Istočne dileme Zapadnog Balkana

Susret ministarke spoljnih poslova EU Federike Mogerini sa novim kosovskim premijerom Ramušom Haradinajem, prošlog petka u Briselu, baca novo svetlo na međusobne odnose država, entiteta i klijentelističkih kataloga na prostoru Zapadnog Balkana. Čak i ako se prihvati sasvim razumna teorija da niko nikog nije terao napolje, ili izlazio u besu, ishod tog sastanka ostaje da visi kao otvoreni kraj holivudskog blokbastera u "franšizi".

Nezavisno od direktnih tema razgovora, stiče se utisak da se sastanak u Briselu odnosio na tempo događaja, kao da je Balkan u poslednje vreme usporio i da ga treba ubaciti u brzinu. Ali ko vozi?

Svi i niko. Svi koji taj deo sveta od Bečkog kongresa 1815. godine do danas vide kao prostor koji vapi za uvođenjem reda i poretka; niko sa šansom da ostvari ekskluzivnu geostratešku konstrukciju po vlastitoj viziji.

Faktor region

Tek sad postaje jedan jasan razvoj događaja koji se ovlaš citirao u izveštaju austrijskog dnevnika Prese iz Tirane o albanskim strahovima u vezi sa sporim evropskim integracijama te zemlje.

Prese (15. 9. 2017): "Novi omiljeni projekat Brisela, ekonomska unija zapadnobalkanskih država, u političkom žargonu nazvana Berlinski proces, dočekuje se u Albaniji s velikim nepoverenjem. Službeno, Tirana stoji iza tog projekta, konkretizovanom na sastanku u Trstu u julu ove godine. Zakržljala međugranična infrastruktura, iseckani putevi trgovine – sve su to valjani argumenti za integracione projekte Berlinskog procesa. Neki u vladi veruju da im je 'Berlin' podmetnut kako bi se Albanija gurnula što dalje od članstva u EU. Tiranu tu u stvari muči nešto sasvim drugo – da će u 'maloj uniji' zapadnobalkanskih država dominirati ekonomski potentna Srbija. Predstavnici takvog mišljenja u albanskoj politici upozoravaju da je Berlinski proces put za uspostavljanje srpske hegemonije u regionu."

Ako se tih nekoliko rečenica podvrgne političkoj analizi, dolazi se do interesantnog zaključka da Srbija ipak sedi "na dve stolice", ali ne vlastitom voljom ni namerom. Na obe ju je, u konkretnom slučaju, posadio direktno evropski Brisel.

Ako se Brisel odluči da se članstvo Srbije u EU razmatra po kratkom postupku, izolovano od šireg teritorijalnog konteksta, onako kao što je velikodušno učinila u slučaju Hrvatske žmureći na oba oka, poneki regionalni igrač će ostati u suzama.

Da izbegne šire emocionalne traume u regionu, EU je smislila Berlinski proces. Nenameravana posledica takvog poteza je da unutar Berlinskog procesa Srbija uživa status ekonomski najpotentnije zemlje, čime joj se opet u ruke guraju karte mini-hegemona.

Ovako ili onako, Beograd se našao u poziciji da se oba scenarija – ili brzo i ekskluzivno članstvo u EU, ili vodeći akter u Berlinskom procesu – igraju u njegovu korist.

Da li srpska politika tako procenjuje situaciju, manje je bitno. Važnije od toga je da srpski susedi, oni koji su interesno i u različitim stepenima konfliktno upleteni u neokončani proces raspodele jugoslovenskog političkog nasleđa, tako procenjuju njenu situaciju.

Kako te drugi vide, to je politički argument; kako sam sebe vidiš, to je nacionalna epika.

Faktor EU

Sledeći logiku albanske vlade – koju Brisel naravno ne sledi, ali mu je čak i tako tromom i sporom nešto od nje moralo upasti u oko – Evropska komisija ima dve varijante.

Prvo, da što pre i sasvim ozbiljno ubrza pristupne pregovore sa Beogradom. Tako bi Srbiju izvukla iz ruskog uticaja, a čitav region kao brod usidrila u Briselu, čak i ako svima ne bi bilo odmah dozvoljeno da se iskrcaju. Dalje, time bi se u izdanku sprečio regresivni srpski refleks ka "balkanskom hegemonu" (termin: Saša Tijanić) kao i, albanska reakcija to pokazuje, mogući politički mobing protiv ekonomski najpotentnijeg unutar Berlinskog procesa.

Alternativno, Brisel se može odlučiti da čitav ne-EU ostatak Balkana na neograničeno vreme zatvori u visoki napon Berlinskog procesa i time zaista otvori put srpskom regionalnom "hegemonizmu", onako kako ga drugi vide.

