Ima li života posle Bregzita

Za Ujedinjeno Kraljevstvo u ovoj godini nije bilo druge teme osim Bregzita.

Zemlja 29. marta, dakle za oko tri meseca, treba da izađe iz Evropske unije, a niko u ovom trenutku ne zna kako će taj istorijski razlaz izgledati.

„Tvrdi Bregzit“ kuće Lankaster

Na početku godine to nije izgledalo tako. Pregovori Londona i Brisela zasnivali su se, bar kada je o britanskoj vladi reč, na dva govora premijerke Tereze Mej.

Naime, ona je još 17. januara 2017. godine u govoru u Kući Lankaster iznela smernice za pregovore o izlasku iz Unije. One bi se mogle svesti na dve reči – tvrdi Bregzit.

Taj dogovor dodatno je pojasnila u jesen iste godine izlaganjem u Firenci.

No, glavni britanski pregovarač i politički veteran Dejvid Dejvis sastajao se mesecima sa evropskim kolegom Mišelom Barnijeom, a da kući nije doneo nijedan konkretan dogovor.

Izvori bliski Vladi rekli su mi da Dejvis ne važi za vrednog mrava.

Krajnji rok za dogovor činio se daleko i ministru za Evropu iz vremena vlade Džona Mejdžora, koji se, ironično, kao tvrdi bregziter, našao na kormilu razvoda sa Briselom. Nije mu se žurilo.

Obrt u Čekersu

No, Terezi Mej jeste. Zato mu je ona 12. jula izvukla tepih ispod nogu.

U Čekersu, imanju, koje podseća na seriju „Dauntonska opatija“ i koje je letnja rezidencija britanskih premijera još od 1921. godine, većina ministara stala je iza predsednice Vlade i odlučila da se pitanje granice Severne Irske sa Republikom Irskom ne može rešiti ukoliko se sa Briselom ne usaglasi „Zajednička knjiga pravila“, kojom bi se definisali standardi za svu robu koja prelazi granicu.

Time bi carina postala nepotrebna, a samim tim i granični prelazi na Irskom ostrvu.

Zvuči skoro kao da je sam Hari Poter došao na sednicu Vlade, mahnuo čarobnim štapićem i rešio sve probleme.

No, kao što znamo, život ne trpi instant rešenja. Ovaj zaokret tvrdi bregziteri protumačili su kao izdaju referenduma i prelazak na „meki Bregzit“.

Dejvid Dejvis zavapio je da je ovakva pozicija gora od ostanka u Evropskoj uniji, jer zemlju vezuje za pravila stranog entiteta kome ne pripada i u kome nema pravo glasa.

Posle vapaja, usledila je ostavka.

Samo par sati kasnije isti potez povukao je i tadašnji ministar spoljnih poslova – kontroverzni Boris Džonson, predvodnik tvrdih bregzitera.

Drama se poklopila sa Samitom za Zapadni Balkan, koji se baš tada, posle meseci priprema, održavao u Londonu.

Boris Džonson od funkcije se oprostio dramatičnim govorom u Donjem domu Parlamenta, vidno sračunatim da bude zapamćen u istoriji.

No, tresla se gora – rodio se miš.

Lidere Zapadnog Balkana ugostio je brzometno postavljeni Džeremi Hant, koji je u stolicu prvog čoveka Forin ofisa uskočio iz fotelje ministra zdravlja.

Hant, koji se tokom predreferendumske kampanje zalagao za ostanak u Uniji i upozoravao da bi izlazak doveo do tolikog odliva lekara ka Kontinentu da bi se zdravstvo raspalo, sada je stao na kormilo Bregzita – doduše, mekog, ali ipak...

Umesto sa Dejvisom, Mišel Barnije je seo za sto sa tvrdim bregziterom Dominikom Raabom, pravničkom zvezdom londonskog Sitija i nosiocem crnog pojasa u karatu.

Zbog ovih solomonskih kadrovskih rešenja činilo se da je i vuk sit i da su ovce na broju.

Leto se nastavilo nadanjima nacije da će Engleska pobediti na Mundijalu i da će se, kako se pevalo po pabovima, „fudbal vratiti kući“.

No, kao što znamo, fudbal je na putu kući zaustavila Hrvatska, nju opet Francuska i to istog dana kada je Novak Đoković četvrti put trijumfovao na Vimbldonu.

Dok sam intervjuisala našeg kralja tenisa činilo mi se da su čak i Britanci barem zakratko zaboravili na Bregzit.

Ris Mog efekat

No, jesen je vratila poslanike u parlamentarne klupe, a Bregzit na dnevni red.

Mržnja prema premijerkinoj „izdaji tvrdog Bregzita“ tinjala je na talasima evroskeptičnog, ali sve popularnijeg LBC radija celo leto.

Na jesen se prelila u parlament. Glavni potpirivač te vatre je poslanik Džejkob Ris Mog. Zovu ga i poslanikom za 19. vek, jer deluje kao da je upravo izašao iz vremeplova.

Ovaj pobožni rimokatolik i otac šestoro dece, koji se protivi kontracepciji i pobačaju, sin je legendarnog urednika Tajmsa ser Vilijama Risa Moga.

Od rođenja pripada kremu britanskog društva. Više je vezan za svoju dadilju, koja je dadilja i njegovoj deci, nego za bilo kog drugog.

Očekivano, školovan je na Itonu i na Oksfordu. U Parlamentu je kralj sarkazma i namernog odugovlačenja debate do te mere da je u stanju da satima recituje poeziju ili čita recepte. Članstvo stranke ga obožava. Neprijatelji ga mrze.

