Kad demokratije propadaju nedemokratski

Četiri neobična teksta objavljena u jednom naučnom časopisu u Beču bacaju novo svetlo na aktuelne muke demokratije i demokratija.

Bečki Institut za nauku o čoveku je, barem u imenu, organizacija koja polaže pogrešne tragove, ali to je od osnivanja 1982. verovatno i bila strategija privlačenja pažnje.

"Nauka o čoveku" bi u sumi bila filosofska antropologija, ali Institut taj pojam nema u imenu. Gledano po onom čime se bavi, bile bi to humanističke nauke, ali Institut tu reč nema u imenu. Mereno po onom što se od devedesetih u njegovim tekstovima propagira i propisuje kao praktični ideal, bile bi to političke nauke, ali ni tu reč Institut nema u imenu.

Na taj način je očuvan širok dijapazon tema, s tim da je politika - kao prognoza i projekcija, kao teorija i praksa, kao sumiranje grešaka iz istorije, često kao dociranje, diktat i distinkcija - ostala centralni interes ne samo akademskih stipendija ovog Instituta, već i njegovog tromesečnika "IWM-Post".

U magazinu IWM-Post su se uvek mogli pročitati izvanredno napisani pametni tekstovi o stanju politike, ali po pravilu provučeni koroz loše kamufliranu i normativno shvaćenu političku korektnost.

Četiri teksta koja su se pojavila u poslednjem broju odskaču od navike uredništva da se vrti u uskom krugu dozvoljene misli. Njihova neobičnost nije toliko u tome da to što se tu iznosi nije do sada primećeno i od drugih, već da su se pojavili u jednom takvom časopisu, u Institutu koji finansiraju država Austrija i grad Beč.

Autori su Boaventura de Sousa Santos, portugalski sociolog koji predaje na univerzitetima u Koimbri i Viskonsinu, Nadia Urbinati, profesor političke teorije na njujorškom Kolumbia Univerzitetu, Šantal Muf, profesor političke teorije na londonskom Univerziteitu Vestminster, i Pavel Barša, profesor političkih nauka na Karlovom univerzitetu u Pragu.

Za čitaoce su ovde sažeti najinteresantniji delovi njihovih priloga za letnji broj časopisa IWM-Post.

Santos: "Četiri koraka za napuštanje demokratije"

Demokratija i diktatura se u čistom obliku međusobno isključuju, to je jasno, počinje Santos. Ono što je manje jasno i u poslednje vreme podložno žestokoj polarizaciji u evropskim i zapadnim društvima je da netrpeljiva i netolerantna diferencijacija deluje i unutar same demokratije.

Dugo je vladalo uverenje da demokratije mogu da nestanu samo kroz abruptno i nasilno presecanje ustavnog legaliteta, to jest kroz vojni ili civilni puč sa ciljem uspotavljanja diktature.

Ta pretpostavka je bila korektna kroz dvadeseti vek, ali više ne važi. Opasnosti koje danas prete demokratiji potiču iz normalnog funkcionisanja demokratskih institucija.

Transformacije demokratija u nedemokratije se hrane iz četiri aspekta: 1. Iz paradoksa da antidemokrate preuzimaju vlast demokratskim sredstvima; 2. Iz "plutokratskog virusa"; 3. Iz karaktera društvenih mreža i algoritama; 4. Iz "piratskog" preuzimanja institucija.

Kod prvog je manje-više jasno šta Santos misli, šifra Orban i Salvini.

Pod tačkom dva se govori o tome da se tržište ideja u potpunosti pomešalo sa tržištem novca; "stvari koje ne smeju da imaju cenu sa stvarima koje moraju da imaju cenu".

Primer: kada je 2010. U.S. Vrhovni sud doneo odluku o neograničenom privatnom finansiranju izbornih kampanja i političkih mera, naneo je tešku povredu demokratiji. Fenomen "dark money" je time postao oblik legalizovane korupcije, kaže Santos.

