Ako je sad bolje, zašto smo i dalje jadni

Jedan od najuticajnijih svetskih mislilaca, slovenački folozof Slavoj Žižek na dvadesetu godišnjicu pada Berlinskoz zida za "Njujork tajms" o uticaju tog događaja na bivše socijalističe države, zabludama i nadama.

Danas je 20. godišnjica pada Berlinskog zida. Tokom ovog perioda podsećanja, uobičajeno je  naglasiti čudesnu prirodu događaja koji su počeli tog dana: San je, kako je izgledalo, postao java, komunistički režimi su se srušili kao kula od karata, a svet se iznenada promenio na način koji je bio nezamisliv samo nekoliko meseci ranije. Ko u Poljskoj mogao ikada da zamisli slobodne izbore sa Leh Valensaom kao predsednikom?

Međutim, kada se uzvišena magla plišane revolucije je rasula po novoj demokratsko-kapitalističkoj stvarnosti, ljudi su reagovali sa neizbežnim razočarenjem koje se manifestovalo kao nostalgija za "starim dobrim" komunističkim vremenima. Za desničare je to bio nacionalistički populizam; a za "obnovljene", zakasnela antikomunistička paranoja.

Prve dve reakcije su lako shvatljive. Isti ti desničari koji su pre nekoliko decenija vikali: "Bolje mrtav nego crven!", danas često mrmljaju: "Bolje crven nego da jede hamburgere". Ali komunističku nostalgiju ne treba uzimati previše ozbiljno: daleko od stvarne želje da se vrati, socijalistička siva realnost je više oblik žalosti, blagog oslobađanja od prošlosti. Što se tiče uspona desničarskog populizma, to nije specijalitet istočne Evrope, već zajednička karakteristika svih zemalja uhvaćenih u vrtlog globalizacije.

Mnogo interesantniji je nedavni preporod anti-komunizma od Mađarske do Slovenije. Tokom jeseni 2006. godine, veliki protesti protiv vladajuće Socijalističke partije Mađarske nedeljama su paralisali zemlju. Demonstranti su ekonomsku krizu zemlje povezali sa vladavinom naslednika Komunističke partije. Negirali su legitimitet vlade, iako je došla na vlast posle demokratskih izbora. Kada je policija stigla da obnovi red, pojavila su se poređenja sa sovjetskim gušenjem antikomunističke pobune 1956. godine.

Ovaj novi antikomunističke strah usmeren je i protiv simbola. U junu 2008. godine, Litvanija je donela zakon kojim se zabranjuje javno izlaganje simbola, poput komunističkog srpa i čekića, kao i sviranje sovjetske himne. U aprilu 2009. godine, poljska vlada predložila je proširenje zabrane totalitarne propagande poput komunističkih knjiga, odeće i drugih stvari: neko bi čak mogao biti uhapšen za nošenje majice sa likom Če Gevare.

Nije ni čudo da su u Sloveniji glavne primedbe populista usmerene pravo na levicu, kao da su to "sile kontinuiteta" sa starim komunističkim režimom. U takvoj zagušljivoj atmosferi, novi problemi i izazovi su svedeni na ponavljanje starih borbi, do apsurdog zahteva (koji se ponekad javlja u Poljskoj i Sloveniji) da je zalaganje za prava homoseksualaca i prava na abortus deo tamne komunističke zavere da se demorališe nacija.

Odakle vaskrsenje anti-komunizma crpi snagu? Zašto su stari duhovi oživeli u zemljama u kojima se mladi ljudi ne sećaju komunizma? Novi antikomunizam obezbeđuje jednostavan odgovor na to pitanje: "Ako je kapitalizam stvarno toliko bolji od socijalizma, zašto su naši životi i dalje jadni!"

To je zbog toga, mnogi veruju, jer mi zaista i nismo u kapitalizmu: mi još uvek nemamo pravu demokratiju, već samo njenu varljivu masku, iste tamne sile još uvek vuku konce moći, uska sekta bivših komunista maskirana u nove vlasnike i menadžere - u stvarnosti se ništa nije promenilo, tako da nam je potrebno još jedno čuistilište, revolucija mora da se ponovi...

Šta to zakasneli antikomunisti ne shvataju je da je slika njihovog društva opasno blizu najiskrivljenijoj tradicionalnoj levičarskoj slici kapitalizma: društvo u kojem formalna demokratija samo skriva vladavinu bogate manjine. Drugim rečima, novorođeni antikomunisti ne shvataju da je ono što su izopačeno osuđivali kao pseudo kapitalizam, jednostavno jeste kapitalizam.