Za Srbiju je to rezervni i rizični scenario, ali ako je Brisel gurne u njega, ona će sigurno do kraja iscrpsti potencijal ekonomsko-političke pomoći Rusije i Kine, kao i seriju situativnih ad-hok alijansi (glasanje šiitskog Irana protiv ulaska Kosova u Unesko) ne bi li preživela u uslovima surove globalizacije i usput, čisti bonus, iznervirala nekog antagonistu iz neposrednog okruženja.

Ukratko: Brisel bi mogao požuriti s prijemom Srbije, ne da bi minimizovao srpske rizike, već da sebe spase rizičnih posledica koje se javljaju iz drugog, alternativnog rešenja.

Za to je, međutim, potrebno da predsednik Komisije Žan Klod Junker ode, a na njegovo mesto dođe neko ko se manje razume u enologiju, a više u strategiju proširenja EU.

Predlozi Komisije, onako kako su formulisani početkom septembra o proširenju "Šengena" i evro-monetarne unije na svih 28 članica, ciljali su na to drugo, alternativno rešenje, ka instituciji Berlinskog procesa kao utehe za "zavlačenje".

Bilo bi pogrešno reći da Junker ima bilo šta protiv Srba. On ih samo ne vidi u velikoj evropskoj slici; ni njih, ni bilo koga drugog ko već nije u EU.

Ako se pogleda njegova dosadašnja politika na mestu predsednika Komisije, jasno je da on Uniju doživljava kao državu federalnog tipa. Što se njega tiče, on je premijer jedne države, a ne upravitelj saveza država. To je glavni problem koji od prvog dana Junkerovog mandata, prvog novembra 2014. godine, usporava srpsku integraciju u EU.

Faktor Rusija

Svi koji će reći da predsednik Evropske komisije to ne radi sam, da je nemačka vlada Angele Merkel ta koja postavlja politiku evropskog proširenja, imaju, naravno, pravo.

Činjenica, međutim, ostaje da je unutar svojih velikih ovlašćenja Junker mogao napraviti veliki iskorak ka bržem članstvu Srbije. A nije, zato što kao retka vrsta multinacionalnog nacionaliste on misli samo o dobrobiti "svoje" države, a Srbija nije u njoj.

To je Junkerov lični razlog. U geopolitičkom kontekstu, ispravno je reći da "zavlačenje" Srbije, iscrpljivanje, nekad ucene (hrvatske) za otvaranje poglavlja, nemaju toliko veze ni sa Junkerovom greškom u razmišljanju, ni s osvetoljubivošću Angele Merkel (termin: Njujorker, 1. 12. 2014, tekst "The Quiet German" kome se uvek treba vraćati!), ni sa albanskim nervozama čim Srbiji skoče ekonomski pokazatelji, ni sa nesposobnošću hrvatskog političkog bića da samo stvori državu koja funkcioniše, ni sa Bakirom Izetbegovićem, kome ni drugi ne može napraviti državu.

To uglavnom ima veze sa stavom EU prema Rusiji. Svaki poen protiv Srbije se u Briselu i dalje doživljava kao poen protiv Rusije. Ima eklatantnih primera, kao onih sa vozom za Kosovo; ali i mnogo diskretnijih.

U obračunu sa Rusijom, EU je Srbiji dodelila ulogu surogata, test-objekta, semiotskog referenta drugog stepena. Sigurno da bi za Brisel bilo mnogo jednostavnije da uhvati smisao ruske politike, da shvati par vrlo jednostavnih principa po kojima se ona trenutno formira. Nažalost, već sama motivacija "razumeti Rusiju" predstavlja nepodnošljivo poniženje za Evropsku uniju.

Koji su ti principi, objašnjava, na primer, Putinov savetnik za spoljnu politiku, profesor na moskovskom Ekonomskom fakultetu i akademik Sergej Karaganov u velikom intervjuu za nedeljno izdanje lista Prese (12. 11. 2017)

Njegovi argumenti: 1. Opstanak Rusije je ugrožen; 2. Rusija je svetska sila.

Na pitanje novinara kako pomiruje te dve oprečne izjave, Karaganov odgovara: "To je pozicija onog ko je ranjiv. Da bi preživela, Rusija mora da pobedi."

Ruska "pobeda" se više ne definiše u vojnom smislu (Karaganov takve strahove Evropljana naziva "smešnim i glupim"), već odbijanjem "postevropskih vrednosti".

A pod "postevropskim vrednostima" mislite...? Tačno to što ste i vi pomislili, odgovara Karaganov novinaru – posthrišćanske.