Pod tačkom tri misli se na već dokazano zloćudni potencijal društvenih mreža. Santos: "Kada su nastale, verovalo se da će doneti širenje demokratske građanske participacije bez premca. Umesto toga, one bi mogle biti grobari demokratije."

Tačka četiri se nadovezuje na tačku jedan - u prvom slučaju se preuzimaju kanali političke artikulacije, u ovom se "kroz autoritarnu manipulaciju pravnog i zakonodavnog smisla" preuzimaju institucije.

Zaključak na osnovu Santosovih teza: Demokratska praksa anulira demokratiju kao oblik vladavine; šifra Tramp.

Urbinati: "Partijska demokratija protiv populističke demokratije"

Stvaranje partija je najvažnija novina koju je donela reprezentativna demokratija. Partije u isto vreme dele i ujedinjuju elektorat jednog društva. Tamo gde ga dele su konfrontativne; tamo gde ujedinjuju su disciplinovane u upotrebi pravila igre.

Kroz citat pozajmljen od američkog politologa Elmer Šetšnajdera (1892-1971) Urbinati konstatuje: "Političke partije su stvorile demokratiju. Moderna demokratije je usputni produkt političkog nadmetanja među partijama."

Populizam je, kaže Urbinati, revolt protiv pluralističke strukture partijskog pejzaža, ali ne u ime uvođenja "demokratije bez partija", već u ime "fizičkih delova" koje te partije zastupaju.

Šta ona tu kaže, najlakše je objasniti na kategoriji tzv. "malog čoveka". Kao političku kategoriju, "malog čoveka" su (posle 1945) tradicionalno zastupale socijaldemokrate i socijalisti. Ali "mali čovek" danas više nije politička, već fizička, materijalna kategorija, koju zastupaju i dele svi - socijaldemokratske partije, krajnje leve i krajnje desne partije, narodne partije, zelene partije; verbalno svi osim liberalnih stranaka.

Tradicionalne partije kao mreža prekrivaju pluralističko društvo, ali bez cilja da ga preslikaju jedan prema jedan. One samo posreduju u prenosu interesa. Ako politički sistem zamislimo kao dalekovod, te partije su samo stubovi preko kojih teče energija.

Za razliku od njih, populističke partije su "preslikani" delovi društva u fizičkom smislu, one ne predstavljaju toliko nečije inerese, koliko su njihov direktni odsjaj u ogledalu.

Klasične partije projektuju ciljeve u ime "idealnog" naroda u budućnost, dok nove popullističke odslikavaju jednostavne i neposredne potrebe "pravog" naroda sada i ovde.

Razlika je u tome da li se nacionalni interes zastupa ili se grabi kao kolač - u prvom slučaju bi se radilo o reprezentativnj demokratiji, u drugom o populističkim formama.

Funkcija reprezentativne demokratije klasičnih partija je bila u onemogućavanju plebiscitarnih formi i blokadi rešenja koja počivaju na samo dva stuba: narodu i vođi.

Tehnički gledano, smatra Urbinatijeva, populističke partije deblokiraju tu blokadu.

Zaključak na osnovu teza Urbinatijeve: Populističke partije su presekle projekcije u budućnost, zbog čega se demokratije moraju naviknuti da žive sad i ovde.

Muf: "Populizam i njegov progresivni potencijal"

Da bi se adekvatno razgovaralo o populizmu, počinje Muf, neophodno je odbaciti propagandistički i simplicistički pogled iz medija, koji ga predstavlja kao demagogiju. On nije ideologija, politički režim ili program, on je politička strategija.

Kao forma vladavine, demokratija se zasniva na dve tradicije - liberalnoj i demokratskoj.

(odatle dolazi termin "liberalne demokratije", koji NIJE ISTO što i neoliberalni finansijski kapitalizam u eri globalizma; to su istorijski dve stvari, iako se danas prepliću; prim. V.K.)

Liberalna tradicija se prepoznaje u idealima vladavine prava, podele na tri vlasti (zakonodavna, izvršna, sudska) i afirmaciji individualne slobode. Demokratska tradicija se prepoznaje u idealu jednakosti i narodne suverenosti, u pravilu da moć proizilazi iz naroda organizovanog kao elektorat/izborno telo.