Može se raspravljati da su, posle pada komunističkih režima, razočarani bivši komunisti bili bolji kandidati da vode nove kapitalističke ekonomije od populista disidenata. Dok su junaci anti-komunističkih protesta nastavili da žive u snovima o novom društvu pravde, poštenja i solidarnosti, bivši komunisti su mogli nemilosrdno da se prilagode novim kapitalističkim pravilima i novom surovom svetu tržišne efikasnosti, uključujući sve nove i stare prljave trikove i korupciju.

Dodatni zaokret dogodio se u zemljama u kojima su komunisti dozvolili eksploziju kapitalizma, uz zadržavanje političke moći: oni se čine više kapitalistički od zapadnih liberala. U ludačkom dvostrukom preokretu, kapitalizam je pobedio komunizam, ali je cena pobede bila da komunisti sada pobeđuju kapitalizam na njegovom terenu.

Zato je današnja Kina je toliko uznemirujuća: kapitalizam se oduvek činio neraskidivo povezan sa demokratijom, a suočen sa eksplozijom kapitalizma u Narodnoj Republici Kini, mnogi analitičari i dalje pretpostavljaju da će se, neminovno, afirmisati i politička demokratija.

Ali, šta ako se pokaže da je autoritarni kapitalizam efikasniji, profitabilniji, nego naš liberalni kapitalizam? Šta ako demokratija više nije neophodan i prirodni pratilac ekonomskog razvoja, već prepreka?

Ako je ovo slučaj, onda možda razočaranje u kapitalizam u post-komunističkim zemljama ne bi trebalo da bude odbačen kao jednostavan znak "nezrelosti" očekivanja ljudi koji nemaju realnu sliku kapitalizma.

Kada su ljudi protestovali protiv komunističkih režima u istočnoj Evropi, velika većina njih nije pitala o kapitalizmu. Oni su hteli slobodu da žive živote van državne kontrole, da se sastaju i  razgovaraju koliko god žele, hteli su iskren i jednostavan život, oslobođen od primitivne ideološke indoktrinacije i preovlađujućeg ciničnog licemerja.

Kao i mnogi komentatori primetili, ideali koji su vodili demonstrante u velikoj su meri preuzeti iz same vladajuće socijalističke ideologije - narod je želeo nešto što se najbolje može opisati kao "socijalizam sa ljudskim likom".  Možda je ovaj stav zaslužuje drugu šansu.

Ovo podseća na život i smrt Viktor Kravčenka, sovjetskog inženjera, koji 1944. godine prebegao tokom u Vašington, a zatim napisao memoare pod nazivom "Izabrao sam slobodu". Njegov ličnu utisak o strahotama staljinizma je detaljan izveštaj o masovnoj gladi u ranim tridesetim u Ukrajini, gde je Kravčenko, tada još uvek pravi vernik u sistem, pomogao sprovođenje kolektivizacije.

Ono što većina ljudi zna o Kravčenku završava se 1949.  godine. Tada je tužio francuski komunistički nedeljnik "Letres fransez" za klevetu, jer je pisao da je bio pijanica i tukao ženu, kao i da su njegovi memoari propaganda američkog špijuna. U pariškoj sudnici, sovjetski generali i ruski seljaci su, kao svedoci, debatovali o istinitosti Kravčenkovog pisanija, a suđenje je se od lične tužbe pretvorilo u spektakularnu optužnicu protiv celog staljinističkog sistema.

Ali odmah posle pobede u ovom slučaju, kada je Kravčenko još bio slavljen kao heroj Hladnog rata, imao je hrabrosti da govori i protiv Mekartijevog "Lova na veštice". "Duboko verujem", pisao je, "da u borbi protiv komunista i njihovih organizacija... ne možemo i ne treba da pribegavamo metodama i formama kojima se služe komunisti. Njegovo upozorenje Amerikancima: takva borba protiv staljinizma pothranjuje opasnost da i sami počnu da liče na svoje protivnike.

Kravčenko je, takođe, postajao sve opsednutiji nejednakosti u zapadnom svetu, pa je napisao i nastavak memoara, značajno naslovljen "Izabrao sam pravdu". Posvećen pronalaženju manje nejednakog oblika kolektivizacije i našao se u Boliviji, gde je sav novac protratio pokušavajući da organizuje siromašne seljake. Slomljen neuspehom, povukao se u privatnost i ubio se 1966. godine u svojoj kući u Njujorku.

Kako smo došli do ovoga? Prevareni komunizmom 20. veka i razočarani kapitalizmom 21. veka, možemo se samo nadati novom Kračenku i da on srećnije završi. U traženju pravde, on će morati da krene od nule. Moraće da izmisli sopstvenu ideologiju. Biće kritikovan kao opasni utopista, ali  će se probuditi iz utopijskog sna koji, nas ostale, drži pod skutama.

