Denis Kuljiš, odlazak najjačeg glasa Hrvatske

Šteta je što sami moćnici nisu prepoznali interes da takva pera, poput Kuljiševog, ostave da budu slobodna i eventualno pročitaju nešto korisno za sebe, umesto nečeg pohvalnog o sebi.

Denis Kuljiš je bio jedan od najznačajnijih kreatora hrvatske medijske scene. Za razliku od svojih jugoslovenskih savremenika uporedivog novinarskog dometa i spremnosti da u javnosti prave tektonske poremećaje, pre svih Aleksandra Tijanića, ostao je disciplinovan i izbegao da zvanično iskorači iz novinarstva među one kojima se novinari bave.

To ne znači da nije u određenoj meri bio protagonista događaja o kojima se pisalo i da u završnici karijere nije diskreditovan kao neko ko je važan šraf u njihovom nestanku. Preminuo je u 68. godini.

Karijeru u novinama počeo je još sedamdesetih godina, kada je radio za Omladinski tjednik, Polet i Studentski list – detaljnije o tome možete videti u HRT-ovoj igranoj seriji "Crno-bijeli svijet".

U periodu kada su omladinski i studentski listovi istovremeno artikulisali i kontolisali političke alternative i prodore na kulturnoj, pre svega muzičkoj sceni, Kuljiš je bio u epicentru toga.

Kuljišev novinarski nerv da prepozna temu i trenutak da se ona plasira u javnost, njegov kolega Nenad Polimac u Jutarnjem listu poredi sa sposobnosti Rodžera Ejlsa prikazanoj u seriji "Najjači glas".

O toj seriji sam pisao a sva je prilika, evo sada kada je evocirana i zbog Kuljiša, da će ona svoja prepoznavanja tek imati u našoj javnosti.

Ubrzo prelazi u novine glavnog toka, Vjesnik, kasnije uređuje Start, jedan od listova koje pamtim kao nešto vrlo šminkerski i kul iz detinjstva u SFRJ, da bi već 1989. godine osnovao medijsko preduzeće "Medija pres", koje će izdavati čuveni Globus, prvi nezavisni politički nedeljnik u Hrvatskoj.

Globusa se jako dobro sećam takođe iz detinjstva kao obimne i interesantne novine koja je imala uticaj daleko izvan Zagreba.

Nacional i Plejboj

Da nije bilo Kuljiša, možda jedan mladi student prava koji je jako dobro poznavao vojna pitanja ne bi postao Miroslav Lazanski kakvog danas poznajemo, a koji je eto takođe na kraju ipak napustio novinarstvo i kao ambasador Srbije u Rusiji i zvanično prešao iza tastature među one o kojima se piše.

Kasnijim fuzijama i poslovnim potezima, "Medija pres" izrasta u nešto veće, Kuljiš se sa svojom ekipom osamostaljuje i osniva Nacional, koji mi kao ljubitelju novina povremeno dolazi u šake za vreme sukoba i u fokus naše javnosti stiže mnogo kasnije, posle Petog oktobra, kada se u toj novini raspliće regionalna duvanska afera.

No, tada je Nacional više bio novina Ive Pukanića, Kuljiš je bio na drugim zadacima. Važno je napomenuti da Nacional zli jezici kasnije nazivaju pionirskim medijem reketaške provenijencije, premda je takvih novinara bilo i u državnim medijima u periodu SFRJ, ali to je sve deo Pukanićeve a ne Kuljiševe epohe.

Kuljiš je dotle već postao brend, pa ne čudi da je njemu bilo prepušteno nadgledanje srpskog i hrvatskog izdanja Plejboja, okušao se na televiziji sa tok-šouom "Kult ličnosti", a pokrenuo je čitav niz novina koje nisu uspele da zažive u različitim formatima.

Stoga poslednju deceniju provodi mahom kao kolumnista u štampi i na internetu.

Knjige o Titu 

U tom periodu, Kuljiš postaje i sjajan sagovornik u raznim prilikama, svojevrsna medijska ličnost, naš odgovor na francuske "brzomisleće" intelektualce, i sasvim sigurno će još jako dugo biti na vrh jezika novinarima kada budu birali goste za razne tematske emisije. Recimo, jako bi bilo zanimljivo saznati šta bi Kuljiš rekao o seriji "Najjači glas"...

Zbirka Kuljiševih tekstova "Majmuni, gangsteri i heroji" može na svakoj polici sa knjigama stati odmah uz Tijanićev "Tajni život Srba, Hrvata i Slovenaca" kao jedno od najboljih izdanja tog tipa objavljeno na našem jeziku. U mladosti je pisao špijunske romane po uzoru na Ijana Fleminga i Lena Dejtona, ali ih nije objavio jer nije bilo interesovanja.

Na kraju je ipak objavio roman "Hrvatski bog Merkur", ali nije ispunio obećanje da ovo bude tek deo serijala političkih trilera.

Sa riječkim istoričarem Vilijamom Klingerom objavio je dve knjige o Titu. Nažalost, pre nekoliko godina Klinger je ubijen u Njujorku pod krajnje bizarnim okolnostima o kojima bi bilo zanimljivo pročitati Kuljiševu detaljnu razradu.

