Make culture, not war

Početkom avgusta je Nikola Selaković, generalni sekretar predsednika Srbije, najavio kako izvršne i zakonodavne vlasti u Beogradu intenzivno rade na usvajanju Deklaracije o srpskom jeziku i kulturi. Premda je dokument tek u nastajanju, u konceptu se prepoznaje generička kategorija iz istorije ideja, ona o "naciji kulture". Ovo je pravo vreme da se progovori kako su se druge nacije odnosile prema definicijskoj moći kulture.

Pre nego što se dotaknu relevantne metamorfoze tog primera, neophodno je razjasniti šta je, teoretski gledano, "nacija kulture", a šta kultura, pošto i jedno i drugo zavise od svog vremena.

Nacija kulture je prevod nemačkog pojma "Kulturnation", koji se takav kakav jeste, u originalu, koristi i u drugim jezicima, jer niko nije smislio bolji. Glavno značenje se odnosi na integrativne i kolektivno-identifikacijske elemente preko kojih se jedna nacija definiše, a da pri tome ne živi unutar jedinstvenih državnih granica. Sporedno značenje se odnosi na predstavu o nacijama čiji su pripadnici, po većinskom mišljenu, posebnim kulturnim dostignućima zadužili svet.

Integrativne energije nacije kulture (simboli) i države-nacije (granice) nisu direktno suprotstavljene jedna drugoj, ali se razvijaju po drugačijim pravilima. Kod prve deluje subjektivna želja da se pripada, kod druge objektivna sila pasoša.

O tome šta je "kultura" društvene nauke aktuelno neguju, ili kultivišu, da ostanemo u terminu, četiri velike grupe istorijskog smisla:

1. Kultura kao norma: U tom značenju kultura dolazi najbliže svom izvornom latinskom originalu "cultura" – oplemenjivanje, obrada duha (ali i vinograda! Tako shvaćena "kultura" propisuje da pre jela treba prati ruke, a u crkvi isključiti mobilni telefon čak i ako se ne veruje u Boga. Praktični sinonim: prosvetiteljstvo).

2. Kultura kao totalitet: Čitav paket koji definiše jednu veliku grupu. Pojam je, deskriptivno i neutralno, postavio Herder krajem 18. veka. Kasnije Špenglerove "civilizacije" se odnose na totalističko shvatanje kulture. Sociodarvinisti i nacisti su od neutralno "totalnog" napravili vrednosno totalitarno.

3. Kultura kao podsistem: Društvo je celina u kojem vladaju "podsistemi", kao politika, ekonomija, zdravstvo, obrazovanje ili kultura. To uglavnom nije vrednosno neutralni pojam, njegovi zastupnici se zgražavaju nad lošim školstvom, "glupim" mladim generacijama, gubitkom morala, te obično tvrde da je pre sve bilo bolje. Najpoznatiju teoriju iz tog ljutog kritičarskog bratstva potpisuju Adorno i Horkhajmer, onu o "kulturnoj industriji" kapitalizma.

4. Kultura kao simbolički poredak: Moderno shvatanje kultura u kome se one – naglasak je na pluralitetu – doživljavaju kao komunikativni kompleksi u kojima se pripadnici jedne velike grupe (narod, nacija) sporazumevaju preko zajedničkih simbola. Oni, simboli, kao obelisci vire iz jezika, tradicije, religije, istorije, umetnosti, mitova, zakona, ciljeva ili vrednosti date grupe, stvarajući tako kod njenih članova osećaj deljenog identiteta. Pjer Burdije bi bio najpoznatiji autor unutar tog teorijskog pravca, ali i čitav nemački "cultural turn" koji stupa na snagu krajem 70-ih godina funkcioniše na tom principu.

Kad se danas sa službenih mesta govori o "naciji kulture", misli se na deljeni identitet i kulturu kao simbolički poredak. Nikad na državne granice.