Slavoj Žižek, slovenački filozof, direktor je Birkbek Instituta za humanističke nauke u Londonu. Smatra se jednim od najintrigantnijih i najuticajnijih mislilaca na svetu. Autor je tridesetak knjiga, poslednja "Prvo tragedija, a zatim farsa".

broj komentara 10 pošalji komentar
(četvrtak, 03. dec 2009, 23:53) - anonymous [neregistrovani]

slavooj

Postovani gospodine N. Lj. Stefanovicu, pozovite ovog coveka u neku od Ozbiljnih emisija rts-a, poput Svedoka, ili u neku, jos nepostojecu emisiju kriticke i filozofske misli na javnom servisu. Samo u tom slucaju ce biti ostvaren smisao javnog, u kojem delimo znanje, koje nam ne pruzaju iscrpni intervjui sa sveprisutnim i glasnim politicarima.

vas pretplatnik

(ponedeljak, 30. nov 2009, 18:04) - anonymous [neregistrovani]

Будалаштина

Сада када су се ослободили стега комунизма, Голог отока, Сибира, могу да мрсе колико хоће!

(petak, 27. nov 2009, 19:45) - anonymous [neregistrovani]

Mali covek

Nisam bas voleo Tita i njegovu bratiju,nisam hteo u clanstvo saveza komunista.Morao sam na zapad.Stigavsi ovamo uvideo sam da kapitalizam nije ni blizu onome za sta se prodaje.I sto recesija dublje zalazi u sve oblike drustva kapitalizam pokazuje svoje pravo lice.Jadan mali covek.

(utorak, 24. nov 2009, 23:27) - anonymous [neregistrovani]

kapitalizam i demokratija

To su dve suprotnosti koje ne idu zajedno, ali branici kapitalizma zele ljudima da operu mozak i da iskrive rec DEMOKRATIJA. Demokratija znaci ravnopravnost medju ljudima,a gde je sada rvnopravnost kad jedan covek moze da kupi kartu za let u vasionu(od 200 miliona dolara) a s druge strane milioni ljudi koji nemaju sta da jedu, gde je tu demokratija, ko moze da veruje u tu demokratiju: mogu oni koji su se napljackali drustvenom imovinom,oni smatraju da je demokratija jdnosmerna, sto znaci ako je kapitalistima dobro onda je to demokratski.!!!

(ponedeljak, 23. nov 2009, 14:12) - anonymous [neregistrovani]

тешко

Тешко да би ико из владајуће братије то разумео.

(sreda, 18. nov 2009, 02:27) - Грујица [neregistrovani]

браво?

За шта "браво"? "...капитализам се одувек чинио нераскидиво повезан са демократијом..." Аутор не каже КОМЕ се то чинио. И Дикенс је живео у капитализму и описао беду, пролетаријат, болест. Аутор је препричао шта је чуо, прочитао о неком трећем и: браво...
Капитализам живи и у Бразилу, и на Тајланду и венчан је са сиромаштвом и бедом и болом. Јесте ли читали Теодора Драјзера? Његова дела су посвећена патњи и либерализму, па изволите! Грујица

(utorak, 17. nov 2009, 23:25) - Zoran [neregistrovani]

Bravo

ovakav tekst odavno nisam pročitao.

(utorak, 17. nov 2009, 21:31) - anonymous [neregistrovani]

Komentar

U sutini svi mi to sve znamo osim onih bas, bas mnogo glupih i totalno neobrazovanih.

(utorak, 17. nov 2009, 12:59) - anonymous [neregistrovani]

Zizek

Ovo razmisljanje g. Zizeka treba u pisanoj formi uruciti nasoj vladajucoj "eliti". Mozda bi se nasao neko medju njima ko bi razumeo o cemu se ovde radi. U svakom slucaju, objavljivanje ovog clanka zasluzuje svaku pohvalu.

(utorak, 17. nov 2009, 01:54) - anonymous [neregistrovani]

Bravo

Auu Janez pa ovo nisam ocekivao. Svaka cast nemam reci za tekst konacno da se neko oglasi pametno i kaze istinu povodom pada tog zida. A ne kao Tadic koji na taj dan odrzi govor kao da smo mi Srbi krivi sto je taj zid nastao i kao da smo mi Srbi krivi za to sto su nas Nemci klali... Svaka cast i za govor o nadi i lazi koju nam zapad od tog cuvenog pada plasira kroz medije