Novinari neće preživeti digitalizaciju ako ne poslušaju ovaj savet

Moja tema ove večeri je suverenitet - ipak, neće biti mnogo toga o Bregzitu večeras - i, nažalost, bez ikakvih uvida o današnjim vrtoglavim događanjima. Pitanja koja planiram da pokrenem ne zavise od toga da li će se Bregzit dogoditi.

Ona će biti značajna bez obzira na to da li ćemo se držati Betovenove Ode radosti ili ćemo otići do paba sa Borisom Džonsonom i Najdželom Faražom da otpevamo refren "Kad skočim na bure".

Ili čak ako se ispostavi da smo sve vreme bili likovi u predstavi Semjuela Beketa - Čekajući Bregzit - a da je poenta bila da se ništa neće dogoditi.

Kler Enders (analitičarka medijskih strategija) i drugi koristili su pojam suverenitet i ranije u diskursu o Velikoj Britaniji i digitalu kako bi pokrenuli pitanje pravilnog nacionalnog nadzora i regulacije digitalnih sadržaja i usluga.

To je neodoljiva tema, barem u demokratiji. Manje mi je prijatno kada Si Đinping koristi izraz "sajber suverenitet" kako bi opravdao suzbijanje slobode govora u Kini.

Ali želim da koristim reč suverenitet još šire kako bih se osvrnuo na našu mogućnost u Velikoj Britaniji da u potpunosti iskažemo mnoge naše priče i mišljenja i tradicije jedni drugima i svetu.

Ako tvrdite da se zabrinutost koja je dovela do debakla Bregzita povezuje sa političkim, a ne sa kulturnim suverenitetom, moj odgovor je da ih je nemoguće razdvojiti.

To nacionalno samoizražavanje – prepoznavanje svog jezika, svog životnog iskustva, svoje zajednice u opštoj kulturi – nije samo važan element, već neophodan preduslov za nacionalno samoopredeljenje i osećaj individualnog i kolektivnog učinka.

Društvo koje gubi svoju zajedničku kulturu gubi mnogo svog osećaja za prepoznatljiv identitet. Društvo u kojem različite zajednice i grupe više ne mogu da slušaju i razumeju međusobnu prošlost i sadašnjost ne bi trebalo da bude iznenađeno ako rezultat toga bude uzajamno nerazumevanje i podela.

Ako sumnjate da se bilo šta od ovoga povezuje sa visokom politikom i nacionalnim blagostanjem, niste obratili dovoljno pažnje.

Našu kulturu ne čine samo mediji. Tu su i jezik, književnost, obrazovanje, pozorište, muzika, ples, vizuelne umetnosti i još mnogo toga.

Ali sumnjam da će bilo ko osporiti centralnu ulogu medija, digitalnih medija, televizije, radija, filmova, novina i magazina, lokalnih i nacionalnih, u životu Britanaca.

Da kažem ono što je očigledno, mnoge od ovih vrsta medija, a s tim i veliki deo našeg kulturnog suvereniteta, sada su pod pretnjom ekonomije i publike zbog procesa digitalne dezintegracije i ponovnog stvaranja koji se tek ubrzava, u mnogim oblastima tek započinje, a naročito od njegovih globalizujućih efekata, koje pokreće ne samo bezgranični karakter digitalne distribucije, već i njegova sposobnost unutrašnjeg ekonomskog skaliranja.

Teško je da bilo ko drugi danas u svetu pored SAD i Kine proizvodi globalne digitalne platforme. Velika Britanija nije napravila nijednu, niti je neka druga evropska država, sa spornim izuzetkom Švedske i "Spotifaja".

Britanski autori stvaraju prvoklasne programe za "Netfliks", "Amazon" i druge američke striming platforme, ali postoji ključna razlika između proizvodnje sjajnih sadržaja kako bi se popunila tuđa kreativna agenda i toga da ih sami pustite u rad i kontrolišete. 

Vlasnici su oni koji odlučuju šta će se praviti i oni koji će pokupiti skoro sav kajmak. Ako je pravo merilo ono što je potrebno za digitalnu distribuciju sadržaja, mi nemamo konja ni u toj trci.

Zaista, jedan od trijumfa britanskog zakonodavstva u poslednjoj deceniji jeste prokockana mogućnost da jedini kredibilni globalni takmac Velike Britanije Bi-Bi-Si ispuni svoj puni potencijal, da prenese britanski talenat i britanske ideje svetskoj publici. Više o tome kasnije.

Skaj - drugi međunarodni emiter sa jakom istorijom preuzimanja rizika u digitalnim inovacija - neće se suočiti sa istim preprekama i siguran sam da će nastaviti da proizvodi veliki broj izvanrednih britanskih programa.

Ali takođe je činjenica da Skaj više nije nezavisna britanska kompanija, već jedinica u okviru Komkasta, još jednog megalita iz SAD, koji, sasvim razumljivo, ima svoje globalne ambicije i prioritete.

Britanska medijska scena se značajno promenila za sedam godina, pre koliko sam se preselio u Njujork. Lokalni i regionalni mediji su pribijeni uz zid, a u pitanju je i dugoročna budućnost nacionalnih novina, javnog servisa i komercijalnih televizija.

Ono što se nije mnogo promenilo, ako se uopšte i promenilo, jeste britansko medijsko zakonodavstvo.

Zakonopisci su se uglavnom koncentrisali na povećanje finansijskog pritiska i drugih dodatnih ograničenja za Bi-Bi-Si, na dorađivanje tehnokratske teorije o regulativi i na razmišljanje o važnim stvarima kao što je ta da li bi trebalo da bude dozvoljeno da Tajms i Sandej Tajms dele neke uređivačke kapacitete, a odgovor je, nakon mnogo odlučivanja, bio, uz opreznost, potvrdan.

Moglo bi im se oprostiti zbog toga što su se pitali da li je to kompletno rešenje krize koja preti da zahvati britansko novinarstvo.

Nadležne vladine službe i regulatori bez sumnje takođe rade dosta dobar posao na ovom terenu koji je težak i koji se brzo razvija.

Ja samo želim da im poručim: briga o smeću na plaži je časna aktivnost, ali vreme je da se baci pogled ka moru. Sivi pojas na horizontu je cunami.

*

Ideja da "Netfliks" i drugi menjaju pravila igre u plasmanu programa teško da je vest, naravno. To je bila velika tema na prošlonedeljnoj konvenciji Kraljevskog televizijskog društva u Kembridžu. Što se tiče digitalnog rascepa štampe, to je među nama već godinama.

Nadam da je moj dobar doprinost ovoj zabavi moje iskustvo u vođenju sveobuhvatnog i širokog ohrabrujućeg odgovora na digitalni cunami.

