Jutjuber influenser – najpoželjnije zanimanje za moje dete

U opsednutosti linearnim televizijama u Srbiji, gde klasični, nacionalni emiteri zbirno dominiraju nad kablovskim sa 60 odsto udela u gledanosti, o drugim medijskim platformama se mnogo priča, ali one najviše privlače najmlađu publiku.

Pre svega zbog bliskosti mladih s novim tehnologijama, ali i zato što se pravo glasa stiče tek u osamnaestoj, rupa u tržištu počela je da se popunjava još pre nekoliko godina, potpuno spontano.

Sada smo u situaciji da je "jutjuber" sasvim legitimno zanimanje jer ne samo što nosećim akterima može obezbediti nemalu zaradu, već se polako stvaraju i prateće industrije i usluge.

Kako su tržište i ponuda već diversifikovani i prepoznatljivi, ovaj tekst će se baviti jutjuberima i kanalima sa zabavnim kontentom i biće preskočeni oni orijentisani na recenzije igara, prikaze automobila, političke emisije, itd., koji zahtevaju posebnu analizu.

Roditeljsko prepoznavanje obrazaca

Odgovor na opšte išćuđavanje "otkud sad ovo" zapravo je veoma jednostavan za svakog ko je nekad bio mlad, a toga se i dalje seća. Pored spomenute dostupnosti tehnike i veštine u njenom korišćenju, postoji još niz faktora koji roditeljima u prvi mah mogu promaći.

Pre svega, izgubio se nekadašnji ritual sedenja ispred porodičnog televizora; programi se gledaju solo, na malim ekranima koji pružaju osećaj izuzetnosti, odvojenosti od roditelja i okoline i sa uronjenošću u "svoj" svet, kao i sposobnošću donošenja ličnih odluka (tačnije, izbora programa), ali i prividom interakcije sa stvaraocima sadržaja.

Zadovoljava se ne samo potreba za osam(osta)ljivanjem, već se u kontaktu sa vršnjacima otvaraju teme nepoznate i nerazumljive starijima, sa njima stranim univerzumima, slengom, igrama i interesovanjima.

Iako su pojedini analitičari brzo prepoznali generacijsku bliskost i kod mlade publike prihvatanje jutjubera "kao svojih", zanemaruje se i finansijski faktor prolaženja novih idola "ispod roditeljskog radara".

Za razliku od pređašnjih idola, ovi ni po čemu (osim cene aparata i interneta koji koristi cela porodica) ne moraju da opterećuju kućni budžet.

Nekada je bilo potrebno kupiti kartu za koncert ili film omiljenog pevača/pevačice, glumca/glumice, sada je to nestalo, mada se i gubi posebnost kontakta s njima jer su uvek tu na pritisak tastera.

Ni posteri više ne moraju da vise po dečjim sobama jer su uvek tu – na pritisak tastera. Preostaju jedino gostovanja koja organizatore i roditelje po posećenosti i intenzitetu redovno iznenađuju kao januarski sneg srpske putare.

Još jedan finansijski momenat jeste svest da se, iako je sam sadržaj prividno besplatan, njegovim stvaranjem može zaraditi, ponešto čak i u skromnim kućnim uslovima, bez preskupe opreme, velike ekipe, tima saradnika i komplikovane logistike.

O ovom spoju "uradi sam" pristupa i jeftinog a gledanog sadržaja biće reči u daljem tekstu.

Karakteristike i sadržaj

Pošto srpska zabavna Jutjub scena nije pala s neba, njeni su uzori vrlo jasni na stranim kanalima koji su direktno kopirani, sa povremenim ubacivanjima lokalnih motiva.

Po mišljenju autora ovog teksta (u daljem tekstu: ja), tog "lokalnog", osim slenga i ponekog popularnog mesta, moralo bi biti mnogo više za originalniji sadržaj u odnosu na trenutni, koji je ionako vrlo sumnjivog kvaliteta.