On, neočekivano, na sve to gleda sa humorom. Mantra mu je da ne želi da bude premijer. Ostatak nacije može da stavi ruku u vatru da je upravo premijerska stolica životna ambicija Džejkoba Risa Moga.

No, za to je rano. Svima je jasno da Ris Mog čeka svoje vreme, koje vidi tek po okončanju Bregzita.

Na nešto drugo Ris Mog nije morao dugo da čeka – priliku da se pokrene pitanje poverenja premijerki Mej, koja se pružila se već u novembru.

Sporazum, koji ništa ne rešava

Naime, ulica Dauning broj 10 poslužila se dva puta ove godine istom taktikom. Iza leđa svom ministru za Bregzit dogovarala se sa Evropskom unijom.

Rezultat je nacrt sporazuma Londona i Brisela, kojim se na impozantnih 585 strana ne rešava ništa, a svi problemi stručno guraju pod pravnički tepih.

Naime, ko se udubi u tekst, shvatiće da se Bregzit njime odlaže do decembra 2020. godine, a možda i duže.

Teorijski, taj rok može da se produžava 80 godina.

Drugo, sporazumom granica između Severne Irske i Republike Irske ostaje otvorena, a samim tim i sporna provincija ostaje u carinskoj uniji sa ostatkom Evrope.

Ne treba biti pravnik, pa znati da je time narušen suverenitet Ujedinjenog Kraljevstva.

Haos u Parlamentu

Parlament je eksplodirao! Ekstremno konzervativna protestantska Demokratska unionistička partija Severne Irske, od čijih glasova zavisi opstanak manjinske vlade Tereze Mej, dokument je bezrezervno osudila.

Na stranu to što, u slučaju postavljanja granice na Irskom ostrvu, pada u vodu mirovni sporazum, postignut na Veliki petak 1998. godine, a sa njim i dve decenije relativnog mira.

Evroskeptični Džeremi Korbin i njegova po pitanju Bregzita duboko podeljena Laburistička partija ovu godinu su proveli mahom se braneći od optužbi za antisemitizam.

Ovo im je poslužilo kao prilika da se vrate na temu, ali i da je ponovo promaše pošto za najveću opozicionu partiju propast dogovora sa Briselom znači šansu za prevremene izbore, a samim tim i pobedu i povratak na vlast.

Škotska nacionalna partija je poslovično zgrožena bukvalno svakom vešću u vezi sa Bregzitom.

To nimalo ne čudi, jer Nikola Sterdžon, prva ministarka škotske vlade želi novu šansu za referendum o otcepljenju severa zemlje.

Dakle, što gore za London, to bolje za Edinburg.

Međutim, i pored tolikog šadenfrojdea, za sada se takav ishod ne nazire.

Evroljubne liberaldemokrate se mogu nazvati jedinom doslednom, ali marginalnom snagom u Parlamentu.

Dakle, nacrt sporazuma morao se svesti na pobunu među samim konzervativcima.

Para iz torijevskog pretis lonca

I sveo se.

Famoznih 48 pisama stiglo je u Komitet 1922, što je zapravo naziv za poslaničku grupu torijevaca, koju ne čine članovi Vlade, osnovanu 1923. godine.

Povod – povlačenje Nacrta sa glasanja u Parlamentu, koje je Tereza Mej izvela u poslednjem trenutku, svesna da neće dobiti većinu.

Dakle, 15 odsto poslanika otkazalo je poverenje premijerki. Očekivala se njena ostavka.

Kladionice su se, na pitanje ko će u ulicu Dauning, lomile između Dominika Raaba, koji je zbog premijerkinog pregovaranja iza njegovih leđa podneo ostavku, i bundžije broj jedan – Borisa Džonsona iako on to ni teoretski ne može da bude, jer zbog rekordne nepopularnosti među kolegama, nikada ne bi dobio podršku torijevskih poslanika, neophodnu za kandidaturu.

Preživljavanje bez većine

Ponovo se zatresla gora i ponovo se rodio miš. Premijerka je preživela.

Para je ispuštena i pretis lonac ne može da eksplodira u narednih godinu dana pošto, po pravilima, toliko treba da prođe do novog glasanja o nepoverenju.

Dakle, Tereza Mej, iako bez podrške 37 odsto poslanika svoje stranke, iz ove godine izlazi kao pobednik.

Posle vrhunski izvoženog političkog veleslaloma, uspela je da nekakav dogovor stavi na sto, reši se nevaljalaca u sopstvenim redovima, a Evropu upozori da mora da bude malo fleksibilnija, ako hoće da sporazum ipak prođe u Parlamentu na Temzi.

Glasanje je zakazano za 14. januar. Dotle, premijerka, kao Skarlet O'Hara, može da sa uzdahom olakšanja primeti da je i sutra novi dan. No, ostaje pitanje da li je njena pobeda Pirova?

Većine u parlamentu nema ni za jedno rešenje. Podjednako su nepopularni i izlazak iz EU bez sporazuma i ponuđeni nacrt.

Za to vreme raste pritisak da se ovo pitanje stavi pred građane. Glavni advokat novog referenduma je bivši i veoma nepopularni britanski premijer Toni Bler.

Ako išta stane na put novom referendumu, Blerovo učešće bi moglo.

Sluđeni Britanci u međuvremenu slave Božić sa slabom funtom i potpunom neizvesnošću šta će im doneti nova, 2019. godina.

Nacija samo jedno zna – smisao za humor joj ni u ovom trenutku ne manjka.