Nadam se da će ovo iskustvo, sa pravom publikom, pravom kreativnom organizacijom, pravom tehnologijom i pravim dolarima, pomoći da vas ubedi da je uspešna transformacija moguća, barem za tradicionalne igrače koji prihvate da je zastrašujuća investicija i drastična promena potrebna. To je takođe, verujem, korisna tačka gledišta za predlog promena trenutnih zakona.

Nastaviću na sledeći način. Prvo ću govoriti o opasnim i naizgled neupravljivim opasnostima sa kojima se suočio Njujork tajms kada sam ušetao u lobi kao generalni direktor krajem 2012.

Reći ću vam kako smo mi odgovorili, izvući neke opšte lekcije iz toga - lekcije koje su isto toliko relevantne i za televiziju, filmove, radio i muziku koliko i za informativne medije - i primeniću ih na današnji britanski medijski spektar (media). Na kraju, osvrnuću se i na pitanje javne politike.

Počnimo sa Njujork tajmsom. Godine 2012, to je još uvek bila profitabilna kompanija koja je generisala novac. Njihovo novinarstvo je bilo jako kao i uvek. Bili su rani investitor u digitalnoj sferi i njihov vebsajt je još uvek bio prepoznat kao lider na tržištu.

Ali svi ekonomski indikatori su išli nadole. Oglašavanje u printu, koje je propalo tokom 2008. i 2009. još uvek je padalo „kao kamen". Broj pretplatnika je takođe bio u padu, ali sporijem. Padala je prodaja na kioscima.

Na čuđenje svih, nakon godina rasta, digitalno oglašavanje je takođe počelo da ide unazad.

Čak i model digitalne pretplate, pokrenut godinu dana ranije kao velika nada kompanije, počeo je da gubi zamajac na cifri od oko 600.000 pretplatnika. Inovacije su zastale. Strategija je stala.

Ono što je ostalo je uglavnom analogna kompanija, ne samo u prihodima, već i u duhu i stručnosti.

Zastrašujuće je to da su i dalje bili jedna od najuspešnijih kompanija u celoj američkoj medijskoj industriji. Od 2004, više od jedne petine američkih novina je zatvoreno.

Zaposlenost u industriji je pala sa 400.000 u 2000. na 140.000 prošle godine. I to nije samo gašenja medija, čak su i oni koji su preživeli imali velika otpuštanja. Više novinara je izgubilo posao poslednjih godina u SAD nego rudara.

Ekonomski cilj digitalne strategije svakog tradicionalnog medija jeste da razvije digitalne proizvode i usluge koje mogu da povećaju prihode i profitabilnost dovoljno agresivno da nadomeste neizbežan pad u printu. Većini američkih novina je bilo nemoguće da dostigne ovaj jednostavni, ali obeshrabrujući prag. I dalje je nemoguće.

Značajna recesija u narednim godinama će verovatno desetkovati one koji su preživeli i ostaviti veliki deo zemlje bez profesionalnih novinara ili bez suštinske građanske odgovornosti koju oni pružaju. Ne možemo gledati na ovu zemlju ili veći deo Evrope i da se ne bojimo nečeg sličnog.

Njujork tajms je imao važne prednosti. Svoje nasleđe brenda. Tvrdoglavu odlučnost uprave i porodice Oč-Sulcberger da ne otpušta osoblje iz redakcije, bez obzira na to koliko je sumorno izgledala ekonomska budućnost. To je taj digitalni početni start. Neiskorišćeni globalni potencijal.

Sve snage za izgradnju su tu, ali nejasno je kako to uraditi. Volstrit, koji nije toliko poznat po osećajnosti, dao je svoju presudu - koja kaže da je Tajms bio najbolji od najgorih. Cena na berzi koja je dostigla 50 dolara po akciji na svom vrhuncu, sada je bila zaglavljena na oko osam dolara.

Dakle, šta smo mi uradili? U narednih nekoliko godina razvili smo i izvršili strategiju koja se sastojala od sledećih centralnih tema:

Prvo, mi verujemo u novinarstvo. To je ono za šta se zalažemo. To je jedina stvar koju imamo da prodamo. Dakle, za razliku od skoro svih ostalih, mi smo investirali u novinarstvo.

Sada imamo oko 1750 novinara koji rade u Njujork tajmsu. To je za 300 više nego 2012. godine i najveći broj u 170-godišnjoj istoriji kompanije.

Velike investicije u sadržaj jeste Netfliksova strategija. To je i Diznijeva strategija. Oni znaju da je prepoznatljivost - nuđenje nečeg što je jasno drugačije, vrednije, pouzdanije od onoga što je na internetu dostupno besplatno - važno.

Prepoznatljivost je logična odluka ako želite da uspete kao neko ko obezbeđuje digitalni sadržaj visokog kvaliteta bilo koje vrste.

Dobar deo našeg investiranja je otišao na građenje klasične novinarske širine i snage.

Recimo, naša istraživanja. Sigurno će vam biti poznati neki Tajmsovi novinarski istraživački radovi - Harvi Vajnstin i Bil O Rajli, Trampovi porezi, itd. - ali ono što želim da istaknem jeste sam broj originalnih priča koje Njujork tajms isporučuje svake nedelje, koje značajno utiču na udarne vesti koje nisu bile poznate nigde u digitalu, printu ili na televiziji.

Takođe smo investirali u nove specijaliste u kritičnim oblastima poput tehnologije i klime - koji su napravili više od 800 priča prošle godine - ali smo ulagali i u video, audio i druge medije.

S druge strane, umesto investiranja, većina svetskih informativnih medija je odabrala ili bila primorana da pokuša da ukine svoj put ka digitalnoj budućnosti.

Ovo može pomoći za kratkoročnu profitabilnost, ali je to strategija koja vodi u sunovrat. Ne možete unazaditi svoje novinarstvo i zadržati svoju publiku, ostavljajući im samo prodaju putem pretplate.

Ovo je neizbežno napet period za kapital u medijima. Morate da investirate, ne samo u sadržaj, već i u informatiku, digitalne proizvode, inženjering. Mi sada imamo oko 900 specijalista, pored te velike redakcije, koji rade na našoj digitalnoj mašini. Većina njih je nova u firmi.

To je razlika - ona koju smo mi morali da naučimo - između "pokušaja digitalnog", što znači da pustite nekoliko ljudi da se igraju na ivici poslovanja i pristupa kao da život firme zavisi od toga. A zavisi. Morate da ubacite sve što imate i skoro sve ljude u borbu.

Ovaj nivo posvećenosti je težak za firme koje zavise od berze kojima je teško da se za kreativne talente i najbolje intelektualce takmiče sa IT firmama koje obično imaju velike rezerve novca ili pristup naizgled neograničenom izvoru kapitalu.

