Milosrđe u doba posthumanizma

Sloterdajk je profesor filozofije i estetike na Univerzitetu za umetnost i dizajn u svom rodnom gradu.

Visoki stepen medijske eksponiranosti, u njegovom slučaju javne iritacije, postigao je kao autor knjiga i eseja, zbog čijeg osnovnog tona su ga kritičari svrstali u fioku "posthumanizma".

Stvar naravno nije tako jednostavna, nije nikad kada filozofi analiziraju svet koji je promenio neko drugi.

Njegov proboj i forsiranje nemačkog javnog diskursa počelo je delom "Kritika ciničnog uma" (1983), gde se mešanjem filozofskog i popularnog istražuje uloga cinizma u različitim epohama i kulturama.

U drugoj knjizi, "Pravila za tematski ljudski park" (1997/99), Sloterdajk analizira istorijske oblike humanizma, polazeći od dva međusobno suprotstavljena generativna principa – grčkog pisma i rimskog koloseuma; prvi kooperativni, drugi antagonistički.

Kao i francuski filozof Bruno Latur, Sloterdajk vidi današnju fazu humanizma u terminima proširene ljudske prirode – robotika, nanotehnologija, transseksualne forme, predmeti, životinje, biljke, viritualna stvarnost, avatari... Ukratko, "posthumanizam" bi bilo nešto kao kad se naručuje auto, osnovni model plus varijabilni dodaci.

Latur se često doživljava kao naučni ekscentrik, shodno stereotipu da se od Francuza ništa manje i ne očekuje.

Kako je Sloterdajk Nemac, vrlo brzo je zbog "Ljudskog parka" zaradio par fašističkih i nacističkih atributa.

To je dodatno pojačavao njegov izbor uzora i plivajućih "filijacijskih" lojaliteta, zabludelog sina velikih filozofskih očeva.

Počeo je u tradiciji levo orijentisane Frankfurtske škole Teodora Adorna, da bi onda napravio zaokret od 180 stepeni i preselio se u neprijateljski tabor Hajdegerovog krila, te kroz njega krenuo u aktuelizaciju Ničea i Hegela.

Tekst koji ovde nudimo čitaocima RTS-a kao probu Sloterdajkovih društvenih dijagnoza, napisan je za godišnju skupštinu austrijskog tink-tenka iz Kremsa, Akademije Globart.

Zbog bolesti, autor se nije pojavio na skupu (21. 9. 2017), pročitao ga je neko drugi.

Prevod je bio ekstremni izazov, ne samo zbog toga što Sloterdajk progovara pozajmljenim jezikom, kroz Hajdegerovu neprevodivu terminologiju, već i zbog bogatstva referenci – svaka rečenica, mali univerzum Blejda Ranera.

Osnovna nota kotrljanja i padanja koja vlada u eseju dolazi iz Sloterdajkovog poslednjeg dela, trilogije "Sfere" (1998–2004).

Uvedena je takođe kroz pozajmljeni jezik, ovog puta Ničeov, i to kroz aforizam 125 iz "Vesele nauke".

Nemački naslov "Der tolle Mensch" je ovde preveden kao "Dobri čovek", što naravno nije tačno, ali u nedostatku tačnog zadovoljavajuće.

Može biti i "krasni čovek", "ludi čovek", "sjajni tip", najvažnije je u frazi sačuvati Ničeov cinizam.

Prevoditeljka je probala i sa kompujuterski generisanim prevodom na srpski i dobila sledeći posthumanistički rezultat: "Der tolle Mensch" = "Budite prvi". To treba shvatiti kao neoborivi dokaz da smo zaista u zoni vesele nauke.

Koliko su Sloterdajkove društvene dijagnoze "konzervativne", a koliko samo realne, ostavljamo čitaocima da odluče.

Uvod sa religioznom temom o "mrtvom bogu" treba shvatiti uslovno.

Protivno uvreženom mišljenju, Niče nikad nije ubio Boga, samo je očajavao što je društvo njegovog vremena ostalo bez boga kao moćno delotvornog etičkog principa.

Osim toga, zaista religiozna je danas ionako samo intelektualna levica.

Još samo ona veruje da se sedam milijardi ljudi može nahraniti s pet hlebova i dve ribe, onako kao što je Isus (Matija: 13-21) nahranio pet hiljada ljudi i još ostalo za punih dvanaest korpi.