Usponi i padovi "deutscher Kulturnation"

Najpoznatiji primer, Srbiji geografski najbliži i bogat istorijskim referencama, istovremeno i onaj koji je direktno osetila na vlastitoj koži, tiče se "deutsche Kulturnation", nemačke nacije kulture.

Za Nemce, takozvanu "kasnu naciju", kulturna identifikacija nacije je prethodila formiranju nacionalne države (1870/71). Stvari kao jezik, tradicija, religija, simboli su Nemcima "rekli" da su Nemci, decenijama pre nego što im je Bizmark rekao da su državotvorni Nemci.

Termin je skovao istoričar Fridrih Majneke u drugoj polovini 19. veka. Izvorno, to je bio narativ slobode, veze u duhu u jeziku, kojim su usitnjene državice Svetog Rimskog Carstva Nemačkog Naroda (blizu 2000 političkih entiteta) nadvladavale gustu paukovu mrežu političkih granica.

U tom smislu, koncept je imao pripremnu ulogu, postavljao tlo za pravno ujedinjenje teritorija, sprovodio cilj "svi Nemci u jednoj državi".

Sa jednim izuzetkom – bez Austrijanaca. Kod njih je mehanika "nacije kulture" stupila na snagu ne pre stvaranja nacije-države, već posle. U njihovom slučaju je taj koncept dobio ulogu utešnog faktora, melema na dušu. Nakon što je Bizmark odlučio da unutar nemačkih državnih granica nema mesta za dva jaka centra, Beč i Berlin, te Austrijance (1866) izbacio iz procesa ujedinjenja, oni su se mentalno uselili u prvu utešnu nagradu, nemačku naciju kulture.

I tamo nisu dali mira, dok se 1938. nisu državno ujedinili s nemačkim Nemcima, te zajedno s njima temeljno kompromitovali pojam kulture.

Ali samo zato što su etničke germanske nacije u eklatantnom primeru Drugog svetskog rata pretvorile kulturu u vojnog saučesnika, u generala ekspanzionističkog pohoda, to ne znači da se i drugi evropski narodi moraju pomiriti s predstavom kako je u prirodi kulture da bude casus beli.

Zbog toga što je Gebels jednom rekao "Kad čujem reč 'kultura', uhvatim se za pištolj", evropski narodi ne bi smeli da postanu taoci germanske griže savesti. Niko neće zabraniti avionski saobraćaj samo zato što se avioni ponekad ruše, ili odbiti da se vozi u automobilu nakon što je preživeo saobraćajnu nesreću.

Ius culturae

Klatno između ius sanguinisi (etnički princip, u širem kontekstu kulturni) i ius soli (politički princip, državna teritorija) počinje da otkucava za Nemce sa revolucijom 1848. U njenim dokumentima prevladava princip državne teritorije, ius soli. Bizmarkova pruska država ostaje na tom principu, najviše zbog toga jer je tog momenta bio praktičniji za državnu ekspanziju – Poljake je bilo moguće sankcionisati ako ne prihvate prusko državljanstvo, ali nemoguće ako ne čitaju Šilera i Getea.

Tek u godini uoči Prvog svetskog rata, pruski Berlin u državnim dokumentima prelazi na etničko-kulturni princip, koji onda pruski i austrijski nacisti uoči Drugog dalje razvijaju kao rasni.

Kultura (pod 2) je u toj nemačkoj transformaciji postala rat i udarila u zid. Posledica je da se nemačka sociologija i danas usteže kada na univerzitetski plan treba stavljati seminare o kulturi. Specijalizacija sociologije kulture uživa maćehinski tretman na bečkom univerzitetu, čak lošiji od onog na nemačkim.

U Ustavu današnje ujedinjene Nemačke se "nacija kulture" ne spominje direktno, ali se implicitno izvlači iz kategorije (član 116) o "pripadništvu nemačkom narodu". Upravo tako, narodu, a ne naciji: Nacija je državna, omeđena državnim granicama; narod je "nacija kulture", etnički Nemci u Rusiji, Rumuniji ili Ukrajini.