To je što se tiče idejnog konteksta ruskog osećaja nacionalne bezbednosti. U smislu konkretne politike, Karaganov nabraja niz elemenata koji su u krajnjem efektu doveli do uzimanja Krima: "Godine 1991. su Slovenija i Hrvatska ilegalno priznate; 1999. je Srbija bombardovana da bi se priznalo Kosovo, posle toga je bombardovan Irak pa Libija, dok u Ukrajini nismo odlučili da stavimo tačku na takvu vrstu politike."

Faktor veliki beli svet

Aktuelnu politiku EU Karaganov zove "neovajmarskom". On je ne objašnjava eksplicitno, niti to novinar, dopisnik iz Moskve Eduard Štajner, to traži od njega.

"Neo-Vajmar" se u evropski politički žargon uvukao januara 2016. godine, kada je bivši, u javnosti vrlo cenjeni generalni sekretar CDU-a Hajner Gajsler u tekstu za Frakfurter algemajne cajtung opisao njegove karakteristike.

Gajsler uzima za meru neke od fenomena koji su razdirali istorijsku Vajmarsku republiku (1919–1933) i doveli do njene transformacije u nacističku državu: spoljnopolitičko "bure baruta", hiperinflacija, svetska ekonomska kriza, velika koalicija, kriza demokratije, opšta atmosfera "kotla" i očekivanja političkog mesije.

Iz konteksta starijeg Gajslerovog teksta i aktuelnog intervjua Karaganova proizlazi da prvi misli na atmosferični "kotao" iz kog je rođena nacistička desnica u paraleli sa današnjim AfD-om, dok je ono što drugi ima na umu u stvari postvajmarski ekspanzionizam Hitlerove države koji se vidi u paraleli sa proširenjem NATO-a i EU.

Šteta što o "post-Vajmaru" Gajsler nije rekao manje, a Karaganov više.

Iz kataloga zapadnog "neo-Vajmara", ovaj ruski geostrateg konstruiše mali model evropske bezbednosne arhitekture.

Deduktivno, lako se dolazi do jezgra tehničkog problema koji Zapad ima sa Srbijom, a Srbija sa Zapadom.

Zapad je, koristeći Miloševića ne samo kao realnu osobu već i kao eho dugo posle njegove demisije, stvorio nemoguću državno-bezbednosnu arhitekturu na prostoru Balkana. Ona se danas urušava. Može je spasiti jedino aktivna pomoć najpotentnije države iz samog regiona, Srbije.

Apsurdnost situacije i nije u tome hoće li Srbija priznati Kosovo u nekim granicama ili ne, već da se od nje očekuje aktivna, entuzijastički data pomoć da bi ta neodrživa državnoprava struktura na Kosovu, u Bosni, Makedoniji, sad i u Albaniji, zaista profunkcionisala.

Politika Vašingtona u regionu ide ka tome. Za nju se više ne postavlja pitanje da li je Beograd prihvatio seriju poraza iz 1991, 1992, 1996, 1999, 2008, već zašto im se euforično ne raduje.

Američka balkanska politika se tako pojavljuje ne kao strategija, već spasilačka akcija vlastitih vizija. Najbliže bi bilo upotrebiti termin "sistem vatrogasnih mera" kojim je Stipe Šuvar sredinom osamdesetih spasavao komunizam u Jugoslaviji.

Mimo toga, američku spoljnu politiku trenutno nije lako razumeti, pošto je nejasno ko je kreira. Nije predsednik Tramp, toliko je sigurno.

Da Haradinaj ne samo da vidi stvari na taj način već i oseća pritisak vremena i atmosferu evropskog "kotla", ne treba sumnjati. Ali izgleda da ni Mogerinijeva nije od juče.

broj komentara 2 pošalji komentar
(nedelja, 10. dec 2017, 17:56)
anonymousPero iz Svedske [neregistrovani]

Mozda prost odgovor

Kao i mi Balkanci gledamo Tursku kao okupatora 400g. Tako gledaju i
Rusi Zapad kao agresora od 1600g. do danas.....Pero

(nedelja, 19. nov 2017, 11:38)
anonymous [neregistrovani]

Komentar

Ne bi ulazio u analizu o odnosima Evrope i Rusije kao i njihove interese u Srbiji,ali mislim da je ovde umesano jos mnogo faktora od istorijskih,odnosa kako Evrope tako i Rusije prema nama,nasoj povezanosti i konacno ratovima na nasim prostorima.To su bitni faktori i ne mogu se zaobici kao i nas stav prema Evropi i Rusiji.