Te dve tradicije, smatra Muf, stoje u strukturnom balansu. Konzervatvne snage su kroz istoriju davale prednost liberalnoj tradiciji; socijaldemokratske i socijalističke su davale prednost jednakosti i nacionalnom suverenitetu.

Neo-liberalna globalizacija poslednjih 40 godina je korak po korak uništavala taj balans. Pod izgovorom "modernizacije" uveden je diktat globalnog finansijskog kapitalizma bez alternative.

Kako su na tu "oligarhizaciju zapadnih društava" reagovale partije? Stranke desnog centra (narodne, konzervativne, hrišćanske) i partije levog centra (socijaldemokrate, socijalisti, zeleni) su dualistički podelile vlast i legitimitet među sobom.

Svaku snagu koja se pojavljuje kao njegov oponent, taj "konsenzusa u centru" promptno diskvalifikuje kao "populističku", "ekstremističku", "nacionalističku", "desničarsku", "iracionalnu", "opasnu" i slično.

"Konsenzus u centru" više ne vodi politiku nacionalne jednakosti i suverenosti, već globalne. Oni koji mu se supotstave, su u startu etiketirani kao nelegitimni - bez obzira da li se radi o "populističkim" partijama, ili "populistički zaposednutom elektoratu".

Zbog toga Muf predlaže snagama diktatorskog "konsenzusa u centru" da napuste "esencijalistički pristup i zamene ga diskurzivnim".

Konkretno: Za aktuelni populizam nije bitna radikalnost njegovih zahteva, na primer ksenofobija, kulturna čistoća, nacija ("esencija"). Naprotiv, aktuelni populizam je definisan kroz demokratsku legitimnost da drugačije govori o stvarima koje je "konsenzus u centru" normirao i zamrzao u javnom diskursu.

Muf: "Populisti su legitimna demokratska snaga koja samo nastupa u političkoj konstrukciji ksenofobije".

Zaključak na osnovu teza Šantal Muf: Demokratski proizvedeni "konsenzus u centru" lišio je demokratiju njene demokratske tradicije, a ostavio samo liberalnu. Iz nekog razloga taj "konsenzus" se strašno ljuti kad "populisti" to primete.

Barša: "Liberalne elite opasnost za demokratiju"

"Neki od tih pokreta su aliberalni i nacionalistički, ali to ne znači i da su nužno anti-demokratski. Većina njih se poziva na teritorijalnost, volju i suverenitet naroda, u opoziciji prema globalnim elitama koje žive svugde i ne pripadaju nigde", opisuje Barša moderni populizam.

Ono što se previđa, smatra Barša, je to da za demokratiju nisu opasne samo populističke, "već i liberalne snage".

Suprotstavljenost "elita" i "običnog sveta" nije fantazija populističkih demagoga, ona je deo političkih obračuna od 19. veka do danas. Neki teoretičari su se stavljali na stranu ekonomskih elita, i pratili rađanje globalnog kapitalizma; neki su se stavljali na stranu kulturnih elita, i pratili rađanje meritokratije.

Kao rezultat takve ambivalentne istorije, stvorena je akcionistička tradicija koju Barša naziva "anti-totalitarnim liberalizmom". Ta vrsta liberalizma tendira radikalnim podelama i čvrstim granicama između 1. meritokratskog individualizma i egalitarnog kolektivizma; 2. civilnog društva i države; 3. lične slobode i društvene solidarnosti.

(Pod snagama "anti-totalitarnog liberalizma" Barša misli na političke pozicije koje i u današnjoj Evropi vode bitku protiv Hitlerovog nacizma i ruskog Staljinizma; prim. V.K.)

Anti-totalitarni liberalizam je manihejska veličina, koja svako brisanje, zamućivanje, prelaženje tih granica olako proglašava "totalitarizmima" i smesta proizvodi ratno stanje u društvu, zove na barikade; on je liberalni refleks trockističke "permanentne revolucije", neumorno prepoznavanje "neprijatelja demokratije".