"Kulturnation" eksplicitno spominju važeći partijski dokumenti CSU ("nemačka nacija kulture", u glavnom značenju tog pojma) i CDU ("Nemačka kao evropska nacija kulture", u sporednom značenju tog pojma).

O srpskoj naciji kulture

Kad srpska državna politika aktuelno najavljuje Deklaraciju o srpskoj kulturi i jeziku, ona time zakoračuje na istorijski i ideološki kontaminirani teren. Njeni planovi, barem na prvu loptu, neće biti prosuđivani po tome šta je srpska kultura (pod 4) do sada učinila, već uglavnom po tome šta su kroz istoriju drugi loše učinili – Engleska, sa kolonijalnom politikom "imperije u kojoj sunce nikad ne zalazi", ili već spomenuti nemački i austrijski primeri.

Logično pitanje bi bilo, barem u najbližem susedstvu, da li se Miloševićev koncept "svi Srbi u jednoj državi" sada pretvara u Vučićev "svi Srbi u jednoj kulturi"?

Za njim sledi deduktivno izvedena dilema: da li Srbija danas promoviše koncept "kulture nacije" u izvornom značenju, kao pripremu za državno ujedinjenje, ili u austrijskom smislu, kao utehu za propalu maksimalnu varijantu državnog ujedinjenja?

Kako je, osim u slučaju Republike Srpske, Srbija izgubila balkanske ratove 90-ih godina, uključujući i onaj nametnuti od NATO-a, jasno je da je "nacija kulture" ovde utešni princip, srebrna medalja u globalnom takmičenju gde nikad nijedna nacija nije osvojila zlato.

Delovi državotvornih etnija današnjih nacija-država su uvek ostajali u nekoj drugoj državi. U tom smislu, nemaju Srbi nikakvu ekskluzivističku poziciju, nije im se ništa dogodilo što i drugima nije. O razmerama kazni i nagrada se ovde ne razgovara.

Ali realno gledano, kako će evropska politika primiti Deklaraciju manji je problem. Reakcije će ostati na akademskom planu, jer niko danas ozbiljno ne veruje da bi Srbija mogla početi rat u svom okruženju. Ako postoji strah da bi to neko mogao, onda se on uglavnom odnosi na Albance – za njih "nacija kulture" još nije postala utešni princip, već ostaje virtuelno državotvorni.

Srbi – policentrična ili monocentrična nacija?

Glavni problem će biti percepcija Deklaracije među samim Srbima: šta je ko očekivao, a šta dobio; šta u ideji o pripadanju srpskoj naciji kulture kod živih ljudi deluje privlačno i atraktivno, a šta budi želju da se pobegne glavom bez obzira.

Teze koje se u ovom delu teksta iznose su hipotetičke, jer se o dokumentu u javnosti još ništa ne zna, i nije spremno da se kaže, osim ono što je Nikola Selaković kao glavni sekretar predsednika Srbije izrekao u intervjuu RTS-u 8. avgusta ove godine.

Opstanak. Hoće li dokument u službenom nazivu zaista sadržavati tu reč? "Deklaracija o opstanku srpske nacije i srpskog naroda" zvuči ominozno, gotovo kataklizmički. Ako se pri tome misli na položaj srpske etnije na Kosovu, on ima smisla. Ali čak i u tom slučaju više dodiruje materijalne svedoke srpske kulture, crkve, manastire, državnu i privatnu imovinu, nego ljude. Ako se misli na Srbe u Hrvatskoj, taj je termin samo delimično smislen. Ako se misli na Republiku Srpsku, ona je već opstala.

Ako se misli na druge Srbe u regionu, Evropi ili svetu, njih zanima dobrovoljni ostanak unutar srpske nacije kulture (kultura pod 4), a ne isforsirani opstanak u njoj. "Opstanak" donosi gorak ukus da je već sve propalo, izgubljeno, te sad još samo treba izvlačiti davljenike iz istorijske bujice.

