neophodne "reklamne" fotografije, one što prikazuju "scene iz filma". U pitanju je izuzetan autorski angažman da se zabeleži čitav proces snimanja dugometražnog igranog filma i doprinos gotovo svakog člana ekipe.

Retko koji domaći film imao je sreću da fotograf, uz obavezu da obezbedi "fotografije iz filma", snimi i toliki broj takozvanih "radnih fotografija", to jest fotografija koje prikazuju ekipu filma na delu i tokom čitavog procesa snimanja tog filma.

Roćkove fotografije, po mom mišljenju, kao i svaka i dobra filmska fotografija uopšte, imaju prednost u odnosu na takozvane filmove o snimanju filma.

One munjevitim treptajem foto aparata beleže samu esenciju neke radnje - njenu suštinu, koju kad jednom vidimo pamtimo kao trenutak istine. Kao da je naše pamćenje sačinjeno od statičnih slika a snovi od pokretnih.

Gledajući dobre filmske fotografije pošteđeni smo beskonačnih intervjua i nepodnošljivih promotivnih govorancija iz ionako prvelike količine filmova o filmu. Ovde se radi o govorenju slikom usretsređenom na onaj bitni trenutak - o umetnosti fotografije.

Treba reći i to da se ova izložba održava u istoj kući u kojoj je projekat "Ko to tamo peva" i ponikao. Pre trideset godina zazvonio mi je telefon i javio mi se Filip David, tadašnji urednik Dramskog programa Televizije Beograd saopštivši mi da ima scenario za koji veruje da bi me interesovao. Radilo se o urnebesno duhovitom scenariju Dušana Kovačevića za srednjemetražni televizijski film "Ko to tamo peva", što se u ono vreme nazivalo, ne znam zašto, i "televizijskom dramom".

Danas imamo priliku da se upoznamo sa jedninstvenim pokušajem kod nas - da se jezikom medija fotografije ispriča priča o često mukotrpnom, ponekad apsurdnom, nekada i traumatičnom, ali uvek zarazno opčinjavajućem procesu snimanja jednog celovečernjeg igranog filma, od početka do kraja.

Rodoljub Jovanović je svoj angažman u ekipi shvatio mnogo šire od onoga što se od njega očekivalo. On je u svakom trenutku bio prisutan tamo gde treba. Bilo da se radilo o "uskakanju" u scenu posle svakog završenog kadra ili probe sa povikom: "Ček, ček, ček, ostanite još malo, nije gotovo!" što je uvek izazivalo negodovanje, nervozu, pa nekad i uvrede od strane "našpanovanih" glumaca, pa i moje malenkosti.

Jer mi smo taman završili svoj posao i hteli smo dalje... "Šta je sad?" uzviknuo bi neko od nas besno. "Nemoj da smetaš!" Škljoc! Odgovarao je aparat ovog upornog čoveka. "Tako, odlično! Jel' možemo još samo jednom, molim vas?"

U to vreme, početkom osamdesetih, foto aparati su isuviše bučno škljocali da bi se moglo "slikati" tokom tonskog snimanja. Zato su glumci, ponekad, samo za Roćka morali da "vrate film" i "odigraju" ponovo kraći deo scene.

"Čoveče, moram da snimim film za 21 dan," zavapio bih, ali on nije odustajao. Bio je prava napast! Borio se za svoj prostor, za svaku fotografiju, ponekad i previše agresivno, ali to je bilo zato što je prepoznao šta radimo.

On je video naš film kroz objektiv svog aparata i želeo je da njegove fotografije odražavaju taj duh. I u tome je u potpunosti uspeo. Pažljivo je pratio dogovore mene i Božidara Nikolića tokom pripreme svakog kadra i pokušavao da zabeleži ono najzanimljivije u sceni.