Ali izgradnja barke nije jeftina. Naročito ako planirate njom da plovite.

Dalje, verujemo u razvijanje bliskih dugoročnih veza sa najaktivnijim potrošačima našeg novinarstva uz pretpostavku da je jedini i najbolji način da ove veze pretvorimo u prihod to da ove lojalne korisnike pretvorimo u kupce koji plaćaju.

Do skoro, veoma mali broj ljudi u novinarstvu je smatrao da je to kredibilno. Rečeno nam je da ljudi jednostavno neće da plate za vesti na digitalnim uređajima. Mnogi su bili zadivljeni kada je Njujork tajms dostigao čak pola miliona pretplatnika. Sada većina štampanih i mnogi digitalni mediji pokušavaju da nas prate.

Za to vreme, na TV i radio stanicama koje se finansiraju od reklama, skoro niko sa obe strane Atlantika nije razmišljao da napravi korak ka direktnim pretplatama krajnjih korisnika. Umesto toga, neki su prodavali prava za svoj sadržaj Netfliksu i drugim striming platformama, zarađujući na zidanju platforme koja će ih zameniti. Tek skoro su tradicionalni mediji primetili opasnost te taktike.

Strategija povezivanja manje zavisi od sirovih pregleda stranica i broja klikova nego što zavisi od angažovanosti i učestalosti - drugim rečima, koliko duboko i koliko vas često čitalac koristi. Zbog toga smo mi uložili ljude i novac za zadatak unapređivanja digitalnog iskustva Njujork tajmsa i optimizovali model naplate i našu taktiku pretplate.

Od 2014, najviše smo se usredsredili na iskustvo na mobilnom telefonu, pošto su naši korisnici tu bili. Najviše korisnika koji su čitali vesti na mobilnom je bilo u 7 ujutru, pa je ceo dnevni ritam redakcije morao da se promeni.

Izimislili smo nove redovne rubrike - jutarnje i večernje brifinge, mini ukrštenicu svakog jutra, na primer - kako bismo ohrabrili ponovne posete. Još nešto što treba pomenuti kao sredstvo navikavanja jeste i naš potkast The Daily - koji sada dostiže dva miliona slušalaca tokom tipičnog dana, deset miliona za mesec dana i još raste.

Eksperimentisali smo svuda i sa svačim. U svakom trenutku mi imamo više istovremenih odvojenih eksperimenata na kojima radimo.

Pokrenuli smo uspešne nove proizvode - naša digitalna ukrštenica i proizvodi za kuvanje su dva najuspešnija prozivoda u novinarskoj industriji za koje se plaća pretplata - ali smo imali i one neuspešne.

Počeli smo da imamo ozbiljan rast inostranih pretplatnika - njihov broj se desetostruko povećao od 2012.

Promenili smo sve što je bilo potrebno da se promeni. Generacija novih lidera je stigla. U velikoj meri smo proširili treninge. Kako se posao menjao, tako se menjao i veliki deo zaposlenih. U nekim odeljenjima potreba za različitim veštinama i strukom je značila promenu od 85% radne snage.

Današnji rast digitalnog prihoda dobro nadoknađuje gubitke od štampanog izdanja. Prihod kompanije sada raste iz kvartala u kvartal. Na kraju najskorijeg kvartala imali smo oko pet miliona pretplatnika, trostruko više od najvećeg broja pretplatnika na štampano izdanje.

Planiramo da udvostričmo taj broj na deset miliona do 2025. Kako model ulazi u devet godinu postojanja, tokom poslednjih kvartala brzina kojom dobijamo nove pretplatnike je ponovo porasla.

Naše projekcije kažu da konačni broj pretplatnika na globalnom nivou može biti veći i od tog broja od deset miliona.

Godine 2015. postavili smo cilj da udvostričmo prihod od digitalnog izdanja sa tadašnje brojke od 400 miliona dolara godišnje na 800 miliona dolara do 2020. Očekujemo da ćemo dostići taj cilj mnogo pre vremena. Osim toga, cena na berzi nam je više nego trostruko veća.

Još uvek nismo stigli dotle, niko u digitalu nije stigao dotle, možda nikad neće ni stići, ako "stići dotle" znači u potpunosti sigurno i stabilno krajnje stanje - ali smo ponovo na našem putu.

*

Ali koliko je primenljivo ovo iskustvo za druge medije? Po mom mišljenju i uprkos jedinstvenim prednostima Njujork tajmsa, veoma je primenljivo. Prvo, pomaže nam da rasteramo neke uporne mitove.

Digitalno oglašavanje može podržati kvalitet novinarstva? Ne, ne može. To nikad nije ni bila namera. Najveći deo plena od oglašavanja ide onima koji kontrolišu distribuciju.

Nekada su to bile novine i časopisi. Danas su to najveće platforme iz Silicijumske doline. Prednost distribucije u kojoj smo nekada uživali sa našim presama i kamionima se već smanjila. U određenom roku može u potpunosti nestati.

Gradimo drugačiju vrstu prepoznatljivog digitalnog oglašavanja u Tajmsu koje se bazira na strateškim partnerstvima sa najvećim svetskim brendovima. To se pokazalo kao veoma obećavajuće.

Ali to je opcija koja je dostupna malom broju izdavača. Osim ako drugi mogu da pronađu put nezavisnosti od oglašavanja, do pretplate ili do drugih tokova prihoda, njihova budućnost izgleda sumorno.

I tu ne govorimo samo o tradicionalnim medijima , već i o onima koji su počeli digitalno kao što su Haf Post, Bazfid i druge bivše startap firme koje danas više izgledaju kao tradicionalni mediji bez tradicije.

Činjenica je da će TV oglašavanje tek proći kroz isti obim rascepa i to je samo pitanje vremena. Neizbežno je, pošto će publika preći sa privilegovanih tradicionalnih kanala na digitalne. Primenjuje se ista ekonomska logika.

Linearni emiteri svuda prolaze kroz iste rane faze gubitka publike koji je pogodio zapadne novinske kuće pre više godina, konkretno zbog toga što ih mladi ne prate više.

Efektne kontramere su moguće. The Daily je po mnogim merilima najpopularniji informativni podkast na svetu, a takođe dovodi i duboko pokreće značajnu novu publiku za Njujork tajms.

Tri četvrtine publike imaju 40 i manje godina, a 45 odsto je mlađe od 30 godina.

Odrastao sam u elektronskim medijima gde mi je bilo rečeno da će veoma mali broj mladih ikada slušati govorni audio program. To su besmislice i oduvek su bile.