Sloterdajk: Kuda mi to idemo?

Obično naginjemo ka tome da prečujemo epohalni kvalitet sugestivnog pitanja "dobrog čoveka" u Ničeovom često citiranom paragrafu 125. iz "Vesele nauke" (1882): "Zar ne padamo neprestano?"

Ne čujemo, zato što nedostaje volja da se to što on govori izvuče iz konteksta i izolovano analizira.

A ni Niče nije u tome nevin, i on je sve učinio da zakamuflira pravo značenje tog pitanja, tako što ga je umotao u ritmičnu kaskadu objave smrti Boga: "Šta smo uradili kad smo odvojili ovu zemlju od njenog sunca? Kuda se sada kreće? Kuda se mi krećemo? Odmičemo li se od svih sunaca? Zar ne padamo neprestano? Unatrag, postrance, prema napred, u svim smerovima...?"

Koliko god nemamo sluha za svaku od ovih verbalnih pirueta, ako se ispod njih povuče crta, jasno je da pitanje "Zar ne padamo neprestano?" predstavlja opštu dijagnozu modernog sveta, tako što mu u momentu aktuelnog bitka atestira konstantno klizanje i padanje.

"Napred" ovde znači što dalje od stare navike "sigurne sredine", što dalje od svega što je pre bilo stanje, mera i i osnova.

Kada su juriš u bolje i pad u provaliju jedna ista stvar, Bog ostaje pregažen u stampedu.

Ko u toj slici o napretku prepoznaje samo mračnu sliku "pada u napred", taj se u očima takozvanih naprednih pojavljuje kao slepi putnik pun zlobe sakriven na brodu koji zahvaljujući naporu drugih, veselih i vrednih, sigurno grabi ka svom cilju svetle budućnosti.

Ko naprotiv naivno veruje u stalni napredak s garancijom, taj je u očima onih prvih, slepih putnika na progresivnoj palubi, tek licemerni filistejac, mesečar koji dok pada s krova svira juriš.

Kada madam Pompadur kaže "Posle nas potop!"; kada "dobri čovek" pita: "Zar ne padamo neprestano?", oboje referišu na bazične socio-kulturne uslove (1) evropskog bitka (2).

A oni aktuelno stoje pod znakom još bržeg ritma promena nego kad Marks i Engels 1948. u "Komunističkom manifestu" prorokuju "sve što stoji i postoji će nestati, sve što je sveto biće isprljano".

Pijan je danas čitav brod, ne samo mornar koji se tetura.

Niti tradicionalizma pucaju u moderni češće nego u drugim epohama, čime raste rizik da se današnji ljudi više ne prepoznaju kao deca svog vremena.

Jedni drugima, oni prete da postanu specimeni nepoznatog tipa.

U pravilu, taj mehanizam deluje između generacija, onda kada se između njih spusti zavesa koja jednu epohu deli od druge, a u duše utisne filijativni rez – roditelji kulture zauvek tamo, njihova deca neko vreme ovde.

Kad su se posle sistemskog reza Francuske revolucije odjednom istovremeno sumirale desetine i stotine hiljada, milioni analognih pokidanih niti, ti su novi, sumirani subjekti nastupali kao mobilizovani legionari trenutka.

Poletno su se bacili u ponuđene i naslućene šanse, svi kao jedan – emigranti, poduzetnici, politički pobunjenici, šarlatani, glavni urednici novina i partijske vođe.

U momentu kolektivnog nadahnuća taj masovni amalgam je od svih imena koja su mu stajala na raspolaganju izabrao sebi jedno konvencionalno i neupadljivo.

Taj produkt revolucionarnog hijatusa (3), taj ansambl bića diskonuiteta, imenovao je sebe "građanskim društvom".

1. U slobodnom padu: Sloboda

Slabljenje građanskih filijacija ogleda se u učestaloj upotrebi termina "sloboda".

Sloboda je postala glavni teoretski pojam i vodeća etička vrednost u kulturama hijatusa.

U klimi dezorijentacije najbolje od svega uspeva patos o slobodnom izboru.

Ali preduslov da ljudi slobodno "biraju" i "izmišljaju" kakvi će biti je taj da se prošlost razoruža i razvlasti.

U međuvremenu, slobodni nisu postali samo oni koji su se oslobodili nekog boga.