Ali ono što tada nisam znao je da je Roćko pasionirano fotografisao i sve što se događalo izvan kadra, stvarajući ovu dragocenu hroniku o nastajanju našeg filma. Uobičajeni utisak neupućenog posetioca filmskog snimanja je da se tu stalno nešto čeka, da se tu ništa ne radi, da ništa ne funkcioniše.

Roćko je uspeo da iz takvog, za autsajdera naizgled monotonog procesa filmskog snimanja, analitički zabeleži trenutke i dinamiku nastanka jednog filmskog dela, i to upravo one situacije u kojima, često javnosti potpuno nepoznati saradnici - filmski radnci, funkcionišu kao deo celine nečega što se zove filmska ekipa, a upravo je filmska ekipa osnovna "alatka" filmskog reditelja - grupa ljudi sa kojom, i uz čiju pomoć i saradnju on ostvaruje film - a ne neka tehnička inovacija, mašina, aparatura ili najnoviji pronalazak.

Sve o čemu smo godinama pričali i prepričavali u vezi sa tim snimanjem, može se proveriti na njegovim fotografijama, koje su uz to i uredno datirane, tako da se na osnovu njih čak može rekonstruisati i tačan datum smrti Josipa Broza.

Naime, fotografija koja nosi datum 26. april, pokazuje da smo tog dana snimali sa starom kamerom, jer nam je prethodnog dana oduzeta kamera Filmskih novosti koja je bila namenjena snimanju Titovih putovanja. Očigledno je njegovo poslednje "putovanje" počelo još 25. aprila a ne četvrtog maja, kako je kasnije objavljeno.

Prošlo je snimanje, premijera, prikazivanje u zemlji i inostranstvu... Svugde su trebale Roćkove fotografije. Tražili su ih festivali, bioskopi, distributeri, novine, časopisi, izdavači filmskih knjiga... I uvek je bilo dovoljno i dovoljno dobro. Neko bi možda rekao - uostalom, kao i za svaki drugi uspešan film. Ali, nije uvek i za svaki film tako. To sam naučio veoma brzo, već u sledećem filmu.

Fotograf je bio jedan stariji gospodin kojeg je angažovao producent i sa kojim smo imali slabu komunikaciju. U jednom trenutku Boža mi je rekao "Slušaj, ostaće nam film bez fotografija! Ovaj ne radi ništa! Smisli dva-tri važna dana, kada imamo sve glumce, pozvaću nekog da napravi par dobrih fotografije. Tako je i bilo. Božin kolega sa klase, Velisav Tomović, inače već afirmisani fotograf, besplatno nam je, za dva tri dana, snimio izvanredne crno bele fotografije koje po svom kvalitetu značajno odskaču od ostalih fotografija iz "Maratonaca...", lako ih je prepoznati, ali nažalost, malo je dva-tri dana. Zato su "Maratonci" uvek oskudevali u fotografijama.

Tako sam naučio još jednu važnu lekciju iz našeg filmskog zanata, da volim dobrog, pasioniranog filmskog fotografa, koji će nam ostaviti u amanet ono što nam je ostavio Rodoljub Jovanović - fotografije prizora iz filma koje prenose sam duh našeg filma, ali i mnoštvo fotografija koje čuvaju svedočanstva o njegovom nastajanju.

Treba spomenuti i to, da scene izbačene iz filma tokom procesa montaže često ostaju sačuvane samo kao fotografije koje je snimio fotograf ekipe. Tako je Rodoljub Jovanović "sačuvao" i svedočanstvo o alternativnom kraju filma "Ko to tamo peva".

Ponekad dolazi i do zabavnih situacija, kada nepažnjom naših aljkavih producenata fotografije "isečenih" scena završe u pres materijalu o filmu a zatim i u nekoj publikaciji u kojoj se o tom filmu piše a da scena nikada nije ni bila u završnoj verziju filma, pa mi se dešavalo i to da me ljudi pitaju gde je ta scena, da li je izbačena zbog cenzure.

Srpska kinematografija je na neki način ipak imala sreću sa filmskim fotografima.