Promena trenda zahteva ne samo investiranje, već i kreativnost i razmišljanje u više smerova. Ipak, realnost je da bilo koji medij koji ne uspe da reši ovaj problem i koji ne može više da privuče svoju publiku, nema dugoročnu budućnost. Posledice neće biti vidljive odmah, starija publika je tipično veoma lojalna, ali ne živi večno. Toliko je jednostavno.

Mit broj dva: za sve su krivi "Gugl" i Fejsbuk. Ukrali su nam posao i nešto mora da se učini po tom pitanju.

Zgodno je imati nekoga koga ćete okriviti za svoje nevolje i istina je da zakonopisci i regulatori širom zapadnog sveta traže načine da ova dva džina vrate svojim poslovnim delatnostima.

Da, "Gugl" i Fejsbuk bi trebalo da urade više da pomognu medijima i drugim autorima sadržaja koji imaju građansku i kulturnu vrednost. "Gugl" je preduzeo neke skromne, ali obećavajuće korake, Fejsbuk ozbiljno govori kako će učiniti isto.

Ali budimo realni. Pravi izvor nevolja tradicionalnih medija nisu ove dve firme i neće se rešiti kad njihovo poslovanje bude strože regulisano ili čak budu zamenjeni drugim pretraživačima i društvenim mrežama. Pravi krivac je internet kao takav.

Internet je dozvolio stotinama miliona korisnika da pređu sa starih medijskih distributivnih kanala na digitalne. Internet je opljačkao novine, a sada pljačka linearnu televiziju i uzima joj moć kreiranja cene reklama u kojoj je ranije uživala.

To je internet. I još se nije rodio političar ili regulator koji može da ukine tu veličanstvenu i zastrašujuću Pandorinu kutiju. Zaglavili smo sa njim i ono što bismo mogli jeste da izvučemo najviše što možemo od njega.

Dakle, koji su osnovni uslovi za uspeh tih hrabrih duša koje odaberu da istinski rizikuju, bilo da su u vestima ili u zabavnom programu?

Obim.

Potreban vam je obim publike, obim angažovanja, obim pretplate. Cilj je doći do tačke na kojoj operativni prihod počinje da raste - drugim rečima, cilj je trenutak kada digitalni rast firme dolazi do nivoa kada investiranje i drugi troškovi ne moraju da se podižu istovremeno sa prihodom i kada osnovna profitabilnost firme počinje da raste.

Recimo da potrošimo iks stotina miliona dolara na novinarstvo u Njujork tajmsu da bismo uslužili pet miliona pretplatnika. Neće nam biti potrebno da potrošimo dvostruko da bismo uslužili deset miliona. Niti će biti potrebno dvostruko da potrošimo na proizvod i tehnologiju ili mnoge druge troškove kompanije.

Neki troškovi će bez sumnje nastaviti da rastu, ali kako idemo napred, razlika između ukupnog prihoda i ukupnog troška biće sve veća i veća. Imamo ne samo održiv, u potpunosti digitalan informativni medij u budućnosti, već i rastuće profitabilan. Ali nemoguće je bez obima i bez tog visokog inicijalnog investiranja.

Sledeći uslov je super jasna ponuda za vaše potrošače, ponuda koja je u skladu sa realnom potražnjom i koja se osvrće na realno korišćenje medija.

U Njujork tajmsu, znamo šta je naša misija - da tragamo za istinom i pomognemo ljudima da razumeju svet.

Naše istraživanje nam kaže da postoji velika i rastuća potreba za ozbiljnim vestima na globalnom nivou. Već sam govorio o tome kako se nadamo da ćemo zadovoljiti tu potrebu i o kritičnoj ulozi kvaliteta i originalnosti u našoj ponudi.

Nismo sami. Nije slučajnost da svi zaista uspešni modeli digitalne pretplate dolaze od imena koja se nalaze u samom vrhu tržišta.

Budućnost izgleda mnogo teže za one koji se nalaze u sredini ili na dnu tržišta. Ako vaše novinarstvo nije dovoljno specifično i već gubite na polju reklamiranja od velikih digitalnih platformi. ne znam kako uspevate da zadržite glavu iznad vode.

Slična dinamika se sada pokazuje u globalnoj borbi za budućnost televizije, koja se tek razvija.

Striming platforme zarađuju dosta od prikazivanja repriza sa konvencionalnih TV stanica, ali ulažu dolare u jednu vrstu prepoznatljivog, ambicioznog programa koji su ranije bili rezervisani za premijum kanale - HBO i Šoutajm - ili Bi-Bi-Si i Kanal 4.

Dakle to nisu rijaliti programi i sapunice, već Fleabag i The Crown. Najbolji američki linearni emiteri uzvraćaju istom merom - The Terror, Černobilj, pa čak i Igra prestola.

Možda ste videli nešto od ovoga na konvencionalnim britanskim TV kanalima. I to je pitanje vremena.

Za sad ima smisla da striming platforme prave koprodukcije i dele prava emitovanja u zemlji porekla. Ne očekujte da će to trajati dugo. Uskoro će hteti da uzmu sve. Imajući u vidu takmičarsku borbu koja se zahuktava, verovatno će im sve biti i potrebno.

Konvencionalni emiteri - tu uključujem i konvencionalne kablovske i satelitske televizije - koji nemaju svoju digitalnu strategiju rizikuju da ih najbolji talenti i najbolji sadržaji izbace iz igre.

Čak i u vreme najvećeg uspeha, oni su se borili da budu konkurentni ovim džinovima. Sada sa prihodima od reklama - a u slučaju Bi-Bi-Sija, prihodima od pretplate - stisnuti su, a njihova finansijska moć opada.

Sve to utiče na uobičajene stavove o intervenciji javnog servisa.

Sjajni programi koje sam spomenuo došli su iz britanske kreativne kulture i baze talenata koje su britanski javni servisi negovali i podržavali i uslovljavali publiku da ih očekuje.

Ali hoće li ta uloga biti kritična u budućnosti, kada globalni igrači podignu svoja investiranja u izuzetne poslove visokog rizika?

Može se postaviti slično pitanje o čisto finansijskoj podršci za britanski produkcioni sektor. Prošle nedelje u Kembridžu, Rid Hejstings je najavio da će Netfliks ove godine potrošiti pola milijarde dolara na britanski film i TV. Da li to znači da ulaganja Bi-Bi-Sija i Kanala 4 postaju manje važna?

Na kraju, tu je i poverenje. Prema podacima Eda Vilijamsa iz Edelmana koje je predstavio prošle nedelje Kraljevskom televizijskom društvu u Kembridžu, Netfliksov nivo poverenja kod britanske publike je sada na istom nivou kao i Bi-Bi-Sijev, a Kanal 4 se nalazi jedan procenat iza njih.

Ako je poverenje nešto u čemu su britanski javni servisi imali poseban status i to je sada dovedeno u pitanje.

