SAD protiv EU, ko vodi?

Inspektori IAEA su jedna od najzaštićenijih profesionalnih grupa na svetu, čak i direktori tajnih službi daju više intervjua od njih. Tehničke nuklearne timove ne štite samo gvozdena pravila pres-službe te agencije UN, već i tip njihove ekspertize.

Koliko je novinara koji se u nuklearnu fiziku razumeju toliko da su Varjoranti mogli da dobace specijalističko pitanje ako slučajno nalete na njega u dugim azbestnim hodnicima bečkog centra UN, i to samog, bez deset IAEA pres-šaperona koji ga čuvaju od svakog javnog kontakta?

Pitanje opšteg tipa, da li se Iran ove tri godine pridržavao dogovora potpisanog sa formatom 3+3 (SAD, Rusija, Kina kao tri svetske; UK, Nemačka i Francuska kao tri evropske sile), bilo bi besmisleno.

U svakom periodičnom izveštaju Upravnom odboru guvernera IAEA je Varjoranta tvrdio upravo to da Iran poštuje preuzete obaveze, da je zaustavio vojni nuklearni program u zamenu za ukidanje međunarodnih sankcija. 

Jedino čime su se Varjoranta i njegova mala inspektorska četa mogli dovesti u nevolju bilo bi ciljano tehničko pitanje koje bi dokazivalo da nuklearni tim kontrolora laže ili je prevaren od strane Irana, koji i dalje u tajnosti radi na proizvodnji bombe.

Izrael to već misli, ili bi želeo da se misli, zato i raketira iranske pozicije u Siriji u tom "proxy", posredničkom ratu, kako je formulisao komentator austrijskog ORF-a pre dva dana.

Prese: "Tramp je podelio Zapad"

Činjeničko stanje o tome da li se Iran pridržava ili ne potpisanog je nebitno za američko povlačenje iz ugovora.

Upadljivi broj komentara i analiza sa nemačkog govornog područja polazi od takve pretpostavke. A ni to opet nije nekakva posebna analitička pronicljivost, jer je i sam Tramp više puta izjavio da ga uveravanja Atomske agencije, data na osnovu izveštaja što ih je Varjoranta u vetar pisao i radio ove tri godine, ne zanimaju.

Pokazalo se da je Iran u stanju da potvrdi svoju relevantnu regionalnu poziciju i bez nuklearne bombe. Štaviše, od kada je Teheran zaustavio centrifuge za obogaćivanje urana u vojne svrhe, on je, sarađujući s Rusijom u Siriji, čak i proširio svoj uticaj u regionu.

Ironično bi se reklo, "gazda" se na Bliskom istoku postaje i bez atomske bombe, pogotovo ako ih tvoj saveznik ima dovoljno!

Za Trampa, nepodnošljiva situacija. On je ovog trenutka ostao sa samo dva saveznika, Izraelom i Saudijskom Arabijom, kombinacijom iz teatra apsurda.

Sada EU, istorijski i prirodni saveznik Sjedinjenih Država, ne zna šta bi dalje. Da daju ostavku kao internacionalno poniženi Varjoranta, nije realna opcija.

Špigl: "Američko povlačenje iz iranskog dila predstavlja privremeni kraj transatlantske alijanse. Vreme je da se Evropa priključi pokretu otpora protiv Trampa!"

Minhenski SDZ: "Evropa ujedinjena u besu protiv Trampa. U Uniji raste zabrinutost da će Trampova suspenzija iranskog dila imati katastrofalne posledice po evropske trgovinske veze sa Iranom. Tu je i strah da je to kraj strateškog savezništva sa Amerikom."

ORF: "Amerika tretira EU kao neprijatelja. Ali u Uniji još nije sazrela ideja otpora."

FAZ: "Zapad stoji pod realnom pretnjom raspada. Donaldu Trampu su smisao i pravila savezništva potpuno strani. Budimo iskreni – njemu je svejedno kakve efekte njegova politika ima na Evropu. Evropa tek sad primećuje koliko se Amerika promenila otkad je Tramp došao na vlast."

Tiha voda breg ne roni

Svi mediji spominju "tihi bes" u kom se lideri EU okupljaju ovih dana u reakciji na Trampovo obnavljanje režima iranskih sankcija. 

Samo prošle godine je izvoz EU u Iran iznosio skoro 11 milijardi evra. Za razliku od EU, Sjedinjene Države su u tom periodu izvezle robu u Iran u visini od 122 miliona dolara. To je ništa, samo mala Austrija je u Iran eksportirala dva i po puta toliko.

Tih nekoliko brojeva je dovoljno da bi se uvidele razmere ekonomske katastrofe ako Vašington režim sankcija proširi i na evropske firme.

Talas sekundarnih sankcija pogodio bi gigante s stotinama hiljada radnih mesta, kao "Total", "Pežo", "Simens" ili "Erbas", koje agiraju međunarodno i u Americi imaju još razgranatije poslove nego u Iranu.

Logički paradoks: EU ne zna kako da pomogne svojoj ekonomiji a da istovremeno ne pomogne i iranskoj, u širem smislu i ruskoj, kojoj je pre četiri godine objavila sankcije da bi je oslabila.

Prema prvoj reakciji nemačke kancelarke Angele Merkel, ne bi se reklo da Unija ima jasnu ideju šta dalje, bar ne ovog trenutka. Svi su preneli njenu izjavu da "kad neko radi što hoće, onda je to loša vest za svet."

To je samo dokaz da EU shvata kako je saterana uza zid, i ništa više.