Oslobođeni su i oni koji su bez objašnjenja ostavljeni nasred ateističke ulice.

Ako se uzme u obzir dinamika tehničko-naučne civilizacije, treba se pitati šta nam to još od neplaniranih efekata sloboda donosi sa sobom?

Nije li u međuvremenu pobedila logika situacije, pa smo upravo u opasnosti da "izgorimo u vatri vlastite civilizacije", kako je to jednom formulisao Arnold Gelen (4)?

Da li je civilizacijski proces sam po sebi postao nešto nezdravo i zlo?

Je li se to čovek uz pomoć civilizacije emancipovao od prirode, da bi se u nastavku civilizacija emancipovala od čoveka?

Stojimo li u tim procesima bez ikakve moći, kao neko zarobljen u lavini koja se nezadrživo kotrlja ka dnu?

2. "Nagnuta ravan": Glavna civilizacijska paradigma

Ko govori o "otvorenom kraju" (5), dodiruje osnovni osećaj starosti sveta.

Dimenzija "otvoreno" zeva dok juri ka napretku, tačnije, dok juriša niz nagnutu ravan.

Cirkusi su odavno shvatili svoju šansu i trpaju krešteće ljude na tobogane samospoznaje.

Na nivou instinkta zna svaki budni život više nego što mu je drago, prepoznaje osećaj mučnine dok se kliza po rušećoj nagnutoj ravni.

Stepen nagnutosti je stvar dogovora – ljudi taj proces pristojno zovu "politikom".

Nastojanja da se moderni svetski i životni procesi shvate i usmeravaju u terminima simetrije i ravnoteže pokazala su se nerealnim.

Slično vatrenom žigu taj poraz gori na duši današnjeg čoveka, uvlači mu se pod kožu kao neodloživa potreba daljeg kotrljanja ka sablasnoj dolini.

Čak i u taboru tvrdoglavo progresivnih počinju da shvataju da je haos pravilo, a red i poredak najneverovatniji od svih mogućih izuzetaka.

Polazeći od zakona da suma energija oslobođenih u civilizacijskom procesu mora da nadilazi energiju koju društvo ulaže u vlastitu integraciju, moguće je u zadatom socio-kulturnom kontekstu i u zavisnosti od interpretatora definisati niz tragičnih ili srećnih posledica. Na primer:

– U novčanoj i kamatnoj politici poverioci uporno daju više kredita nego što kroz režim osiguranja i realnih očekivanja mogu dobiti natrag.

– Dužnici u modernim društvima trampe, to jest navodne suverene države, konstantno uzimaju više kredita nego što ikada mogu opravdati kroz bona fide nameru vraćanja.

– U aktuelnom procesu brisanja moralnih granica proizvedeno je više erotskih potreba nego što ih se ikada može zadovoljiti kroz licenciranu seksualnost.

– Medijskim širenjem slika iz života vrtoglavo bogatih budi se neuporedivo više nade i zahteva za participacijom u takvom životnom stilu nego što ikada kroz nekriminalne forme raspodele može biti podmireno.

– Budućim generacijama se već sada tovari na leđa više problema nego što one uz primenu maksimuma kompetencije, snalažljivosti i kreativnosti objektivno mogu da reše.

Entropijske posledice civilizacije nagnute ravni su razvile vlastitu dinamiku i sad marširaju daleko ispred, a ne iza medijatorskih instanci. Ko je glavni medijator je neupitno – monetarizacija (6).

3. U slobodnom padu: Novac

Na dan 15. avgusta 1971. je američki predsednik Ričard Nikson objavio da Sjedinjene Države napuštaju zlatni standard pokrivenosti dolara.

Na dan kada katolička crkva slavi uspenje Majke božje u nebo, postmoderni novac je, pred očima čitavog sveta, krenuo na plaćeni put u pakao.

Kao posledica oslobođenog novca rodila se ideja kako je ekonomsku ekspanziju moguće sprovoditi u nedogled.

Ili, da je u redu voditi konstantnu politiku privremenim sredstvima, a da se pri tome niko ne pita o mogućnosti globalnih kriza, velikih depresija i potpunog sloma sistema.

S obzirom na to da takva ekonomija s one strane starih i nasleđenih koncepata ravnoteže logički i moralno i dalje ne deluje smisleno, današnji se svet ne može otresti osećaja vrtoglavice.