Bilo bi to u potpunom neskladu sa manirom aktuelnih srpskih vlasti, koje su se od 2012. do danas progresivno razvijale u stavu da se svi problemi rešavaju kroz rad, znoj i trud, a ne kroz vanredne mere; danas ne uspeš, sutra iz početka. Norbert Elias je pisao o generacijama koje "dodaju lampu" jedna drugoj. Ovde je dovoljno reći – ako mislimo da propadamo, onda nam nema spasa.

Policentrično/monocentrično. Sticaj istorijskih okolnosti i svesna politika evropskih diplomatskih sila su od sredine 19. veka podsticale, a sa raspadom Jugoslavije zapečatile, formiranje Srba kao kulturno (značenje pod tačkom 4) policentrične nacije. Krajem 80-ih godina je Miloševićeva "antibirokratska revolucija" pokušala da taj trend preokrene u kulturno (značenje pod tačkom 2) monocentrični koncept. Kako na to pitanje gleda aktuelna Deklaracija nije jasno. Ako bude insistirala na "standardu" srpstva, na kulturnom modelu koji sija iz Srbije kao sunce, suziće platformu delovanja.

Ne treba imati iluzija: Srbi u Hrvatskoj ne govore srpskim, već hrvatskim jezikom. Bosanski Srbi svojim kolokvijalitetom. Srbi po Evropi ili Americi govore onim jezikom kakav su znali kad su otišli ili u zavisnosti od obrazovanja kojim raspolažu. Njihova deca i unuci govore od izvrsno do nikako. Srpska kulturna etnija je široko polje.

Na to se može parirati da su srpski, hrvatski, bosanski, crnogorski... jedan jezik, pretpostavimo da se na višem nivou zove "ilirski", dovoljno prostran da obuhvati sve spomenute inačice. Jeste, jedan je jezik. Ali zašto onda nije prihvatljivo da svako govori svojom varijantom "ilirskog", onako kao što na britanskom Bi-Bi-Siju novinari već decenijama upotrebljavaju kolokvijalne varijante engleskog?

Reci "šibolet"!

Istina je da niko u ovih četvrt i nešto veka od raspada Jugoslavije nije više maltretirao hrvatski "ilirski" od hrvatskih jezikoslovaca i lektora. Ali postavimo pitanje drugačije: da li je srpski jezički pogon koji bdije nad purizmom srpskog "ilirskog" u javnoj sferi, pre svega medijima, fleksibilniji, tolerantniji?

Lično iskustvo – nije. Kako se gleda na Srbe koji pišu hrvatskom varijantom zajedničkog jezika? Oni se, u kulturnom smislu, doživljavaju kao "drugorazredni Srbi". Oni su ispali iz jedinstvenog kulturnog standarda zemlje matice.

"Antibirokratska revolucija" je plivala na nacionalnom kulturnom standardu 19. veka i kao takva proterala iz svog bića nizove moderne srpske inteligencije kojima je to bila tesna haljina – oni su tražili kulturu pod tačkom 4, dobili onu pod tačkom 2.

Koje će ponašanje sadašnja Deklaracija nagrađivati – policentrično ili monocentrično?

Tim autora. Zapravo, najinteresantnije pitanje. Koji autori stoje iza teksta Deklaracije o sprskoj kulturi? Koje političke instance stoje uz nju jeste nedvosmisleno. Ali ko je piše? Dokument tog ranga i teme je nemoguć bez angažmana Srpske akademije nauka, prominentnih univerzitetskih ličnosti i Srpske pravoslavne crkve.

Akademijin "Memorandum..." od pre 31 godine je srpski duhovni prostor pretvorio u zagušljivu sobu nacije koja grli i ubija, i konstantno trebi – ko je prvorazredni Srbin, ko drugorazredni, ko se uklapa u monocentrični standard, u sunce štokavice i ćirilice, a ko gnjavi da mu je tu tesno.

