Imperije na psihoanalizi

Da li je za globalni politički trend poslednjih sto godina karakterističan razvoj od imperija ka nacionalnim državama, ili od nacionalnih država natrag ka imperijama? Ni jedno, ni drugo, tvrdi poznati nemački istoričar Hans-Hajnrih Nolte u svojoj najnovijoj knjizi "Kratka istorija imperija". Po njemu, opšti trend se kretao i danas kreće od imperija, preko kratke stanice kod nacionalnih država, ka unijama.

Na kraju Prvog svetskog rata raspale su se četiri preostale imperije – Ruska (1917), Austrougarska i Nemačka (1918) i Osmanska (1922). Njihove dinastije, elite i politike su (osim Rusije) vojno pale na kolena, ali su pravi poraz doživele od duha vremena.

Već u devetnaestom veku, imperije su izgledale kao anahronizmi, konfuzni istorijski relikti, da bi u dvadesetom pucale kao baloni. Kada su se nakon toga kratko vratile na scenu, kao na primer u slučaju Hitlerovog "Trećeg carstva", bile su to karikature starih formi – monstruozni sistemi, sposobni da izazovu veliku patnju i uništenje, ali u širem kontekstu svejedno bastardi velikih istorijskih primera.

Kako ne bi puštao čitaoca da se pita da li je autor imao i neku skrivenu motivaciju, osim one očigledne da napiše uređeni istorijski katalog imperija u vremenskom rasponu od skoro 4.000 godina, Nolte se odmah legitimiše kao veliki poštovalac Evropske unije i striktni legitimista u odnosu na Ujedinjene nacije.

Istorijsko iskustvo uči da u nastavku treba izabrati put unija, smatra Nolte – na primer EU (osnovan 1957) za Evropljane, UN (1945) za sve.

Treća unija koja se vremenski vezano formirala s dve prethodne je NATO (1949). Ona je početkom devedesetih "izgubila svaku funkciju, ali kako ništa tako ne uspeva kao uspeh, pronašla je izgovor za trajanje u takozvanim humanitarnim vojnim intervencijama".

Ko zida kuću na putu, ima mnogo gospodara

Hans-Hajnrih Nolte (r. 1938) je profesor emeritus na Univerzitetu u Hanoveru, specijalista za istočnoevropsku istoriju i istoriju sveta.

Autor je brojnih knjiga, od kojih su najpoznatije "Uspon Rusije ka evropskoj velesili", "Imperije, religije i sistemi između 15. i 19. veka", "Istorija sveta u 20. veku" i "Istorija Rusije".

Ako se tome pribroji i njegova habilitacija (promocija u univerzitetskog profesora) iz 1976. "Drang nach Osten" o nemačkoj ekspanziji na Rusiju viđenoj očima sovjetskih istoričara, jasno je kojim je putem Nolte došao do svetske istorije: tako što je postepeno dizao pogled sa imperijalnih konfrontacija Rusije i Nemačke, dok mu se u vidokrugu nije našao čitav svet od nekoliko milenijuma, spreman da se kao satni mehanizam rastavi na delove i prouči.

Nolteova "Kratka istorija imperija" ima 500 strana, što je i dalje ustupak modernom čitaocu i laka kategorija kad se računaju knjige koje su kvazi "pomerale" svet, ili barem Evropu, na primer "Istorija propasti Starog Rima" Britanca E. Gibona (kraj 18. veka, 3.200 strana), ili čuvena "Istorija Rima" Nemca Teodora Momzena izašla u osam nepotpunih tomova između sredine i kraja 19. veka.

Kako Nolteove "Imperije" nisu napisane samo za akademski pogon, već računaju na pažnju zainteresovanog čitaoca opšteg humanističkog obrazovanja, evidentan je trud uložen u preglednost tema i transparentnu strukturu teksta.