Znajući da se uglavnom obraćaju publici s vrlo kratkom pažnjom i visokim pragom tolerancije na nadražaje, jutjuber mora biti maksimalno angažovan u iznošenju teksta, govoriti jasno ali i glasno; sve je prenaglašeno sa teatralnim akcentovanjima pojedinih delova teksta, što bi trebalo da proizvede komični efekat.

Mikromimika i izražajnija gluma su vrlo retke pojave i trenutno je teško proceniti zbog čega nema većih angažovanja na filmovima i serijama (mada postoji primer poznate jutjuberke sa manjom ulogom u vrlo uspešnom filmu "Taksi bluz").

Možda zato što zvezde srpskog Jutjuba još uvek nisu dovoljno šire afirmisane i producenti sumnjaju u njihovu privlačnost, što bi bilo neobično jer je bioskopska publika uglavom mlađa.

Možda zato što je njihove formirane likove, ono po čemu ih publika prepoznaje, nije jednostavno preneti na drugačiji medij, dok su sami likovi limitirani.

Izlizani "noviteti" 

Da bi bili zanimljivi svojoj publici, jutjuberi brzo padaju u manirizam zato što im je gledanost imperativ, pa se drže onoga što "ide najbolje".

Mnogo se priča o "nečemu novom", ali to je teško osmisliti, ne zato što novih ideja nema ili ih je nemoguće naći, kupiti ili iskopirati, već zato što je hodanje sigurnim stazama i jurnjava za gledanošću vrzino kolo koje zapravo ne vodi nikuda.

Publika na kanal dolazi sa izvesnim očekivanjima, stečenim na osnovu onoga što je gledala i volela dotad i nespremna je da prihvati drugačije.

Svako ko se obraća širokoj publici shvata ovaj problem, od mog uredničkog posla gde je opseg filmova koji će pouzdano doneti gledanost zapravo mali, pa do muzičara koji stvore "svoj zvuk" i malo će verne publike prihvatiti veće iskorake iz već poznatog i očekivanog.

Potrebno je tu prepoznati i još jedan trend – iako najpopularniji jutjuberi povremeno izbacuju klipove u formi osmišljenih, skriptovanih i režiranih skečeva, oni koji su čitav svoj rad bazirali na tome – vidno su manje praćeni i popularni.

Dominira jeftiniji i produkciono jednostavniji sadržaj, često anegdote iz života, mladalačka razmišljanja, poneko uputstvo za šminkanje ili "rešavanje riba", sa jasnom temom i bez preokreta, na jednoj ili malo lokacija i isključivo spontanom dosetkom kao vrhuncem snimljenog, a ne rezultatom osmišljene priče.

Jutjub telenovele i drame

Ako se tome doda spomenuti agresivni nastup sa potrebom da se skoro svaka stanka (osim teatralnih) u montaži iseče, ne bi li se još više dobilo na brzini i intenzitetu, dolazi do hipertrofije i repetitivnosti, osećaja "već viđenog".

Zbog hiperprodukcije i usled kulture pomnog praćenja, gledaocima se sadržaji prezentiraju u formi kontinuiranog serijala.

U mejnstrim medijima postoji ekvivalent ovog pristupa i to su telenovele i rijaliti, ali o tome kasnije.

Problem brzog zasićenja jutjuberi su rešili međusobnim umrežavanjem, tako da pored "ekipa", sporednih likova koji se pojavljuju u klipovima glavnog autora, radi se i na interakciji sa ostalim kolegama i koleginicama.

Materijali se dele, komentarišu, kopiraju, a upadljiv je i koncept "reakcija", obično na ambizioznije realizovane klipove ili pesme, gde autor "uživo" komentariše pogledano (po pravilu prikazano na manjem ekrenu).

Nažalost, ove "reakcije" potpuni su kreativni ćorsokak i nema ni reči o bilo kakvom smislenom analiziranju viđenog, a kamoli nečemu što bi se makar izdaleka moglo nazvati kritikom.

