Sačekuša u Skupštini: Brnabićeva o gladnima, a poslanici uzdržani

PRILOG UZ JELO, IZ DNEVNIKA... ILI UMESTO PRIDEVA. Da li su pridev ovdašnji i prilog ovde zamenljivi u rečenici? Profesor Radoje Simić smatra da jesu, što je i ilustrovao primerom: rečenicu „Ovdašnji svet ne želi puteve“ uporedio je sa „Svet ovde ne želi puteve“. Veću promenu značenja nije uočio.

E sad, u saopštenju premijerke Brnabić: „Ljudi ovde ne umiru od gladi već 200 godina“ (Blic), čini nam se da je moglo stajati i „ovdašnji ljudi“. Da li?

Profesor Simić dalje kaže da „zamena prideva prilogom nije sasvim adekvatna“: ovde znači „na ovom mestu“, a „ovdašnji ljudi“ ne moraju biti „na ovom mestu“. Zamenom priloga pridevom menja se značenje rečenice. Zna premijerka, ljudi ovde su njena briga, a ovdašnji su većinom negde tamo.

SKUPŠTINSKO PRIVOĐENjE. Štošta se dogodi i kaže tokom skupštinske rasprave. Pogotovo kaže: „Poslanik DS Radoslav Milojičić zamolio je ministarku pravde Nelu Kuburović da privede pravu predsednika PS Aleksandra Vulina, za koga kaže da je odavno trebalo da se nađe u zatvoru“ (RTV). Da li je trebalo da ga uhapsi ili da mu predoči šta piše u Poslovniku, ostaje nejasno jer se ne zna kako se neko može privesti pravu?

Do sada se moglo privesti kraju (dokrajčiti), privesti pameti (opametiti) ili privesti svesti (osvestiti), pa čak i privesti pravdi, to jest pravosuđu (uhapsiti). Pravo i pravda nisu sinonimi pa privesti pravu nije prihvatljiva konstrukcija.

Ali možda će baš ta konstrukcija ući u studentski žargon: dok me profesor nije priveo (građanskom/stvarnom/obligacionom) pravu, nisam položio ispit.

JOŠ MALO O ŽARGONU. „Banjalučki premijer ubijen u sačekuši“, saznajemo na sajtu RTS-a. Međutim, ta sačekuša „žulja“ jednog posetioca sajta: „Šta je to sačekuša? Valjda je trebalo reći iz zasede.“

Žargon strukâ sve više prelazi u jezik, informatičari su nas „usrećili“ svojim fajlovima ili glagolom daunloudovati, što čujemo svakodnevno. Svoj žargon imaju lekari, advokati, novinari crne hronike... setimo se samo njihove saobraćajke. I njihove sačekuše. Za ovo potonje je „kriv“ novinar Predrag Jeremić, autor knjige „Sačekuša“.

Jedna moja koleginica, pre nego što je našla drugi posao, zakačila je na oglasnu tablu poruku sledeće sadržine: „Čuvajte nam lepi srpski jezik, samo njega imamo.“ Nisam siguran da sam sa sačekušom bio na visini zadatka.

NIŠTAV PRAVOPIS. „Po jugoslovenskom Zakonu o obligacionim odnosima iz 1978. godine, ništavi ugovori su vrsta nevažećih ugovora.“ Čekaj, čekaj, kakvi ugovori? Ništavi? Može li se tako reći? U Rečniku Matice srpske stoji da može, da znači „1. bezvredan, beznačajan; neznatan. 2. pravn. koji nema zakonsku važnost, nevažeći.“ Samo, u Rečniku se prednost daje obliku ništavan.

Profesor Ivan Klajn kaže da je ništav „svakako ređi oblik, koji danas zvuči starinski ili pesnički“. Ili pravnički. U pravničkim tekstovima u medijima imamo oba oblika, možda bi trebalo da se opredelimo za jedan. A koji? Ovog puta biće bolje da pitamo struku.

POSLANICI POD PRITISKOM. „Rebalans budžeta: 62 'za' i devet uzdržanih“, „Za raspuštanje kosovskog parlamenta glasalo je 90 poslanika, protiv je bilo četvoro, a uzdržana tri.“ Pitanje je da li je reč uzdržan ovde korektno upotrebljena.

Ako pogledamo Rečnik Matice srpske, videćemo da je glagol uzdržati se ovde upotrebljen kao trpni pridev (uzdržan), što znači da je subjekat pasivan, tj. da trpi radnju, a poslanici su aktivni, glasaju po svome uverenju (bar bi trebalo).

Predlog Matičinog rečnika kako bi trebalo pisati: „Neko je glasao za, neko protiv, neko se uzdržao.“

NEPOUZDANI POLITIČAR. Kod nepouzdanog pripovedanja, čitaocu u jednom trenutku postaje jasno da pripovedač ne može ili neće da razume događaje na način kako bi ih razumeo kompetentni čitalac. Tako je u književnosti.

Život je knjiga, i to otvorena. Ima i pripovedača: „Tražim mir u svetu, ništa manje“ (Donald Tramp). Nepouzdanog. Da li ćemo potražiti nekog verodostojnog?