Recimo da je za SANU ova deklaracija popravni ispit. Neke izjave njenog predsednika Vladimira Kostića, date na pres-konferenciji 7. 10. 2016, kao i u RTS-ovoj dokumentarnoj emisiji "Memorandum, greh nedovršenog teksta" (Prvi program, 29. 11. i 1. 12. 2016.) pokazuju da nije spreman da prihvati razmere društvenih posledica koje je Memorandum pokrenuo. Jugoslavija je od 1918. konstantno bila vreli multinacionalni kotao; Akademija je 1986. ispod njega potpalila vatru ekskluzivnog nacionalnog koncepta.

Čak i SPC na trenutke deluje liberalnije i otvorenije od nekih članova Akademije, što ima težinu, kad se zna da SPC teološki progovara iz osmog veka. Ovo je lična impresija, koja će se za ljubav jezgrovitosti potkrepiti samo jednim primerom – vladika Andrej (nadležnost: Austrija, Švajcarska, Italija, Malta i Nemačka) u jednom razgovoru glasno razmišlja o "Srbima muslimanske vere".

Ta je ideja imala jake zagovornike među samim bosanskim muslimanima u prvim godinama Velikog rata. Propala je uglavnom zbog tadašnje nespremnosti SPC. Srbi su pravoslavni, tačka.

Sada očito i SPC smatra da se treba vratiti i razmisliti, da nije loše slavenskim muslimanima ostaviti odškrinuta vrata srpske nacije kulture. Možda i katolicima. Zašto se i oni u njoj, kad i ako žele, ne bi našli kod kuće? Neki su je i stvarali!

Zlatno tele, ćirilica

Ćirilica. Strah da bi SANU ponovo mogla pasti na istorijskom ispitu, tiče se ovde njenog odnosa prema ćirilici. Stav je: ćirilicu treba negovati (kultura pod tačkom 1). SANU čak nema ni internet stranicu na latinici, toliki je Akademijin otpor prema L-reči. Ako ima, biće da lupa kojom je tražena nije dovoljno jaka.

Postoji objektivan strah da bi Akademija – ako radi na Deklaraciji, a bilo bi to neverovatno rasipanje nacionalnih resursa da ne radi – "opstanak" nacije izjednačila sa opstankom ćirilice. Ode ćirilica, ode nacija kulture! Mrtva ćirilica, živi Srbi, to ne ide!

Pasivno vladanje ćirilicom (čitanje) bez pogovora spada u neophodnu veštinu. Ali ako Deklaracija bude izjednačavala pripadnost kulturi sa aktivnom upotrebom ćirilice (pisanjem), onda nas sve ponovo vraća na monocentričan koncept.

Srbi iz Hrvatske, neki iz Bosne, Srbi koji žive po Evropi ili u Americi, ne pišu ćirilicom, iako je verovatno čitaju. Katalog pravoslavne crkvene umetnosti koji zagrebački mitropolit Porfirije ponekad pokloni gostima jeste na latinici. Kakva pastva, takvo pismo.

Krstaši ćirilice prenose ekskluzivnu nacionalnu poruku: ili pređi na pisanje ćirilicom, ili nisi naš. Ili uvedi par-nepar dane, ili si ispao iz monocentričnog standarda srpske nacije kulture.

Ćirilica se pretvara u zlatno tele u trenutku kada je modernoj srpskoj naciji kulture dosta zlatnih teladi.

I zato, sve najbolje Deklaraciji o srpskoj kulturi, tačka 4!

broj komentara 1 pošalji komentar
(petak, 29. sep 2017, 19:29)
Peđa iz Novog Sada [neregistrovani]

Како знати читати, а не и писати, једно те исто писмо?

Ne znam šta je autorka komentara htela da kaže u završnom delu. Koristim oba pisma, što se i vidi, a učio sam i koliko-toliko koristim još tri: rusku ćirilicu grčka i hebrejska slova. Nikad nisam čuo da neko zna da čita neko pismo, a ne i da ga piše. Izraz aktivno i pasivno znanje koriste se za jezike (pasivno: čitanje i pisanje, osnovna konverzacija; aktivno: puna konverzacija), a ne pisma.