Mogućnosti organizovanog "pokreta otpora" protiv Trampove politike nisu velike. Francuski ministar spoljnih poslova Žan Iv Ledrijan je u petak izjavio kako je "neprihvatljivo" da SAD kažnjavaju evropske firme koje posluju s Iranom. Tačna formulacija: "Evropa će preduzeti potrebne mere da spreči takav razvoj."

Nemačka, međutim, objektivno je jedina zemlja koja poseduje dovoljno uticaja i autoriteta da bi povela evropski "pokret otpora" protiv samovoljne američke politike, već nagoveštava da bi se pokorila diktatu Bele kuće.

Po komentaru minhenskog dnevnika SDZ, nemački ministar Peter Altmajer, donedavno šef kabineta Angele Merkel, već je najavio da će se nemačke firme povući iz poslova sa Iranom, odnosno da će i one "proglasiti" sankcije Iranu. To se podupire Altmajerovom javnom izjavom kako "vlada nema nikakvu mogućnost da nemačke firme zaštiti od odluka američke Bele kuće". 

Ni na unutarevropsku solidarnost se u datom kontekstu ne može previše osloniti. Dok govore da će "preuzeti mere" za evropsko dobro, Francuzi već pokušavaju da iz američkog paketa sankcija za firme koje sarađuju sa Iranom izuzmu "Total" i "Reno".

Privilegovan status u režimu međunarodnih sankcija nije ništa novo. London je godinama uživao takav tretman u odnosu na saradnju s iranskim energetskim sektorom – kad drugi nisu smeli, on je izborio izuzeće.

Ovog puta, to počinje da liči na stepski požar specijalnih odredbi. Evropske ekonomije bi padale na kolena pred Trampovom odlukom, što veće, tim brže. Pre nego što se okrenemo, čitava Evropa bi se silom prilika solidarizovala sa američkim paketom sankcija protiv Irana.

Jel' ima neko Putinov mobilni?

Površno gledano, dilema EU je ili pokret otpora, ili podviti rep pa se u "tihom besu" vratiti u Trampov tabor, gde će im svaki dan biti nov, zanimljiv, pun izazova impulsivne politike jedine globalne supersile. 

Ali postoji još jedna mogućnost – savezništvo sa Rusijom. Privremeno, kao što je privremen i prekid savezništva sa Vašingtonom (Špigl); tematsko, utilitarno, neiskreno, isforsirano savezništvo, ali ipak neki mali pomak u odnosu na nepodnošljivu klimu hibridnog rata koja trenutno vlada između EU i Rusije.

Ta vrsta racionalnosti se ne može očekivati od Velike Britanije ili Francuske. I jedna i druga su se pobrinule da na kratki rok raketiraju sve političke mostove sa Moskvom. Nemačka je jedina zemlja, a u njoj kancelarka Angela Merkel jedina osoba, koja u čitavoj Evropi poseduje dovoljno i institucionalne i neformalne vlasti da sa Rusijom otvori novi ciklus odnosa, kako god skroman. 

Angela Merkel ponovo izlazi na ispit istorije. Impresivno je koliko je poslednjih nekoliko godina polagala taj ispit, ekskluzivno sastavljen samo za jednu osobu, za lidera trenutno najmoćnije zemlje EU. Izlazila, i svaki put padala.

Sad je nova prilika. Negde će morati da popusti, jer Unija nije toliko jaka da bi mogla da vodi tri ekonomska rata istovremeno, sa Rusijom, Amerikom i Kinom. Najgora opcija – mogla bi da proba.

Pitanje je pred kim bi se Angela Merkel radije ponizila, pred Putinom ili Trampom? Nema sumnje da posle odluke Vašingtona o povlačenju iz iranskog dogovora međunarodna situacija ide u smeru prestrojavanja, da Brisel nema luksuz bekstva od nekih njemu bolnih odluka. 

Da bi se s nekim svađala, Unija će morati da se s nekim pomiri. 

Kad smo već kod istorije, ne izgleda da će kancelarka Merkel ponuditi ruku pomirenja Putinu, barem da bi Trampu vratila dobijeni šamar.

Na dodeli nagrade Karla Velikog pre tri dana u nemačkom Ahenu, u počasnom redu je sedeo predsednik Ukrajine Petro Porošenko, prvi koji bi se žestoko suprotstavio i minimalnom otopljavanju evropsko-ruskih odnosa.

Ne treba preuveličavati značenja diplomatskog protokola, ali ni umanjivati simboliku Karlove nagrade. Karlo Veliki markira istorijsko vreme, drugu polovinu osmog i prvu devetog veka, kad su Nemci i Francuzi bili jedan narod; državna i kulturna podela počinje tek sa Verdunskim ugovorom 843.

Kako je to otprilike i vreme uspona Kijevske Rusije, početaka ruske državnosti između antike i ranog srednjeg veka, onda Porošenkovo demonstrativno prisustvo ceremoniji dodele Karlove nagrade dobija neprijatnu dozu retroaktivnog preslagivanja i zaposedanja daleke istorije.

Iranski ministar spoljnih poslova Zarif sutra hitno putuje u Moskvu, dan kasnije u Brisel na konsultacije sa najuticajnijim liderima EU.

Evidentno je da trenutna situacija jača poziciju Moskve u međunarodnim odnosima, i političkim i ekonomskim (Prese).

EU ne može bez Rusije. Ali nije mogla ni pre četiri godine, kada joj je proglasila sankcije, pa joj to nije smetalo.

Na racionalnost se ni sada ne treba previše osloniti. Odlučivaće lični animoziteti, osvete i skučene vizije.