Četrnaest imperija je podeljeno u četiri velike grupe – 1. imperije kao zbirna suma tada poznatog sveta (Novoasirsko carstvo, Stari Rim, Kina pod dinastijom Song, Mongolsko i Osmansko carstvo); 2. obnovljene imperije (renovatio imperii: Sveto Rimsko Carstvo Nemačkog Naroda, Indija pod Mogulima, Mandžu-Kina); 3. imperije kao delovi svetskog sistema (Rusko carstvo, Velika Britanija, Britanska Indija); 4. granični imperijalni slučajevi (Sovjetski Savez, Treći rajh, SAD).

Posle svake imperijalne grupe sledi posebno poglavlje njihovih neprijatelja, nekad naroda i tuđih vojski pod zastavama, nekad religija i ideologija kao zbirnih sila koje su sprečavale stabilizaciju imperija. Na primer, kako je hrišćanstvo srušilo Stari Rim, kako je nadmenost došla glave Han-Kinezima, ili kako Sloveni Austrougarskom carstvu.

Svaki pojedinačni slučaj, plus njemu suprotstavljene sile obrađuju se kroz jedinstven katalog kriterijuma – tip dinastičke legitimacije, državna kultura i religija, struktura elita, odnos centra i periferije, tip granica (meke ili tvrde), definicija "varvara" i "divljaka" van granica.

Možda najinteresantniji pokazatelj je tzv. "Avgustov prag" (Augusteische Schwelle, termin nemačkog istoričara Herfrida Minkerla), kojim se meri da li je neko carstvo u svom postojanju uopšte ušlo u fazu sređenog trajanja, ili je uvek samo osvajalo i gutalo dok se nije udavilo. "Avgustov prag" je referenca na prvog rimskog imperatora Oktavijana Avgusta (vladao od 27. godine pre Hrista do 14. posle Hrista).

Posle svake imperijalne grupe, pojedinačnog slučaja i kataloga kriterijuma, slede dve-tri stranice zbirnih teza, iza njih redukcije na najbitnije, pa nove serije sažetaka, tako da se na kraju dobija impresija dobro tempiranog kompjutera, a ne knjige. 

Varvari ispod zidina

Ljudi su uvek gradili kuće na putevima kojima su prolazile imperije u osvajačkom pohodu. U tim trenucima, legitimacija imperija je bio rat.

U momentima kada bi prekoračile "Avgustov prag" i ušle u fazu konsolidacije, imperije bi se legitimisale obezbeđenjem unutrašnjeg mira. Tek su tu posrtale, po formuli jaka imperija prema spolja = slaba država prema unutra.

Nolteovi istorijski slučajevi su dovoljno fleksibilni da ostavljaju dovoljno prostora za interpretacije aktuelnih događaja.

Pođimo, na primer, od rečenice koju je verovatno svaki čitalac izgovorio u nekoj prilici, onu da je "sve već viđeno". Ta sociološki gledano "svakodnevna teorija" ima svoj filozofski pandan kod Karla Japersa ("Poreklo i cilj istorije", 1949), tamo se zove "Achsenzeit", vreme velikih osovina, u smislu osa, prosečenih pravaca.

"Ose" su nastajale tako da su ih ravno preko ljudskih kuća prosecale imperije noseći religiju u prtljagu, ili religije noseći imperiju u prtljagu. Po Jaspersu, one su se formirale u vremenu 800–200 godine pre Hrista; i hrišćanstvo i islam su kasnije samo upadali u već postojeće mustre.

Shvatanje da je "sve već viđeno", da su ljudske predstave o društvu, Bogu, političkoj organizaciji i strasti uverenja bile formirane dva veka pre savremenog računanja vremena, Nolte preuzima od Jaspersa, ali ostavlja otvorenim kao rebus, pozivajući čitaoca da dopuni prazna mesta.

Recimo, kako bez reference na Jaspersovo "vreme aksi" objasniti žestoko odbijanje današnih Grka da prihvate postojanje slovenske Makedonije? Šekspir bi rekao: Makedonija je samo ime, what's in the name! 

Čak iako svi detalji nisu jasni (stari Grci su s prezirom gledali na antičke Makedonce kao varvare), pouzdano je da Makedonija nije bila slovenska, jer južnoslovenskih plemena u to vreme tu nije bilo. Ili, da su daleki, daleki preci današnjih Makedonaca i bili tu, oni bi danas govorili neki Grčki ili uopšteno jezik iz romanske grupe, umesto što govore neki bugarski.