Verujem da je poziv za javnu intervenciju u medijima jači nego ikada - i uistinu, u mnogim kategorijama, rizik od tržišnog neuspeha se očigledno uvećava. Ipak, ta potreba ne samo da treba da bude potvrđena, već i redefinisana i oštrija. 

Treća lekcija i uslov za uspeh jeste kako izgraditi efektan rad digitalnog medija. Zahteva novu organizaciju u mnogo aspekata.

Veliki deo vaše postojeće tehničke i arhitekture podataka treba da ode. Sve treba da bude ponovo izgrađeno. Kao i ona tradicionalna funkcionalna odeljenja sa svojim hijerarhijama i teritorijama.

U Njujork tajmsu, mi se sada organizujemo oko specifičnih digitalnih misija - angažovanje publike, rast pretplatnika - sa multidisciplinarnim timovima koji su dovedeni sa različitih strana i koji vodi zajednički lider kako bi postigli specifične strateške ciljeve.

Oni testiraju, oni uče, oni donose većinu odluka bez potrebe da to potpiše neko ko je iznad njih.

Većina tradicionalnih medija je još uvek oblikovana oko starog, umesto u skladu sa novim tipom poslovanja. Oni još uvek rade u piramidalnom sistemu upravljanja. Mislim da je to jedan od razloga zbog kojeg mnogi dobijaju nepovezane rezultate svog digitalnog rada.

Ne možete da osmislite budućnost ako 80% svog vremena trošite na tradicionalne operacije.

Otklonite ih čak i ako vam donose većinu trenutnog prihoda i profitabilnost. To svako zna napamet. odredite nekolicinu kolega od poverenja da paze na njih tako da svi drugi mogu da se koncentrišu na teži zadatak.

I, ako ste lider, ponovo istrenirajte sebe. Ne možete se voditi instinktom i izbledelim sećanjima iz poslovne škole koja potiču iz vremena kad je svet bio mlad. U Njujork tajmsu, mi, lideri smo se bukvalno vratili u učionice i učili smo statistiku i informatiku na nivou fakulteta kako bismo mogli bolje da razumemo naš posao.

Od svih boljki koje zahvataju svet tradicionalnih medija, liderstvo koje je neuko, arogantno, koje se boji rizika i koje je iznutra poraženo je verovatno najsmrtonosnije. Niko ne može da se iz ovoga izvuče pretnjama ili lobiranjem. Mada mnogi to još uvek pokušavaju.

*

Pa kako se britanska medijska industrija oblikuje kada je posmatramo kroz ovo nemilosrdno sočivo?

Dobra vest je što budućnost britanske baze talenata, pisaca, glumaca, reditelja, producenata, čak i najboljih novinarskih talenata, izgleda bolje nego ikada.

Sektor nezavisne produkcije je ostvario rekordnih tri milijarde funti prihoda prošle godine. Nema razloga, imajući u vidu rastući globalni apetiti za to, da se taj rast ne nastavi mnogo dalje.

Nažalost, tu se dobre vesti uglavnom završavaju.

Medijski svet se deli na potencijalne globalne pobednike, one koji će verovatno preživeti i ostale. Velika Britanija svakako ima one koji će verovatno preživeti, na primer, među novinama tu su Dejli mejl i Gardijan.

Ali, sa dužnim poštovanjem i bez obzira na značajnu međunarodnu publiku koju su izgradile neke britanske novine - niko ne izgleda kao potencijalni globalni pobednik.

Niko nije postigao digitalnu transformaciju Šibsteda (Schibsted) ili digitalnu diverzifikaciju Naspersa ili Špringera. Njihovo nasleđe je domaće, a mnogi tek treba da promene to ili čak njihov način poslovanja koji je okrenut printu.

Ne vidim kako svi trenutni nacionalni mediji preživljavaju. Na regionalnom i lokalnom nivou sve izgleda kao da će da nestane, osim ako ne bude neke dramatične intervencije.

Poznati britanski emiteri još uvek imaju duboke korene u nacionalnoj svesti. Još uvek upravljaju velikim delom publike. Njihove trenutne programske šeme i bogate arhive se još uvek obraćaju onim delovima kolektivnog identiteta i nacionalnog samoopredeljenja koje sam spomenuo na početku.

Ali nijedan od njih ne izgleda dovoljno jako da bi bio istinski takmac u nadolazećem globalnom takmičenju. Svi vide štetne trendove koji su poznati iz drugih digitalnih rascepa - trendovi koji od uznemirijućih mogu brzo da se pretvore u terminalne.

Govorili smo o gubitku najboljih talenata i projekata koji su otišli kod digitalnih pobunjenika i o neizbežnog gubitku prihoda od linearnog oglašavanja. I jedno i drugo su već realnost u britanskom TV spektru, kao što je i važan i poguban gubitak mlade publike.

Prosečna starost gledaoca Bi-Bi-Sija 1 je 61 godina. Prosek publike za Kanal 4, mlađu alternativu Bi-Bi-Si-ju je 55.

Efektno dolaženje do mlađe publike je kreativno gledano teško i kulturno otežano čak i za one tradicionalne medije koji su se relativno skoro pojavili. Bi-Bi-Si-ju je takođe teško da se objasni sa mnogima koji smatraju da program namenjen mladima mora da bude gola komercijala.

Ali Bi-Bi-Si 3 je razbio trend. Isporučio je mnogo više od velikog broja osvajača nagrada, ali na svom vrhuncu, imao je bolji šer u grupi od 16 do 34 godine od Kanala 4 i rič od 30% u toj ciljnoj grupi.

A ipak, kada je Bi-Bi-Si bio prinuđen da zatvori jedan TV kanal, odabrao je baš taj. Otkada je samo na internetu, rič u grupi 16-34 se spustio na manje od 10 odsto.

Prelazak na digitalno je bilo krajnje neizbežno zbog bekstva omladine sa analognog. Ali taj TV prozor je pomagao da se izgradi dragocena prepoznatljivost i lojalnost. A to je bio i važan signal publici o Bi-Bi-Sijevoj posvećenosti prema njima. Njegovo ukidanje je takođe bio sudbonosan signal.

Bi-Bi-Si bi kao celina trebalo da bude sigurica kao verovatni globalni pobednik. Jedini je britanski medijski brend sa istinskom globalnom prepoznatljivošću i potencijalom. Njegova međunarodna publika se broji u stotinama miliona.

Njegovo neophodno prisustvo u životima većine britanskih domaćinstava je testament, ne samo njegovom nasleđu, već i talentu koji još uvek privlači i kreativnosti i savršenosti koju neguje.