Paradoksalno, kompletnoj srpskoj medijskoj sceni bolno nedostaje argumentovana kritika, ne samo kao korektivni faktor autorima, nego i kao uticaj i smernica gledaocima.

"Reakcije" su siromašnog rečnika i telesne, očigledno sa ciljem ne da se iznese lični stav već da se zadrži pažnja svoje publike na produkciono jednostavnom sadržaju, a da se pri tome ne uvredi kolega ili koleginica. Ili, ako do kritike zaista i dođe, ona više spada u još jedan upečatljiv segment Jutjub stvaralašta, a to su "drame".

U ogromnom procentu nameštene i unapred smišljene, "drame" su podserijali u okviru uobičajenog tempa izbacivanja novih klipova, jednostavnog narativa nekakve svađe, nesuglasice ili sukoba.

Iza bombastičnih tabloidnih naziva klipova zapravo nema ozbiljnijih dešavanja i spram te standardne galame i brbljanja, dečje gurkanje u školskom dvorištu po intenzitetu agresije deluje kao sukob navijačkih grupa.

Navijački reaguje publika na ovakve sadržaje i komentarisanje je vrlo značajan segment Jutjub pop-kulture.

Prenkovi, izazovi i reakcija publike 

Dok se na anegdote iz života reaguje iskreno, šaljivo, ponekad i zlobno, primetno je da u "reakcijama" komentari publike pokazuju više visprenosti nego sam autor sadržaja, dok u "dramama" verovatno niko ne veruje u istinitost događanja, ali svakako prihvata igru i zauzima stranu, iznosi svoja viđenja, želje i predviđanja.

Esktremnija forma ovakvog ponašanja moglo bi biti kečersko rvanje, gde je jasno da su stvari dogovorene čak i kada padne prava krv, ali publika je svesni saučesnik u igri.

Kako video-biblioteke najpopularnijih kanala neodoljivo liče jedne na druge, vredelo bi spomenuti i "prenkove", "izazove" i ankete, s tim da se pojedinci više orijentišu na ovakvu vrstu sadržaja, ulažu veći trud, i tu se mogu naći izvesni biseri duhovitosti.

"Prenkovi" su osmišljene šale na tragu od "Skrivene kamere" pa do Jackass-a, s tim da se uglavnom na smešan način maltretiraju osobe iz najbližeg okruženja i ovde su oscilacije od autora do autora, očekivano, najizraženije.

Dok su neki prosto nesposobni da priču izguraju uverljivo pa izveštačenost događanja postaje nepodnošljiva, ima i onih sposobnih da nam donesu osmeh na lice.

"Izazovi", lude ideje koje bi trebalo sprovesti u delo, takođe veoma osciluju po kvalitetu i zanimljivosti, naročito originalnosti, ali u ovom slučaju više je do promišljenosti teme, pošto mogu ići i preko granica opasnog i vulgarnog.

Za razliku od stranih autora, gde ima ekstrema koji bi morali imati starosnu klasifikaciju, srpski jutjuberi biraju daleko blaže i razvodnjenije teme.

Jezive ankete i dominacija repera

Ankete, u današnje doba prevaziđena forma dosađivanja prolaznicima po ulici, najjeziviji su oblik stvaranja sadržaja, sa glupim pitanjima koja izazivaju glupe i dosadne odgovore, ali sa zlobnim komentarima gledalaca, što sve zajedno ostavlja loš utisak najgoreg medijskog proizvoda.

Ono što po gledanosti naročito odskače među određenim autorima, a mnogi se trude da se okušaju u tome, jeste stvaranje muzike.

Osim što time dobijaju višestruki broj pregleda u odnosu na uobijačeni (pa donesu i više novca od reklama), originalna muzika pogodna je za "reakcije" drugih, shodno tome se gledanost uvećava, a priprema se i materijal za raznovrsnije javne nastupe.

Primetno je da se hiphop tu nametnuo kao jedini muzički pravac. Ovo nije neobično najpre zbog opšte popularnosti, jednostavnosti stvaranja muzike za koju nije potreban uvežbani bend, ali i same forme Jutjub kanala – usmerenosti na jednu ili ređe dve osobe.