Ali ovde nije reč o upornosti današnjih Makedonaca da ostanu useljenici u tuđem istorijskom identitetu, već o revoltu današnjih Grka, skoro pa narodnoj revoluciji, da im to ne dopuste. Prvi reaguju iz zakasnelog romantičarskog refleksa 19. veka; drugi iz strasti koja se formirala pre 2.300 godina, a i danas gori. Ne daju ljudi ime, pa to ti je! 

Niniva calling!

Ili, teško je ne pomisliti na današnje Kurde, kada se čita Nolteov katalog kriterijuma Novoasirskog carstva (934–609 pre Hrista), sa glavnim gradovima Nimrudom (30 kilometara od današnjeg Mosula) i Ninive (Mosul).

Naravno da onda nije bilo Kurda, ali je tog trenutka rođena društvena praksa, predata dalje kao strast generacija, očito preživela u nekom kulturnom memu današnjih Kurda. 

Stvar je u sledećem: novoasirski vladari (Sargonidi) nisu iz centra branili granice carstva, već su delegirali odbranu na provincijske vođe, plemena ili porodice. U aktuelnom sirijskom ratu, kurdske pešmerge su se tačno ponašale po tom modelu – kao da je neko na njih preneo obavezu odbrane provincijskih granica od Islamske države.

Da li je to dovoljno za analogiju koja preskače milenijume jeste upitno i sigurno se ne može dokazivati u nekoliko rečenica. Ali medijski izveštaji iz prve dve godine aktuelnog građanskog rata nesumnjivo su išli u tom smeru – da Kurdi za račun Bagdada i Damaska brane delove Sirije i Iraka, nadajući se da će ih Bagdad i Damask jednog dana nagraditi vlastitim provincijama. Poseban bonus: provincije bi bile na granici sa Turskom, gde se takođe otvaraju perspektive za delegiranje odbrane perifernih područja.

Još jedan primer – zašto se Kinezi i danas doživljavaju kao "sredina", smireni centar, ako ne kao odjek starog imena o nepokretnom "Carstvu sredine", koje drugima prepušta nestrpljivo trčanje i istrčavanje?

Nisu spoljne granice držale Kinesku imperiju Song zajedno (221. pre Hrista do kraja 13. veka) već kultura i državno kontrolisani sistem obrazovanja, kaže Nolte. Brojna birokratija je stalno polagala ispite i konstantno prolazila kroz "reizbor", do mere da se u carstvu vodila živa diskusija da li to maltretiranje ima smisla. Na kraju je preovladao stav da sistem provera treba ostaviti netaknutim – ako ispiti ne znače da će uvek proći najpametniji, oni su ipak garancija da se do vlasti neće probiti najgluplji.

Carevi Songa su se istina legitimisali održavanjem mira na spoljnim granicama, ali uglavnom ne ratovanjem, nego plaćanjem reketa okolnim "varvarima". Real-politički ustupci, plaćanje tributa ratničkim susedima nisu kod Kineza budili strah, već pojačavali prezir prema njima. 

Verovatno zbog toga, zaključuje Nolte, vladajuće birokratske elite nikad nisu znale koliko im je carstvo, "nekako su uvek mislili da su zapravo veći nego što jesu"; onoliko koliko je to uopšte bilo važno u "Carstvu sredine".

SAD – hegemonijalna sila ili moderna imperija?

Zašto je duh vremena pobedio imperije kao formu političke organizacije, a njihove renovatio (obnova imperija) i translatio (sukcesija imperija) pokušaje sveo na karikature?

Kao i svaki ozbiljan istoričar, Nolte ne daje samo jedan odgovor, ali pretpostavlja da umiranje imperija ima veze sa sekularizacijom, sa skidanjem čarolije sa sveta (Maks Veber). Kruna i oltar su ih držale na okupu, shvatanje podanika da nad njima vladaju direktni božji delegati, a ne profani egoisti. U momentu kad je ta veza pukla, kao na primer u slučaju nemačkog Svetog Rimskog Carstva (1806), imperija se razbila kao staklena vazna. 