Ali u trenutku kada Britanija razmišlja da krene u novo hrabro putovanje u potrazi za novim prijateljima i novim globalnim tržištima - ne možemo staviti britanskog medijskog barjaktara na listu.

To je zbog suštinski neprijateljskog stava javne politike prema Bi-Bi-Siju, koji je počeo da raste pre više od decenije, ali je značajno očvrsnuo u poslednjim godinama. Jedan od njegovih plodova jeste nagodba iz 2015. koja je obuhvatila katastrofalno povlačenje vladinih subvencija za televizijsku pretplatu za starije od 75 godina.

U odličnoj predstojećoj knjizi "The War on the BBC" Patrik Bervajz i Piter Jork beleže orkestriranu kampanju koja je dovela do ovog trenutka, kampanju koja je uključivala političare, interese komercijalnih medija, think-tank-ove i druge lobističke organizacije, kao i popularnu štampu.

Kampanje je bila zasnovana na velikom iskrivljavanju, preuveličavanju i direktnim lažima - na primer, lažna vest koju je između ostalih promovisao Dejli mejl da je Bi-Bi-Si trošio manje od polovine novca od pretplate na programe. Istina je da je trošio 78% od ukupnih prihoda od pretplate.

Poslednje reči izgovorene u Černobilju, koprodukciji HBO i "Skaja": šta je cena laži? Osim promene politike prema Bi-Bi-Siju - politike koja je u značajnom obimu politički zasnovana na lažima i iskrivljenoj stvarnosti - to ćemo možda saznati uskoro.

Ako ste teoretičar zavere, skoro da se možete zapitati da li su igrači koji stoje iza kampanje koja je dovela do nagodbe 2015. koristili to kao test za još ambiciozniji projekat...

Pitanje finanasiranja je samo jedna od prepreka sa kojom se Bi-Bi-Si suočava. Podjednaku štetu im je nanela nametljivo vladino i regulatorno okruženje koje je tražilo da se ograniči ili stavi u neugodan položaj digitalna transformacija i inovacija u Bi-Bi-Siju koliko god je to moguće.

Pretnja globalnih TV striming platformi, ne samo prema Bi-Bi-Siju, već prema svim britanskim emiterima nije samo bila predvidiva. Bila je predviđena.

Pre nego što smo pokrenuli BBC iPlayer 2007, razgovarao sam u Silicijumskoj dolini sa Ridom Hejstingsom, koji samo što nije predstavio Netfliksov striming servis. Važan trenutak za njega, baš kao što je iPlayer bio za nas.

"Ne znam zašto se mučiš sa tim, Mark", rekao mi je to u svom prepoznatljivom stilu: „nikad nećeš pobediti moj algoritam. Zašto nam umesto toga ne bi dao ceo svoj sadržaj?"

Rid je jedan od najimpresivnijih poslovnih lidera koje sam upoznao. Naročito kada sam bio u Njujork tajmsu, stalno mi je davao regularne doze iskrenih i neverovatno korisnih saveta.

Ipak, vratio sam se u Veliku Britaniju sa ovog i drugih sastanaka na Zapadnoj obali sa jasnim uverenjem da će striming promeniti način konzumiranja televizije do neprepoznatljivosti, da apsolutno moramo da učinimo da iPlayer uspe i da treba hitno da pronađemo rešenje za globalno strimovanje ne samo Bi-Bi-Sija, već i cele britanske televizije.

Zašto ne bi britanski emiteri razvili svoju zajedničku platformu za ostatak sveta kako bi predstavili britanski talenat i sadržaj svetskoj publici?

Ideja, koju smo nazvali "Kengur projekat", brzo je dobila podršku drugih britanskih javnih emitera, ali je britanska komisija za zaštitu konkurencija ovo blokirala na početku 2009. zbog zabrinutosti oko konkurencije na domaćem tržištu. Osam godina je prošlo dok se nije pojavio zajednički, ali mnogo skromniji "Britbox".

U jurnjavi digitalne transformacije, osam godina je večnost.

Ja ne kažem da je "Kengur" mogao da dostigne nivo "Netfliksa". Verujem da bi dao Velikoj Britaniji veći ugled i ekonomski doprinos na svetskom striming tržištu u odnosu na onaj koji uživa danas.

Njegova sudbina govori o posebnom britanskom pristupu Bi-Bi-Siju i medijskoj politici još više: govori o globalnom, ali deluj uskogrudo. I zaista, u našem ograničenom diskursu o medijima, što je više bio ekstravagantan razgovor o globalnim mogućnostima, to je sve uži i okrenut ka unutra bio pravi pogled na svet.

Ako smo ozbiljni po pitanju otvaranja novih mogćnosti na međunarodnom tržištu, zašto ne bismo oslobodili naš jedini istinski globalni medijski brend i iskoristili ga, ne samo kako bismo svuda doneli britanski ugao gledanja na publiku, nego i da uvedemo i napravimo posao za ostatak britanskog kreativnog sektora?

Zato što bi to moglo da uvredi lokalne političke infulensere. Zbog toga što naš pristup regulaciji digitalne konkurencije još nije stigao ostale. Zbog toga što brzo i hrabro pokretanje nije toliko britanska stvar i verovatno je najbolje ostaviti to Amerikancima i drugim strancima.

Sve ove kontrole i prepreke imaju sličan efekat - a to je da obeshrabre i kazne inovacije i, koliko je moguće, da zadrže Bi-Bi-Si zaključan u svojoj tradicionalnoj emiterskoj kutiji. Ovo se radi uprkos ili možda zbog činjenice što svi znaju da je linearno emitovanje vremenski ograničeno i da će jednog dana doći do tačke.

Radio će verovatno proći bolje. Privlačan je i relativno jeftin za pravljenje. Bez teškoće se prebacuje na digitalne uređaje i okruženja. U nekom zemljama, uključujući i ovu, može biti poslednja linija života za one koji nemaju novca da plate visokokvalitetne vesti, muziku, dokumentarce, zabavu.

Ali čak i u ovoj oblasti talenat može postati problem. U SAD-u, već vidimo odliv mozgova nekih od najblisativijih kreativnih talenata u svet podkastinga koji je u procvatu i sve više unosan.

Kada govorimo o Aj-Ti-Viju, Kanalu 4 i drugim emiterima koji danas nesrazmerno zavise od prihoda od oglašavanja, ne vidim mnogo alternativa osim transformacije koju smo mi preduzeli u Tajmsu.

Ne znam koja bi nova mešavina prihoda trebalo da bude, između pretplate, besplatnih, sponzorstava, e-trgovine, prodavanja prava na ponovno emitovanje i drugih prava i digitalne diverzifikacije. Ali oni još uvek imaju vremena, ipak, kao u ranijim slučajevima iz muzičkog i novinskog sveta, tog vremena može biti manje nego što oni misle.