Autori kao Jozef Štiglic već govore o "slobodnom padu" sistema.

Kao metafora za aktuelni drift ka provalijama bez dna termin "slobodni pad" je dobro izabran.

Kao dijagnoza za funkcionalne ispade "tržišta", taj termin, međutim, samo odmaže, zato što kamuflira saučesništvo država za ono što se dogodilo: Globalni političko-ekonomski sistem nalazi se od kraja Bretonvudskog sistema (7) ne u slobodnom, već u politički željenom, nameravanom, čak i ukalkulisanom padu.

4. Granice: U slobodnom padu

Pod "čovekom nacije" podrazumevam socijalni karakter određenog tipa, nastao u Evropi poslednjih 200 godina.

Život u formi nacionalne države je za takvog čoveka postao druga priroda.

Ono što globalizacija radi sa sa ljudima u nacionalnim državama je u suštini to, da ih prebacuje iz građevine statički fiksiranih zidova u skloništa gipsanih paravana.

Mi smo danas zbog migracionog pritiska na evropske zemlje suočeni sa uslovima koji radikalno potresaju zatečene socijalne i političke imunosisteme – sa rezultatom koji prisiljava da se u potrazi za identitetom i imunitetom sve više prelazi s kolektivističkih na individualističke strategije (8).

Svedoci smo, kako delovi evropskog stanovništva na taj stimulus razvijaju reakcije koje je najtačnije opisati kroz alergološku ili imunološku optiku.

Takve reakcije treba shvatiti ozbiljno, zato što danas na širokom planu deluje proces u kome se imuno-strategije sa države-zaštitnice prebacuju u sferu individualnih kompetencija.

To je ono zbog čega društvo današnjice s velikim nemirom gleda u budućnost.

Što se tiče političke sfere u celini, ona će svoje zadatke u novim uslovima gipsanih panela ispuniti u onoj meri u kojoj uspe da se odbrani od ekstremnih zahteva koje na nju projektuje društvo nadraženih individua velikih očekivanja.

_____________________________________________________________________

1) Kod Hajdegera "Grundstimmung" = socio-kulturni uslovi koji vladaju u epohi u kojoj se pojedinac rađa i za koje ne može ništa. Nekad je ta "osnovna atmosfera" strah i defetizam, nekad nadmenost i preterana samouverenost. 

2) Ovde "in-der-Welt-sein" = čovek + njegovo vreme. Koristeći Hajdegerovu terminologiju, Sloterdajk misli: Kako Evropljani na vlastitoj koži osećaju "osnovnu atmosferu" svoje epohe.

3) Razmak, praznina, odsustvo kontinuiteta. U sociologiji religije specifično, protok vremena od momenta u prošlosti kada se iz određenih kvaliteta ("žrtva" u hrišćanstvu; "delovanje" u judaizmu) rađa/kreira jedan bog, pa do danas.

4) A. Gelen (1904–76), konzervativni nemački filozof i sociolog, jedan od rodonačelnika filozofske antropologije. Najkontroverzniji deo njegove teorije je shvatanje čoveka kao "defektnog bića" koje zakržljale instinkte kompenzuje stvaranjem institucija. Gelen je bio član NSDAP-a, dobrovoljni. Posle rata je nastavio akademsku karijeru na minornijim fakultetima. Kada se kandidovao za profesuru u Hajdelbergu, Adorno i Horkhajmer su sprečili njegovo imenovanje. Gelen u nauci ostaje veliko ime, iako je zbog toga svima neprijatno.

5) Misli se na sociološku paradigmu "otvorenog kraja", u kojoj se društveni razvoj više ne objašnjava teleološki (kretanje ka nekom cilju).

6) Iz konteksta je jasno da se misli na "economic bubble", spekulativni mehur pregrejanog novca i kulminaciju u globalnoj finansijskoj krizi 2007/8.

7) Bretonvudski sistem, uspostavljen 1944. na međunarodnoj konferenciji u SAD, osnovica je za stvaranja MMF-a i Svetske banke. Svetska privreda se tog trenutka vezala za dolar, a Emisiona banka SAD je dolar vezala za zlato. Godine 1971. Amerika je napustila zlatni standard, nakon čega su evropske zemlje 1973. napustile režim fiksnog kursa prema dolaru – to je početak "slobodnog pada novca" o kome Sloterdajk govori.

8) Šifra: Anders Brejvik