Jutarnji list: Hoće li neko u Hrvatskoj predložiti "poljski zakon"

U Poljskoj je prošlog utorka potpisom predsednika Andžeja Dude stupio na snagu kontroverzni zakon koji kriminalizuje upotrebu izraza "poljski koncentracioni logori" i kažnjava zatvorom do tri godine svako povezivanje Poljske s Holokaustom i zločinima koje su počinili nacisti.

Poljska je bila okupirana i nije imala kolaboracionističku vladu, a žrtve nacističke okupacije broje se u milionima, piše "Jutarnji list".

Ali dokazi o kolaboraciji stanovništva u progonu i likvidaciji tri miliona Jevreja ipak su nešto što se ne može zataškati nikakvim zakonom.

To, naravno, ne znači da nije bilo Poljaka koji su po cenu vlastitog života spasili desetine hiljada njih.

Po ovom novom zakonu Poljska bi, recimo, sada mogla da tuži profesora istorije na Prinstonu Jana Groša koji je u svojoj knjizi "Neighbors" ("Susedi", 2001.) dokazao da su u julu 1941. poljski stanovnici malog mesta Jedwabne ubili više od hiljadu svojih suseda Jevreja.

Sve do tada zvanična verzija tog događaja bila je da su ih pobili Nemci.

Knjiga je izazvala neviđeni skandal i pretnje smrću autoru.

Groš novi zakon smatra pokušajem falsifikovanja istorije Holokausta.

Timoti Snajder, istoričar sa Jejla, smatra da je sličan zakonu usvojenom u Rusiji pre nekoliko godina koji zabranjuje da se govori o tome da je Rusija bila agresor kad je 1939. Poljsku podelila s Nemačkom.

Ali nisu reagovali samo stručnjaci, nego i političari, od Benjamina Natanjahua i Reksa Tilersona, do lidera EU.

Postavlja se pitanje posledica, od opasnosti za slobodu govora i naučnih istraživanja, do otvaranja vrata istorijskom revizionizmu pa i poricanju Holokausta.

Zanimljivo je da je zakon izglasan u poljskom parlamentu 26. jula, samo dan pre Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta, kad je oslobođen najveći nacistički koncentracioni logor Aušvic-Birkenau.

Očigledno, mnogi bi želeli da to postane dan zaborava. Nacionalizam i antisemitizam idu ruku pod ruku.

Još je jedan događaj obeležio Dan sećanja, događaj koji je u Hrvatskoj imao znatno veći odjek od poljskog zakona.

Reč je o izložbi pod nazivom "Jasenovac - pravo na nezaborav" koja je postavljena u zgradi UN u Njujorku.

Izložba je izazvala zgražavanje i protest hrvatske vlade koja je optužila Srbiju da "manipuliše i plasira lažne podatke" - ne navodi se koje - a stradanja žrtava u tom ustaškom logoru koristi u "propagandne svrhe".

Hrvatskoj s pravom smeta nekad zvanična brojka od 700.000 ubijenih koja se koristi u Srbiji.

Ali sasvim sigurno bilo bi bolje da srpskoj interpretaciji istorije može da se suprotstavi sopstvenim ozbiljnim istraživanjima, brojkama i dokumentacijom.

Šta učiniti, na primer, s podacima Državne komisije za utvrđivanje žrtava iz 1999. koja je zaključila da je u Jasenovcu ubijeno samo nekoliko stotina Jevreja i Srba dok su drugi pomrli od bolesti? Jesu li ti podaci verodostojni?

No, govoriti ozbiljno o stradalima u Jasenovcu ni danas nije politički moguće jer je Hrvatska i dalje razapeta između antifašizma i revizionizma.

Povodom 27. jula, Ministarstvo spoljnih i evropskih poslova izdalo je saopštenje u kojem između ostalog stoji: "Odavanjem počasti svim žrtvama Holokausta osuđujemo svaku pojavu netolerancije, pretnje ili nasilja prema osobama ili zajednicama, zasnovanu na etničkom poreklu ili verskom uverenju, te ujedno osuđujemo bilo kakav oblik poricanja Holokausta".

Naravno da je ta izjava puka formalnost, jer s druge strane jevrejska zajednica bojkotuje zvaničnu komemoraciju, naširoko se toleriše fašistički pozdrav i revizionizam političara i javnih ličnosti, kao i udruženja koje za to dobijaju novac od države.

Vrhunski je cinizam da se, pritom, Holokaust u "domaćoj radinosti" i ne pominje.

Predsednik Jevrejske zajednice Zagreb Ognjen Kraus koji govori o 80.000 popisanih imena žrtava, napominje da se nikada, kada se u Hrvatskoj govori o Holokaustu, ne navode primeri iz Hrvatske, nego iz Aušvica.

O Jasenovcu je nakon posete Spomen-području govorio i direktor Svetskog jevrejskog kongresa za Izrael Lorens Vajnbaum, koje je dobro prepoznao da problem dolazi s vrha, a ne od stručnjaka.

"Nije u pitanju neznanje, nego negacija i zamagljivanje... U Hrvatskoj je ubijeno više od 30.000 Jevreja i to je realnost, ali mnogi ludaci ne priznaju da je tako. U Poljskoj je jevrejska zajednica sasvim iskorenjena, a činila je 10 odsto stanovništva... Ako Jevreji osećaju da ih poštuju i da se sećaju njihovih stradanja, to je lakmus-papir za zdravlje društva".

A da malo bolje poznaje ovdašnju situaciju, možda je mogao pomenuti i odnos prema Srbima kao lakmus-papir zdravlja društva više od dve decenije nakon završetka rata.

Jer još bi Hrvatska pod pritiskom dokaza mogla nekako i da prizna domaći, ručno odrađeni Holokaust nad jevrejskim žrtvama.

Međutim, tu postoji jedna vraški nezgodna okolnost: u Jasenovcu su osim Jevreja, masovno stradali Srbi.

A oni su devedesetih postali agresori. S tim ni jedna vlada do sada nije znala ni želela da se ozbiljno pozabavi.

Nema sumnje da bi i ovoj današnjoj vlasti dobro došao neki sličan zakon koji bi zabranio pominjanje, recimo, Jasenovca kao logora smrti i za Srbe - ima ih koji bi to sigurno pozdravili.

Atmosfera je takva da bi, podstaknut poljskim primerom, neko možda čak tako nešto i predložio, na vlastitu i opštu sramotu.

Poljski slučaj je opasan presedan jer ohrabruje sve one koji bi komemoraciju žrtava da se zlo ne bi ponovilo, pretvorili u zaborav.

Ili ako već zaborav nije moguć, barem u poricanje sudelovanja u zločinu. Čak i ako je to put u njegovo moguće ponavljanje.