*

Pa kako bi britanski zakonopisci trebalo da odgovore na sve ovo? Da bih obezbedio kontekst za moj odgovor, želim nakratko da se vratimo na još jedan ključni trenutak u britanskoj istoriji - kraj Drugog svetskog rata - da bih izneo dva suprotsavljena pogleda na budućnost Britanije i njene kulture.

Prvi je najpoznatija od svih distopija - "1984". Kada je Berlinski zid pao, mnogi su pretpostavili da je, bez obzira na njegovu literarnu vrednost, roman Džordža Orvela izgubio većinu svoje moći predviđanja. Istorija, setićete se, sada je bila gotova.

Danas stvari ne izgledaju mnogo drugačije. Geopolitika našeg sveta sadrži iznenađujuće odjeke iz knjige "1984", koje se, sećate se, sastoje od tri ogromne supersile - Okeanije, Evroazije i Istočne Azije - svaka sa svojim hermetički zatvorenim političkim i društvenim operativnim sistemom.

U romanu imamo lažne vesti, stalni nadzor, tajno prikupljanje podataka od svih ljudi, internet - setićete se da je „teleekran" u Vinstonovom stanu bio povezan sa kamerom - i naravno Prolefeed, beskrajni izvor beznačajne zabave koja smiruje publiku.

U "1984", Velika Britanija je izgubila svoju slobodu i identitet. Sada je tu i Airstrip One, vojna platforma kojom Okeanija može da dobije svoje ratove. U onoj meri u kojoj građani ne uživaju ni u kakvoj intelektualnoj ili kreativnoj autonomiji, to se radi tajno, krišom i smrtonosno je opasno.

Uporedite ovo sa drugom važnom - i skoro identično savremenom - vizijom budućnosti nacionalne kulture.

Obezbeđivanjem koncertnih dvorana, modernih biblioteka, pozorišta i prikladnih kulturnih centara, želimo da obezbedimo našem narodu potpuni pristup sjajnom kulturnom nasleđu ove nacije.

Koliko bi bilo zadovoljavajuće kada bi različiti delovi građanstva ponovo išli putevima kojima su ranije išli. Neka svaki deo radosne Engleske bude srećan na svoj način. Smrt Holivudu!

Britanija je još uvek bila u ratu sa Japanom. Ogroman zadatak posleratne rekonstrukcije tek treba da započne. Ali Džon Mejnard Kejnz govori o umetničkoj politici Trećeg programa Bi-Bi-Sija. Jul je 1945, a on je prvi direktor nove institucije, Umetničkog saveta.

Tih dana, čak ni svetski rat nije mogao da spreči maštovito britansko zakonodavstvo - nešto što bi trebalo da prime k znanju tokom ove trome trans-bregzit sezone.

Možda će vam se Kejnsove reči činiti paternalističke. One su sigurno čudne i obiluju elitizmom na koji su se kritičari Bi-Bi-Sija i drugih javnih kulturnih intervencija uvek kačili, ponekad bez opravdanja.

Ali vizija je i dalje zadivljujuća. Prepoznaje da nacionalna kultura nije jedan entitet, već skup različitih iskustava, priča i tradicija. To nije samo nasleđeno, već je živo.

Kejns ne predlaže da se to nameće stanovništvu ili da se samo učini dostupnim, već da stanovništvo može da bira, da bude u vlasništvu, pa na neki način da ih kontroliše.

To je, drugim rečima, vizija kulturnog suvereniteta, koji zapravo nije samo posleratno liberalno otrkiće, već je deo vekovnog britanskog razumevanja društvenog centralizma kulture koji seže, pre osnivanja Bi-Bi-Sija i nacionalnog razvoja repertoara u pozorištima u 20. veku, do osnivanja besplatnih javnih biblioteka u viktorijanskom periodu, a možda čak i do osnivanja Britanskog muzeja.

A tada je Kejns povikao: Smrt Holivudu!

Ne mislim da je on zaista želeo smrt američke globalne mašine zabave. Tada, kao i sada, Holivud je bio sposoban za izvanredan, original rad. Tada, kao i sada, britanska publika ga je obožavala.

Ne, ja mislim da je Kejns smatrao da će nešto važno biti izgubljeno ako proizvodi Holivuda budu jedini koje će britanska publika gledati. U njegovoj zamisli, glavna svrha Umetničkog saveta bila je da osigura da naš talenat i naši glasovi ne budu zamenjeni - čak i tada - globalnim igračimaa.

Nije krivica Holivuda što ne možemo da uskladimo bogatstvo i većinu britanskog iskustva.

Nije to njihov posao, ništa više koliko je njihov posao bio da u potpunosti prikažu kulturu Nebraske ili Rod Ajlenda za te potrebe. Ali postojao je rizik, Kejns navodi, odlaska - pažnje, novca, talenta. Ne baš Airstrip One, ali možda prvi koraci ka tome.

Ovo je glavni argument za javno uključivanje i intervenciju u kulturu i medije danas. Nije dovoljno reći da se to radi da bi se garantovalo da javnost ima pristup sadržaju visokog kvaliteta. Niti da je to stvar poverenja u nekom generičkom smislu reči.

To se radi da bi se osiguralo da - zajedno sa drugim sadržajem, sjajnim ili suprotno od toga, koji oni konzumiraju - britanska publika ima vesti, dramski program, komedije, dokumentarce i umetnički program čija je osnovna misija da se obraća direktno ovoj kulturi, ovim zajednicama, ovim načinima života.

Iskustvo govori da originalni programi koji su u osnovi osmišljeni sa ovom idejom često imaju istinitost i energiju koja dozvoljava da se briljantno prikazuje i u drugim zemljama.

Drugim rečima, ne postoji razlog zbog kojeg to ne bi odigralo važnu ulogu u globalnoj komericijalnoj mogućnosti za kreativnu industriju. Ali to je sekundarna dobit. Prioritet ovde mora da bude da se usluži publika.

Dakle, kako je Lenjin govorio, šta treba uraditi?

Prvo Bi-Bi-Si. Molim vas, nemojte ga uništiti, imamo ga samo jednog. Pravilo za starije od 75 godina je nesvrsihodno i očigledno neuspelo. Ako ništa drugo, ako ste se složili da date slobodu Bi-Bi-Siju da reformiše to pravo, dozvolite im da to urade bez ometanja. Bilo bi najbolje da ponovo promislite celu stvar.

Zbog svih razloga koje sam naveo večeras, Velikoj Britaniji je potreban oslobođeni i pravilno finansirani Bi-Bi-Si. Ne u svim, ali u mnogim kategorijama medija, pad tržišta - ekonomsko opravdanje za javnu intervenciju - već raste i pogoršaće se u godinama koje dolaze.

