Ave, Germania superba!

Knjiga "Finis Germania" je jedno, afera oko nje je drugo; ono što je rečeno je jedno, ono što je pročitano je drugo. Radi se o dva para čarapa, čestom fenomenu kod rukopisa koji se apstraktno-teorijski bave neuralgijskim tačkama istorije i politike.

Kako je javna galama oko ovog dela mnogo glasnija od onoga što je Ziferle napisao i poručio, ovde će se najpre u kratkim crtama definisati gabariti javnog skandala.

Rolf-Peter Ziferle je bio ugledan profesor sa angažmanima na nizu univerziteta, između ostalog u Manhajmu i švajcarskom St. Galenu. Bio je vodeći autor u oblasti koju je mahom sam kreirao, istoričar ekološke održivosti industrijske eksploatacije Zemlje, i u tom svojstvu godinama savetnik za klimatsku politiku u vladi Angele Merkel.

Njegove knjige su izlazile u najvišoj izdavačkoj ligi. "Suhrkamp", "Propyläen", "Fischer", "Beck" – svi su se otimali za njegove rukopise. Naslov iz 1982. "Podzemna šuma", o kamenom uglju, postao je jedna od glavnih eko-metafora o uništavanju prirodnih resursa.

Od 1994, sa knjigom "Nova epoha – Nemci na pragu 21. veka", počinje medijski sumrak ovog autora. Ziferle obilazi sve uže krugove oko tema pesimističke antropologije i nemačkog neuspeha u istorijskom klubu prominentnih naroda. Od tog trenutka traje postepeni proces na čijem kraju autor u javnoj percepciji izranja kao konzervativni mislilac, Edmund Berk dvadeset i prvog veka.

Rukopis, odnosno elektronski zapis "Finis Germania", zajedno sa još jednim, "Migraciona kriza", nađen je u autorovoj zaostavštini, nakon što je u septembru prošle godine, teško oboleo od kancera, izvršio samoubistvo.

Začuđujuće je da je od ta dva rukopisa, upravo "Finis", kraj, izazvao javni skandal, a ne "Migraciona kriza", gde Ziferle kao eko-istoričar (nema za sve!) obrazlaže kako će nemačka migraciona politika sahraniti evropski projekt socijalne države.

Za to je uglavnom kriv nemački nedeljnik Špigl. Već dve decenije taj list, zajedno sa hamburškom televizijom NDR, minhenskim dnevnikom Zidojče cajtung i federalnim udruženjem knjižara objavljuje listu najprodavanijih knjiga – ne kao preporuku, već na osnovu prodajne statistike. U junu je "Finis Germania" ušla na tu listu na devetom mestu, a prošle nedelje je odatle izbačena u aktu samovoljne redakcijske cenzure, upravo u momentu kad se popela na šesto mesto.

"Glupi ples po jajima" komentarisali su Frankfurter algemajne cajtung i Noje cirher cajtung Špiglovo cenzorsko petljanje oko knjige – u junu bestseler, u julu sramota.

Hajka na orvelijanske "dvomisli" u Ziferlovoj knjižici (100 strana) time je otvorena, a u direktnoj posledici potražnja tako porasla, da izdavač "Antaios" (Zaksen–Anhalt) trenutno prodaje na poček.

Šta je Ziferle u stvari rekao

U formalnom smislu je "Finis Germania" podeljen u četiri dela, svaki sastavljen od fragmentarnih minijatura, prekratkih za eseje, predugih za aforizme, nedorečenih za površno čitanje.

U prvom delu koji ponavlja glavni naslov, autor, najkraće rečeno, tuguje nad nemačkom istorijom, njenim krivim i katastrofalnim potezima, kao i aktuelim posledicama takve jedinstveno tragične prošlosti. "Tragične" ne u smislu tragedije, već više "izašle iz pakla".

Ziferle: "Ima tragičnih naroda, kao na primer Rusi, Jevreji ili Nemci, na kojima se prelome svi paradoksi istorijskih procesa. A onda, opet, ima i netragičnih naroda od kojih se istorija odbije kao voda na dobro namašćenoj čizmi".

Narodi "masne čizme", u prevodu oni koji nikad nisu krivi, bez obzira na to šta napravili, pre svega bi bili Anglosaksonci. O Englezima: "Samo nacija neuništive samorazumljivosti može svoju oligarhijsku prošlost javno pred vaseljenom da proglasi kolevkom demokratije, iz koje se korak po korak razvio čitav moderni svet."