Baš kao što je reper reprezent, tako je i jutjuber; drugim rečima, ono što govore ne mora da ima veze sa njihovim stvarnim životom, stavom, bilo čime.

Reper ne mora nužno stvarno da bude gangster pred kime ženama gaćice same spadaju, baš kao što jutjuber (spominjano je gore) ne mora zaista da bude u svađi sa kolegom s kojim je u "drami".

Kako koncept reprezenta jutjuberima nije stran, tako i hiphop pesme (a za njih se skoro uvek angažuju i profesionalni spoljni saradnici) imaju nekakvog smisla, ali vredi napomenuti da zbog istog razloga slabo funkcionišu van jutjub kanala i teško komuniciraju sa publikom koja kanal ne prati.

Prozivka kao mamac za lajkove... i sponzore

Hiphop, pa i ovaj moderni "autotjunerski" sa desetnama miliona pregleda i punim halama, u velikoj meri funkcioniše po "uradi sam" princpu, što je jutjuberima takođe veoma blisko, iako ruku na srce ne baštine klasičnu "uradi sam" estetiku.

Hiphop poseduje i kulturu disovanja, prozivanja drugih po pesmama, što takođe u Jutjub industriji čini svojevrstan perpetuum mobile, jer će pesma osim "reakcija" na drugim kanalima (možda) generisati i dalja disovanja.

Isto tako, hiphop muzičari kao dodatni izvor prihoda imaju sponzore, brendove koji postaju deo njihovog kreiranog lika i utiču ne samo na angažovanja nego i na samo stvaralaštvo, tekstove.

Jutjuberi, koristeći sve veću potrebu domaćih kompanija za internet reklamiranjem, a sa adutom spremne i jasno definisane ciljne grupe, takođe koriguju svoje stvaralaštvo s onim što traži sponzor.

Možda se neće odreći svojih karakteristika, neće "ispasti iz lika", ali neka publika ne živi u zabludi da su izvesni brendovi spomenuti tek tako ili se u kadru pojavili slučajno.

Hajde, reci gde je lova

S obzirom na to da potkultura zabavnih Jutjub kanala prožima nekoliko industrija – medijsku, filmsku, muzičku i komičarsku, jasno je i da generiše neki novac, tim više što su tu obožavaoci i mogućnost prodaje brendirane robe.

Tako se "spontano" na kanalima pojavljuju klipovi sa temom "koliko zarađujem". Iako informativni za one koji imaju aspiracije ka ovoj vrsti izražavanja i stvaralaštva, ne samo zbog načina na koji se prihod može ostvariti, nego i suma koje se mogu očekivati, nemoguće je otresti se – ma šta autori pričali – suštinski vrlo materijalističkog pristupa na Jutjub sceni.

Vrlo se često pojavljuju klipovi čija su tema odlaženje u kupovinu, hvaljenje šta je kupljeno i za koliko, "izazovi" kupovine nepotrebnih stvari naslepo, davanje skupih poklona, itd.

Ovo takođe može bočno biti vezano za hiphop fleksing kulturu, za sponzore, ali i tipično lokalno razmetanje o kome se mnogo lome koplja među kritičarima pop-scene i tabloidnog novinarstva.

Kako je reč o mladim autorima koji se obraćaju vrlo mladoj publici, ovaj segment ima posebnu težinu u osiromašenoj Srbiji i sve pričice o "pravim vrednostima" i "bliskom komunikacijom sa vršnjacima" kad je reč o jutjuberima, na ovom mestu padaju u vodu. Ispada da se sve, obrni-okreni, vrti oko novca, makar svako radio ono što voli.

Sličnost sa rijalitijem

Koliko je moguće Jutjub sadržaje povezati sa mejnstrim medijima, nacionalnim i kablovskim televizijama?

U klasičnoj formi svakako ne, ali neke veze i ekvivalenti postoje. Ukoliko bi se celokupna Jutjub platforma posmatrala kao rijaliti, onda se i autori mogu posmatrati kao njegovi učesnici.