Trenutni pristup je, čini se, da se ograniče javna sredstva tamo gde privatnici ne uspevaju da naprave rezultat, a to su regionalni i lokalni mediji.

Čak i za one koji samo prihvate argument pada tržišta za nastavak postojanja emitovanja javnog servisa, ovo se protivi logici i rizikuje se još veće pogoršanje gubitka kvaliteta i izbora.

To zahteva da Bi-Bi-Si učini šta god može kako bi pomogao lokalnim komercijalnim medijima, ali zahteva da se i na regulatornom planu učini više.

Bi-Bi-Si je dokazao da je veštiji u digitalnim inovacijama i širokoj transformaciji od većine privatnih medija - iPlayer je samo jedan primer. Dajte Korporaciji (Bi-Bi-Siju) veću slobodu da pokrene svoju glavnu digitalnu tačku, ali gledajte i na to da izgradite digitalne proizvode i platforme koje će moći da koristi i ostatak industrije.

Razmislite ponovo o globalnoj ulozi Bi-Bi-sija. Trenutno vladino finansiranje za Bi-Bi-Sijeve međunarodne usluge je veoma koncentrisano na važne geopolitičke tačke sveta. Naš interes - i diplomatski i trgovinski - mnogo je širi od toga.

Podignite Bi-Bi-Si i koristite ga kao vizit-kartu za ceo britanski kreativni sektor na svetskom tržištu, ali i za Veliku Britaniju.

Kanal 4 ostaje važna kreativna alternativa Bi-Bi-Siju i trajno vredan kreativni katalizator cele industrije. Nijedan drugi brend nema bolju poziciju da pokrene promenu kada su u pitanju mlađe generacije.

Ali Kanalu 4 je potrebna ozbiljna digitalna strategija i novac da bi je isporučio - taj posao ne treba samo ljima delegirati, time treba da se bave regulatorno telo i vlada.

Izlazak Bi-Bi-Sija i Kanala 4 iz Londona u neke druge veće britanske kreativne gradove je ključno ako cela zemlja želi da napravi uspešnu digitalnu tranziciju.

Generalni direktor Toni Hol je u pravu što želi da produbi Bi-Bi-Sijevu nacionalnu i regionalnu posvećenost. Kanal 4 bi trebalo da Lids (novo sedište ovog kanala) posmatra kao početak, ne kao kraj.

Vlada bi trebalo da ohrabri čitavu medijsku industriju da ima veću ulogu u rastućim nacionalnim sposobnostima u digitalnoj tehnologiji i infrastrukturi.

Potrebno nam je partnerstvo između više sektora - da uključimo britanske univerzitete - da razvijemo i obučimo mnogo više informatičkih i mašinskih specijalista, dizajnera i profesionalaca za korisničko iskustvo (UX) i da to izgradimo na postojećoj britanskoj snazi mnogih kreativnih digitalnih zanata.

U medijima, budućnost pripada onima koji mogu da urade sjajan posao u granici izmđu kreativnosti sadržaja i tehnološke inovacije. Sjajan uspeh Velike Britanije u gejmingu i CGI industriji govori nam da imamo konkurentnu granu koju bi trebalo da iskoristimo.

Drugi emiteri moraju pronaći sopstveni komercijalni put u budućnosti, isto kao što smo mi morali u Njujork tajmsu. Ali naučimo lekciju iz Projekta Kengur i dopustimo im da sarađaju slobodnije jedni sa drugima - i sa Bi-Bi-Sijem koji im može pomoći sa inovacijama i obimom tržišta.

I dopustite štampanim medijima da kreiraju svoju budućnost bez regulatornih ometanja.

Pitanja standarda i etike bi trebalo tokom vremena da reše oni koji prežive. Kvalitetan sadržaj nije samo vrsta sadržaja koja uspeva u modelima pretplate - i najbolji oglašivači postaju izbirljivi kada odlučuju gde će se njihovi brendovi pojaviti.

Velikoj Britaniji i nacijama koje je čine potreban je razuman plan za spašavanje lokalnog i regionalnog novinarstva. Nijedna zapadna zemlja još nije shvatila kako da uradi ovo.

Zajedničko javno i privatno finansiranje, fleksibilna tehnološka rešenja, uključenje zajednice, visokog obrazovanja, filantropa, podrška Bi-Bi-Sija - rešenje će verovatno sadržati više elemenata i sigurno se neće sadržati samo od velikog javnog izdatka.

Ali bez zakonskog podsticaja i pažljive koordinacije, sadašnji sunovrat će se nastaviti. Ovde vreme ističe više nego bilo gde drugo.

Kao i kasnih četrdesetih godina, ovo nije najgore, ali je najbolje vreme da pokrenemo velika pitanja o budućnosti naše kulture i mestu koje u njoj zauzimaju mediji.

Bilo bi sjajno kada bismo mogli ponovo da dostignemo barem malo ambicije i poleta iz tog slavnog posleratnog zenita donošenja zakona, ali ono što nam je najviše potrebno jesu akcija i praktična reforma.

To može biti učinjeno. Uspešna navigacija kroz ovu digitalnu oluju nije samo moguća, već može dovesti do jačih, boljih i održivijih kompanija i institucija. Pre nekoliko godina, to smo počeli da dokazujemo u Njujork tajmsu. I na začuđenost kulturnih pesimista sa raznih strana, to činimo podižući kvalitet, a ne spuštajući ga.

Niko ne želi da vidi kako se Velika Britanija pretvara u kulturni Airstrip One. Ali sa novinama koje se bore i emiterima koji su prevaziđeni, to je jasna i prisutna opasnost.

Globalni digitalni džinovi rade odličan posao u pružanju novih izbora - a često i pravi kvalitet - ali je važno da britanska publika još uvek ima pristup sjajnim vestima, dramskom programu, komedijama i dokumentarcima koje su pravljene pre svega za nju.

Ali to se neće dogoditi ako nastavimo ovako. Neće se dogoditi ako javna politika drži glavu pognutom ili se drži otrcanih pretpostavki o slobodnom tržištu u digitalnoj budućnosti koje se nisu mnogo promenile od kako su postavljene osamdesetih godina.

Ako želimo da sačuvamo naš kulturni suverenitet, vladinoj medijskoj politici potrebna je fundamentalna promena pravca.

Umesto politike koja kaže "ne" - ne, ne možete - ne, to je opasno - ne, našim glasačima se to ne bi dopalo - potrebno je da postane politika koja kaže "da". Koja kaže "da" moći britanske kreativnosti. Koja kaže "da" budućnosti. "Da" sopstvenoj kulturi i, pre svega, svojoj publici, britanskoj javnosti.

Hvala vam.