Bio je novinar izuzetnog stila koji je u tekstovima voleo da se bavi raznim hipotezama i donosi uzbudljive zaključke, od kojih mnogi jesu bili krhki, suočeni sa informacijama koje imamo, ali su uvek proširivali područje razmišljanja o pojavama koje obrađuje.

Vremenom, Kuljiševe teorije dobijale su tendenciju da postaju sve radikalnije i teže za verifikaciju, ali i dalje je potpisivao vrhunsku prozu.

Poslednji div opatuljene profesije 

Pre nekih desetak godina u hrvatskoj javnosti počinje da se suočava sa jakim otporom mlađe generacije novinara, da bi pre osam-devet godina to preraslo u polemiku sa Jerkom Bakotinom, dodao bih dosta neupečatljivim za tastaturom.

Bakotina je isprovocirala Kuljiševa teza da odumiru pravi novinarski velemajstori, i udario je na pitanje ko su Kuljiševi poslodavci, da li on piše istinu itd.

Međutim, ni Bakotin ni generacija koju je pokušao da zaštiti nisu ostavili nijedan spomenik novinarstvu u službi društva kojim bi zasenili ono čemu se Kuljiš na kraju posvetio – a to je uklanjanje istine u slučajevima kada ometa naše uživanje u stvarnosti.

Uostalom kada je, na kraju krajeva, istina mogla da pokvari utisak britkih kolumni Tirnanića, Tijanića, Kuljiša, Lukovića, Cvijanovića ili Pančića, koje su i kad su lagale uspevale da budu vrhunska proza i proširuju naše vidike i uvode nove uglove gledanja.

Na kraju, u epohi u kojoj je jako teško biti novinar od formata, a naročito u okolnostima kada je kvantitet sadržaja postao imperativ zbog internet portala, Kuljiš je ipak uspeo da opstane i očuva se kao faktor.

Danas živimo u periodu kada novinar koji može nabaviti vest o vanbračnim avanturama fudbalera izdavačima vredi više od vrhunskog kolumniste, i to generalno obeshrabruje sazrevanje naslednika svih onih imena koja sam pobrojao.

Kada se na to doda i potonuće medija u verbalnu agresiju i neuračunljivost kao pravilo a ne izuzetak, ovakvi autorski glasovi će se u novinarstvu sve teže javljati. A kako ih tržište bude manje vrednovalo, podržavaće ih neko drugi, i očekivati da rade u njegovoj službi.

Gluvi moćnici 

U svemu tome, naravno, ne bi bilo pošteno ne elaborirati i veliku primedbu koja je stavljana Kuljišu na dušu, a to je da znatan deo karijere radi u službi pojedinih moćnika, a ne javnosti.

Da li se to može tumačiti kao njegova krivica ako pogledamo šta je sve postigao u karijeri ili upisati na račun društva u kome ni čovek sa takvim postignućem ne može da izbori autonomiju, ostaje tema za raspravu.

Lično, stojim pri ovom drugom stavu jer je takva sudbina zadesila mnoge Kuljiševe kolege i savremenike širom bivše Jugoslavije.

Stoga, šteta je što sami moćnici nisu prepoznali interes da takva pera ostave da budu slobodna i eventualno pročitaju nešto korisno za sebe, umesto nečeg pohvalnog o sebi.

Kuljiš je deo generacije novinara koja sada polako odlazi sa profesionalne scene i tu vidimo karijere koje su vezane za po dva-tri velika medija i čitav niz malih i neuspelih.

Daleko je to od onih starih doajena kod kojih se čitava karijera mogla sagledati kroz prizmu jednog ili dva velika izdanja.

Šta li tek čeka onu generaciju koja dolazi posle Kuljiša, koja ni sada, dok je aktivna, još za života ne može da sabere gde sve radi i objavljuje.

Kontrola i truljenje 

Denis Kuljiš je čovek koji nam je ostavio neke medije koji su postali prototip organizacije novina na našim prostorima koji i dalje funkcioniše.

DNK Globusa i sve one uticaje koje je sam Kuljiš preuzeo iz stranih medija pa lokalizovao danas prepoznajemo u našim nedeljnicima. Isto tako formati u kojima se on izražavao uprkos skepsi izdavača i dalje ostaju nešto čemu novinari streme.

Njegovi tekstovi su pokušali da predvide, isprate i rekapituliraju naš istorijski brodolom i sve što se dešavalo oko njega.

Pre toga oni su govorili o jednom društvu koje je naizgled strogo kontrolisano, a u stvari truli; posle toga o društvu koje naizgled truli, a u stvari je strogo kontrolisano.

Umeo je da pronađe malu priču i u njoj prepozna mehanizme širih društvenih kretanja, ponekad na neočekivanim mestima kao što su estrada ili margina.

Ako su kad Kuljiševi tekstovi odlazili daleko od istine, to danas gledam kao dobrodošao sloj estetizacije nečega što je ionako na kraju, uprkos našem trudu i nadama da će biti bolje, na kraju bilo onako kako mora.

broj komentara 0 pošalji komentar