I dok Englezi prenose tu mantru s dozom samoironije, "njihov naivni američki imitator veruje u to sasvim ozbiljno,... uvek u trijumfalnom ritmu sa svetom". Nemačka je odavno ispala iz tog ritma, smatra autor. Ona je ne samo svesna "prljavog duha istorijskih zbivanja" već je i "interpretacijom pobedničkih sila Antante" gurnuta u fioku "posebnog puta" istorijskog beščašća.

Koristeći pojmove kao kategorijalnu poetiku, Ziferle objašnjava, pod jedan, kako je demokratija lažno srećno rešenje u kome vlast drže neuki, neobrazovani i smešni; pod dva, kako veruje u elite (kojih nema), a ne u masovnu političku konfekciju, i pod tri, kako nemačka istorija pati od "istočnog greha". Kao reakcija na tačku tri, kod Nemaca, svetskih šampiona egalitarizma, razvila se "ideologija socijaldemokratizma". "Nemci ne podnose ideju da je kod nekog drugačije nego kod njih. A kako veruju u jednu veliku i sigurnu porodicu hraniteljicu, majku hraniteljku, ubeđeni su da 'nivelisanje' automatski ide prema boljem, nikad prema gorem."

U drugom delu "Paradoksi vremena" autor još dublje tone u idiosinkratični i pojmovni pesimizam. Ništa nije onako kao što se čini, niti poseduje jednoznačnu prirodu. Teško je reći šta je tu kao ideja (kompleksna stvarnost!) skandalozno, osim da se čitalac ne mora složiti s njegovim izborom društvenih dijagnoza. Najčešće upotrebljavana reč je "kontingentnost", vulgo – moglo je i drugačije, a i dalje može drugačije od ovog što sada jeste.

Fokusirana na tehnološki i industrijski napredak sistema, moderna je potpuno zatvorila "antropomorfne prostore" i iz politike izbacila "vođe i ideologije, vrednosti i vrline kao što su žrtva, žrtvovanje do smrti za zajednicu, rat kao politički ultima racio". Nemci su mogli biti drugačiji, ali kakvi, nikada nećemo znati, zato što su ih (njihovi) zločini i porazi u dva svetska rata "pretvorili u kokošji narod koji se uspaniči na sve što čak izdaleka liči na lisicu".

Ziferle: "Niče je govorio o hordi, a mislio na mentalitet stada ovaca koje napasa dobri pastir. Danas za tu vrstu moralnog poretka u Nemačkoj više odgovara slika prepadnutih kokoši... Samo je jednom Nemcu, koji živi u zemlji dvostrukih osiguravajućih polisa, socijalnih, zdravstvenih, imovinskih i za svaku nepredviđenu eventualiju, moglo pasti na pamet da smisli teoriju o društvu visokog rizika!" (Misli na Ulriha Beka, "Risikogesellschaft", V. K.)

"Nema Isusa koji će umreti na krstu za spas Adama Hitlera"

U trećem delu, "Mit, beleške" (stranice 63–87), počinje prava zabava za kritičare, cenzore i lovce na aforistične, ili kako jedan komentar u Noje cirher cajtungu kaže "dadaističke" izjave sa neodređenom količinom istorijskog pijeteta.

Istorijski narativ o dobrim Jevrejima i lošim Nemcima, jednu u svakom pogledu nesumnjivu i statistički dokazanu činjenicu ("...i drugi hrišćanski narodi nisu voleli Jevreje, pa ipak nikome od njih nije palo na pamet da ih sistematski, uz korišćenje tehničkih blagodeti moderne, brišu sa lica zemlje..."), Ziferle umotava u biblijsku parabolu o grehu i kazni, milosti i oproštaju, božjoj ljubavi i spasu. Nemcima sleduju samo greh i kazna, dalje se prema milosti nisu makli. Niti im se dopušta da se maknu, niti bi oni to i hteli kad bi im drugi dopustili.

Pošto je autorov jezik "dadaistički", teško je reći da li za Nemce "nema milosti i oproštaja" za Holokaust zbog tuđeg sadizma ili zbog njihovog vlastitog mazohizma. Implicitno, Ziferle kaže da Nemci i ne očekuju da im se oprosti, te da agresivno reaguju na sve pokušaje (a upravo Ziferle čini jedan takav) da se Holokaust istorizuje i izvadi iz konteksta starozavetnog istočnog greha.