Barša: "iako sebe vidim u tradiciji anti-totalitarnih pokreta 20. veka, njihova jednostrana odbrana slobode i prava protiv države pomogla je deregulaciju kapitalizma, što je dovelo do enormnog porasta nejednakosti i, u krajnjem rezultatu, potkopalo demokratiju."

Političke snage koje nastavljaju tradiciju anti-totalitarnog liberalizma i dalje koriste termin "solidarnost" ali u drugačijem značenju. One su "društvenu solidarnost" kao tip koji je na delu unutar granica nacionalnih država zamenile "humanističkom" ili "civilnom solidarnosti" koja nema granica, to jest vidi čitav svet kao jednu državu.

Novi socijalni pokreti operišu iz civilnog društva kao snage u kompetitivnom odnosu s državom. Nova solidarnost bi bila, na primer, kad ne-vladine organizacije uspostave vlastitu mrežu za spašavanje migranata iz Sredozemnog mora, zatim ih prebacuju u socijalne sisteme evropskih država-nacija, ali tako da se pri tome pozivaju na autoritet transnacionalnih saveza kao EU ili UN.

Zaključak na osnovu čitanja Baršinog teksta: Nikad u istoriji nije postojala demokratija koja ne bi bila vezana za teritoriju. Nema jasno definisane, ustavom zagarantovane teritorije = nema demokratije.

Jedno malo pivo za demokratiju u uglu

Idejne trase iz gore predstavljenih tekstova nude aktuelizovane kategorije za merenje demokratskog statusa današnjih društava.

Pojednostavljeno: Kroz devetnaesti vek, ideje liberalizma i demokratije su stajale u međusobnoj opoziciji. Na prelazu u dvadeseti, demokratija se liberalizovala, a liberalizam demokratizovao.

U durgoj polovini dvadesetog, nastaje liberalna demokratija kao njihoa sinteza. Ona sebe proglašava univerzalnom kategorijom, i u aktu samoodbrane podiže oko sebe zid normativne političke korektnosti.

U dvadeset i prvom veku, liberalna demokratija se odriče državne teritorije i društvene solidarnosti i time dovršava vlastitu transformaciju u nedemokratski liberalizam. Kome se taj pojam ne dopada, može alternativno i formalno demokratski ili ademokratski liberalizam.

Najnoviji primer erozije demokratije u svesti, dolazi iz Austrije.

Kao što se zna, zemlja je dobila trećeg kancelara u dve sedmice. On je ovog puta ona, sutkinja Brigite Birlajn.

Široki "konsenzus u centru" koji se ne odnosi samo na politiku, već i na medije oko tog tipa politike, i javnost oko tog tipa medija, reagovao je s olakšanjem.

Kancelarka je predsednica Ustavnog, njen vicekancelar Klemens Jabloner je bio predsednik Upravnog suda.

Jedno "pivce" i gotova državna kriza, vickasto komentarišu društvene mreže ("Birlajn" = malo pivo). "Najbolje da tako i ostane", "politiku ukinuti", takođe su česti komentari.

Austrija je svedena na dve vlasti - zakonodavnu i sudsku.

Ima i dalje: kad se zakonodavac za koji dan (samo)raspusti pred izbore, ovde ostaje samo jedna vlast, sudska. Kako to nikog ne uzbuđuje, pita se austrijski Die Presse u jučerašnjem komentaru?

Čak se i ne radi o tome da je suspenzija podele vlasti samo privremena. Pravi problem je u tome da je zavladalo olakšanje, u smislu sjajno, nama konačno vladaju činovnici i sudije, to smo uvek hteli.

Odakle dolazi to olakšanje? Pa odatle da su se (i) austrijske partije navikle da žive sad i ovde. Nisu ni svesne šta su prošlog ponedeljka napravile u parlamentu, kakav presedan uspostavile.

To je mali korak za pivo, ali veliki korak za nedemokratsku eroziju demokratije.