Konsekventno prateći logiku vlastitih kategorija, Nolte dolazi do slučaja Sjedinjenih Američkih Država. Jesu li one još jedina danas preostala imperija, "translatio" Starog Rima, imperijalna karikatura postmoderne?

Nisu, smatra autor. Imperija je samo ona država koja samu sebe shvata kao imperiju, spremna da ulozi značajna sredstva i preuzme odgovornost u ostvarivanju vlastite vizije svetskog poretka.

Imperije koštaju, pre svega same imperije. Ako se izuzmu izdaci za naoružanje, SAD ne ulažu nikakva sredstva kako bi uredili svet, odbijaju da preuzmu odgovornost za njega, još manje za svoje akcije na globalnoj pozornici. Istovremeno, one koče razvoj globalnih institucija (UN), pozivajući se na vlastiti suverenitet. Kad ne mogu da proguraju vlastite ciljeve, spremne su da slažu Savet bezbednosti (drugi irački rat) ili da ga potpuno zaobiđu (bombardovanje Srbije 1999).

Razdiru ih i unutrašnji paradoksi. SAD nikad nisu imali dinastiju, ali imaju dinastičke porodice. Država i religija su odvojene, ali je u politici jako puno religije. Elite su heterogene, jedne bi da kontrolišu svet, druge da se zatvore prema svetu. U poslu vlada agresivna konkurencija, ali je kamuflirana ekstremno prijateljskim ophođenjem. Birokratija je stara u državama, mlada na federalnom nivou. Demokratija ima status državne ideologije, ali samo pola stanovništva tradicionalno glasa.

Nolte: "Zbog toga dozvoljavam sebi paradoks da SAD nazovem globalnom nacijom. U svim graničnim slučajevima do sada, one su zastale na pola puta od hegemonijalne sile do imperije. Deo njihovih elita želi vojnu kontrolu nad ostatkom sveta, ali bez ikakve ekonomske i političke odgovornosti. Buduće pitanje svetskog uređenja SAD zato stalno i namerno ostavljaju otvorenim – da li one stvaraju imperiju, ili prihvataju autoritet Ujedinjenih nacija?"

Kako se od Novoasirskog carstva kao "imperije bez misije" došlo do SAD kao "misije bez imperije"? Za to je potrebno pročitati Nolteovu knjigu. Ako se u Srbiji nađe izdavač, biće to dobitak za srpsku publicističku scenu.

broj komentara 3 pošalji komentar
(nedelja, 11. feb 2018, 18:15)
anonymous [neregistrovani]

Sustina

Niko nece da uidje u sustinu da vidimo sta je to Stari Rim. Nece jer to ne odgovatra istorijama pisaca iz kojih dolaze.Mi danas znamo sta je EU.Za 50 godina niko nece znati sta je to .To ce biti prazan pojam (prazan skup).

(nedelja, 11. feb 2018, 13:27)
Borislav Marić [neregistrovani]

re: kako je hrišćanstvo srušilo Stari Rim, kako je nadmenost došla glave Han-Kinezima, ili kako Sloveni Austrougarskom carstvu.


Sloveni nisu došli glave austrougarskom carstvu, između ostalog i jer nisu bili pod Austrougarskom do odlaska Osmanlija, nego je austrougarsko carstvo pokušalo sa se proširi, povedeni kolonijalizmom i idejom da mogu da okupiraju barem prostore koji su bili pod osmanlijskim carstvom, što je, naravno, dovelo do otpora, a 1918 i do sloma austrougarskog carstva!

(nedelja, 11. feb 2018, 12:55)
Чарли 1. [neregistrovani]

Једина Империја данас

Наравно да данас постоји још једна империја: Британски Комонвелт. Она је све остале империје намерно уништила. Данас је она са 53 чланице најмоћнија и има највећи биланс спољње и унутрашње трговине као поморска сила.