Mnogi kritičari zameraju autoru da u tom delu oko "mita o Aušvicu" koristi konfuznu i pijanu argumentaciju. Ona to jeste za svakog ko nije upoznat sa Starim i Novim zavetom i tipološkim zakonima koji povezuju likove iz obe knjige. Oni drugi bi rekli da Ziferle drži političku propoved u teološkoj formi. Hitler je Adam, prvi čovek, za koga je Isus, da bi ga oprao do greha (brao voće sa drveta saznanja//otvorio Aušvic), umro na krstu.

Ali "za Adama Hitlera nema Isusa koji bi za njegovo spasenje umro". Čak i kad bi se takav kojim slučajem našao, Nemci bi ga "pod hitno razapeli na krst".

Koliko je profanizovanje biblijskog tipološkog jezika dopušteno, prihvatljivo, ili loš stil, a koliko samo zahtevno po nestrpljive čitače jeste jedna stvar. Sasvim je drugo gde su kritičari našli argumente da autora optuže za antisemitizam. Istina, Aušvic je kod njega "mit", ali zato što se nikad ne menja, a ne zato što nije postojao.

Najveća provokacija se krije u samom naslovu, koji bi u gramatički korektnom genitivu trebalo da glasi "Finis Germaniae", kraj Germanije/Nemačke. Ovako, ostavljena u nominativu, fraza znači "Kraj Nemačka", što se smisleno može prevesti i tako da bi Germanija–Nemačka jednog trenutka udarila po stolu i rekla dosta! Nešto kao finis/kraj na nemački način.

We are Borg!

U četvrtom delu, "Fragmenti", Ziferle nastavlja sa upotrebom teološke naracije prošarane vokabularom iz sociologije religije. Čak objavljuje i jednu klasifikaciju "patodiceja" (opravdanje zla), u kojima je "teodiceja" (opravdanje Božje pravde – glad, epidemije, umiranje dece, patnja siromašnih...) jedna od potkategorija.

Evidentno je da je čitava "Finis Germania" produžena molitva: autor se moli Bogu, jedino što su njegov bog idealne konzervativne elite preddemokratskog doba i narodi-organizmi. Danas ništa nije dobro, globalizam će sve sravniti, nivelisati i asimilovati, a Nemci u tom smislu spadaju u kokošju avangardu. Kad današnji Nemac kaže ko je, on kaže – "Mi smo Borg"!

To je mračna i konzervativna knjiga; autor je već bio neizlečivo bolestan i imao je moralno pravo da svoju ličnu depresiju prevodi u svetski bol. "Finis" je u efektu njegovo oproštajno pismo.

Pitanje je – zašto ga je nemačka javnost, osim nekoliko izuzetaka (Safransky), proglasila fašistom i antisemitom? Zato što je Gec Kubiček, vlasnik i urednik "Antaiosa", izdavačke kuće koja je rukopis priredila za štampu, jedan od intelektualnih ideologa nove desnice? Ili zato što se jedino držanjem Holokausta u teološkoj večnosti, a ne istorijskoj epizodi, Nemci mogu naterati u projekt globalne asimilacije – jedino kad prestanu da budu Nemci, njihov greh je otplaćen?

Anglosaksonska štampa ne deli nemačku histeriju oko knjige. "Ziferle niti negira, niti minimizira Holokaust. Niti on širi bilo kakvu vidljivu formu antisemitizma", piše New York Times u tekstu pod naslovom "Nemački najnoviji intelektualni antiheroj".

"Od slobodnog duha do desnog radikala" opisao je Frankfurter algemajne cajtung (12. 5. 2017) životni put Rolfa Ziferla i nazvao "Finis" delom koje je pisao "ogorčen, smrtno ozbiljan i usamljen čovek".

Da je ogorčen, to je jasno iz teksta. Da je knjiga smrtno ozbiljna, to nije tačno, na trenutke je vrlo duhovita, iako je najčešći tip humora ironija.

Usamljen nije bio. Iz delova rečenica, fraza i fragmenata vidljivo je da se u to doba intenzivno družio sa vrlo širokim krugom ljudi, iako im nije uvek spominjao imena i obeležavao citate – Ničeom, Kantom, Hegelom, Herderom, Adornom, Špenglerom, Veberom, Dirkhajmom, Huserlom, Levinasom, Vitgenštajnom i Heraklitom.

Nakon što je filozofija istorije zakazala, zašto se ne vratimo antičkoj ideji nepredvidljive fluktuacije, pita se Ziferle na kraju. Cuncta fluunt, panta rei...