Između priznanja i relativizacije zločina

Tri događaja koja su se desila u isto vreme, uvodne reči Radovana Karadžića pred međunarodnim tribunalom, hapšenje Ejupa Ganića u Londonu i podrugljiva opaska Bernarda Kušnera na novinarsko pitanje o navodima o trgovini organima na Kosovu, još jednom su pokazali stalnu napetost između potrebe da se priznaju svi zločini koji su počinjeni na području bivše Jugoslavije, s jedne strane, i percepcije o relativizaciji zločina, sa druge.

Ni teorija ni praksa ne daju precizan odgovor kako prevazići ovu dihotomiju. Međutim, rešavanje konflikta zahteva da se kolektivna krivica "podeli", kako bi se iskorenila međuetnička "paraliza" i kako bi se sprečilo da individualnim žrtvama bude uskraćena pravda, samo zato što su određenog etničkog ili nacionalnog identiteta.

Ganić, član ratnog Predsedništva Bosne i Hercegovine, uhapšen je po osnovu zahteva za izručenje iz Srbije, zbog navodnog ratnog zločina u vezi sa ubistvom 42 vojnika JNA, u koloni koju je predvodio UN, a koja se povlačila kroz Sarajevo. Ganićev pritvor je prouzrokovao gnevnu reakciju sa različitih strana.

Haris Silajdžić, bošnjački član tročlanog Predsedništva Bosne i Hercegovine, nije dugo čekao da  bi prokomentarisao da "ovo nije prvi pokušaj da se relativizuje i izjednači krivica".

Kristian Švarc-Šiling, bivši visoki predstavnik u BiH, opisao ovaj događaj kao pokušaj da se manipuliše istorijom, koji odražava stalne pokušaje Srbije da izbegne krivicu za zločine počinjene za vreme rata i pripiše deo odgovornosti drugim jugoslovenskim republikama.

Ovakvi stavovi pokušavaju da dokažu da priznavanje zločina nad jednom stranom u konfliktu služi da relativizuje zločine koje je počinila ta strana.

Uobičajeno korišćene dihotomije rata, o "braniteljima protiv agresora", o "silama dobra protiv sila zla", ipak su suviše pojednostavljene da bi se obuhvatile i objasnile sve kompleksnosti, pogotovo civilnog rata kao što je onaj u Bosni i Hercegovini.

Prevazilaženje ovakvih dihotomija zahteva da se utvrde pojedninačni zločini i pojedinačne žrtve bez obzira na njihove etničke i nacionalne identitete. Ako se to ne učini, doći će do jačanja kolektivizicije krivice i stalnog jačanja podela po etničkim linijama.

Ako bi se sve strane primorale da istraže svoje istorijske uloge i odgovornosti, ne samo u ranim devedesetim nego i dublje u prošlosti, "komadanje prošlosti" ne bi prevagnulo nad benefitima koje dobijaju postkonfliktna društva.

Ovo se takođe odnosi i na članove međunarodne zajednice, čije učešće u balkanskim događajima nije prošlo bez posledica.

Pravda nije slepa, a žrtve su nevidljive

Tokom nedavne posete srpskoj enklavi Gračanica, Bernard Kušner, francuski ministar spoljnih poslova i bivši šef UN-ove privremene administracije na Kosovu, odgovorio je na pitanje o trgovini ljudskim organima vatreno i oštro insistirajući da "nije bilo žute kuće, nije bilo trgovine organima", a da su oni koji pričaju o takvim stvarima "propalice i ubice".

Inače, prvi navodi o "žutoj kući" pojavili su se u knjizi bivše glavne tužiteljke Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju Karle del Ponte, a te navode trenutno istražuje Savet Evrope.

Kušnerova ljutita opaska je izrečena od čoveka koji misli da je istovremeno sudija, porota i dželat, a ne od čoveka koji bi trebalo da naglašava potrebu za potpunom i transparentnom istragom u vezi ovih navoda.

Individualizacijom odgovornosti i kazni za ratne zločine, Međunarodni sud je nameravao da omogući transformaciju konflikta kroz sprečavanje kolektivizacije krivice.

Međutim, kao što je često slučaj na Balkanu, pravda nije ostala slepa, naročito ne kada su etnički i nacionalni identiteti u pitanju, a mnoge pojedinačne žrtve su postale nevidljive.

Samo kroz međusobno priznavanje svake pojedinačne žrtve u ratovima u bivšoj Jugoslaviji, bez obzira na njihov identitet, mogu se postaviti temelji koji će pomoći prevazilaženju transformaciji međuetničkih podela koje jačaju.

Stalne tenzije između priznavanja i relativiziranja, što je naglašeno Ganićevim slučajem, pokazuju sa kakvim se izazozvima suočavaju oni koji nastoje da osiguraju da se svi zločini i žrtve jednako tretiraju.