Dok se svako pojedinačno trudi da bude zanimljiv gledaocima, među njima izbijaju "drame", sukobi, dolazi do "disovanja", prozivki, ogovaranja, udruživanja jednih protiv drugih, pozitivnih reakcija i "šlepovanja" na tuđ rad i ličnost.

Po čemu se to razlikuje od srpskih rijalitija, gde se takođe povremeno organizuju ankete, ispunjavaju zadaci i izazovi?

Bilo je jutjubera, čak iz rane faze, koji su sa više ili manje uspeha pravili karijere u rijalitijima.

I rijalitiji, oko svojih stalnih učesnika, generišu sporedne industrije kao podršku onoj glavnoj. Srpski rijalitiji orijentisani su isključivo na gledanost i svaka mogućnost koju taj format daje za kreativnije stvaranje sužava se i pojednostavljuje ne bi li se zadovoljio ukus najšire publike.

Rijaliti u svojoj osnovi nosi narative iz telenovela; likovi koje gledaoci prepoznaju kao dobre ili zle, ujedno su i glavni. Svi neprepoznati su automatski sporedni, pored onih koji su scenariom predviđeni da budu sporedni.

U prvom planu su ljubavi – ljubavni problemi, ljubavni trouglovi, zavist, želja za uspehom...

Telenovele su osmišljene da traju dugo, pa samim tim nemaju potrebu za potpuno zaokruženom pričom u klasičnom smislu – početak, razrada, kraj, već se podzapleti otvaraju i zatvaraju da bi se publika zadržala što duže.

Srpski rijalitiji, posle godina postojanja telenovela kao vrlo dominantnog igranog programa, popunili su veliki deo medijskog prostora zahvaljujući odličnom odnosu cena/generisana gledanost, podilazeći ukusu publike i voajerskom mentalitetu.

Po čemu se Jutjub scena suštinski razlikuje, osim što je publika drugačija ciljna grupa?

Na kraju pobeđuje "demokratija" 

Publika u oba slučaja nije nemi konzument. Baš kao što za rijaliti igrače (navodno) može da se glasa i utiče se na ishod, na Jutjub sceni se u komunikaciji s publikom ide korak dalje, oslušuju se predlozi i želje, te publika svakako utiče na ishod i dobija ono što želi da pogleda.

Iako je posle incidenta u Novom Sadu Jutjub scena izašla iz eho-komore posvećenika i mladih obožavalaca, reakcije koje su varirale od čuđenja do moralne panike nisu kao rezultat imale ozbiljniju analizu ovog rastućeg fenomena čijeg su deo naša deca.

Na stranu mišljenje nas kojima se bliži pedeseta i komentar Gorana Skrobonje koji traži paralelu iz "svog vremena" rekavši: "Kakva bitlmanija, takvi i Bitlsi."

Paziću da ne zagazim u patetiku napisavši da bi klince kao glavnu ciljnu grupu trebalo bolje saslušati čak i kad oni ne žele da budu saslušani (jer imaju "nešto svoje"), ali ono što – na osnovu gore navedenog – jeste pitanje oko koga bi se trebalo zamisliti jeste da nova tehnologija i obilje lako dostupnih informacija nisu doneli kulturu kritičkog razmišljanja, već naprotiv, još jedan izvor pasivnog i često neselektivnog konzumiranja medijskog sadržaja.

To što interakcija postoji više nego ikada pre opet ne garantuje kvalitet; biću zlobno iskren i napisaću da interakcija u suštini ne garantuje ništa osim možda stanja nepromenljivosti i ponavljanja.

Valjalo bi zapaziti da se generacije u Srbiji, zemlji koja stari, po zanimanjima i estetici suštinski ne razlikuju onoliko koliko bismo pomislili, možda čak i želeli. Jedino što je različito jeste to da je nekada bilo važno ko je čije dete, a danas se na masovnim skupovima ističe ko je čiji roditelj.