Demokratski paradoks: Jesu li nekad loše vlade bolje od dobrih?

Događaji iz prošle nedelje bacaju cinično svetlo na uobičajene kriterijume po kojima se dobre vladavine razlikuju od loših. Rezultati izbora u Velikoj Britaniji, nivo komunikacije unutar američke državne politike, Bliski istok – gde diktature odjednom kažnjavaju autokrate i obrnuto, čak i ono što se kao mali lokalni eho velikih trendova događa u Hrvatskoj – sve to počinje da preispituje evropske predstave poželjnog i nepoželjnog.

Rezime faktičnih stanja po spomenutim lokalitetima:

Torijevci su pobedili, ali su u stvari izgubili. Pre mesec dana premijerka Tereza Mej je u javnost odaslala tvit kako će, u slučaju da izgubi šest poslaničkih mandata, pregovore sa Briselom o izlasku Velike Britanije iz EU voditi Džeremi Korbin. Izgubila je 13.

Tramp je preživeo prvu rundu u parlamentarnom obračunu sa svojim bivšim šefom federalne policije. Kako je činjenično stanje, bar za sada, nemoguće utvrditi, razgovor se svodi na to ko je o kome širio laži i pričao svašta. Svaki prosvetni radnik iz nižih razreda osnovne škole bi u sekundi prepoznao tip komunikacije.

Predvođena Saudijskom Arabijom, grupa sunitskih režima je proglasila blokadu Katara, koji je takođe sunitski, ali je u prijateljskim odnosima s šiitskim Iranom. Prvi komentari evropskih medija tvrdili su da su krivi lokalni rivaliteti. Drugi, 48 sati kasnije, da su krivi ruski hakeri.

Od pada Zorana Milanovića u januaru prošle godine, u Hrvatskoj se procedure biranja vlade isprepleću sa procesima rušenja vlade. Striktna odvojenost ta dva demokratska mehanizma više nije moguća.

Mejova i "tolerancija ekstremizma"

Šta je, prema medijima nemačkih govornih područja, tačno rekla britanska premijerka Tereza Mej, kad joj je islamistički teror treći put prekinuo predizbornu kampanju? Prema opšte recikliranom citatu, rekla je: "Sad je dosta. Vreme je da prestanemo da tolerišemo ekstremizam."

Treba povećati represivni aparat, policiju, tajne službe, doušnike, anderkaver (undercover) operativce i slično. To je vrlo razumno, s obzirom na okolnosti. Problem je samo što je Mejova, dok je bila ministarka policije, vlastitom rukom srezala britanske policijske snage za 20.000.

Ovo nije analiza uzroka koji su torijevce koštali parlamentarne većine, više skretanje pažnje na neobičan mir s kojim su mediji prošli pored takve konstatacije. Niko nije iz njene izjave o "kraju tolerancije prema ekstremizmu" deduktivno izvukao zaključak i napisao naslov: "Torijevci tolerisali islamistički terorizam!"

Dosta je bilo tolerancije znači da je do sada bilo tolerancije. Ili je to možda previše formalne logike za prilike koje trenutno vladaju u politici?

U smislu hitnosti i dospeća na naplatu, Evropsku uniju tu više dotiče nova situacija sa Bregzitom, nego to da li je London odlučio da odustane od tolerancije ekstremizma pre nekih drugih evropskih zemalja.

Pitanje koje se u ovdašnjim medijima postavlja je: a zašto je Mejova mislila da se sa sloganom "no deal is better than bad deal" (nikakav dogovor je bolji od lošeg dogovora) dobijaju izbori?

Ovako ispada da je Kameron platio visoku cenu na referendumu u koji nije morao da ide, a da je njegova naslednica Mejova platila visoku cenu na izborima koje nije morala da raspiše. Narodski rečeno, London trči pred rudu.

Austrijski Prese prenosi izjavu jednog torijevca posle izbora: "Nismo pucali sebi u nogu, već u glavu." Drugi očajava nad činjenicom da je Mejova "promašila ne samo srca ljudi već i njihov razum"; prvo je, kaže, očekivao, drugo ga je iznenadilo.

Svi ovdašnji mediji u horu: Velika Britanija ulazi u pregovore o napuštanju Unije oslabljena, kakva šteta, za tako nešto joj je potreban snažan lider.

Ako se zanemari činjenica da neki nemački i austrijski mediji neobjašnjivo saosećaju sa Londonom, jer je njegov potencijal za ucenjivanje Brisela sve tanji, ovde se otkriva pogled na jedan interesantan fenomen: predstava kako je za ulaženje u civilne međunarodne saveze potrebna mudra i koncilijantna vlada, a za njihovo napuštanje jedan jak lider.

Velika Britanija, poenta je, nema ni jedno ni drugo.

SAD: O časti i zakletvi

Danima su se političke stranice svetskih medija punile najavama o parlamentarnom saslušanju otpuštenog šefa FBI-ja Džejmsa Komija pred Odborom za tajne službe. Kad taj kaže sve što zna, impičment je gotova stvar!

Na kraju, Komi nije rekao ništa što bi razrešilo nepodnošljivu pat poziciju u koju je Amerika dovela i sebe i svet.

Da li je predsednik od njega tražio da prekine istragu protiv predsednikovog savetnika Flina? Odgovor Komija: "Ja sam to tako shvatio." Da li su se Rusi umešali u američke izbore? Odgovor: "Nema sumnje da jesu. Ali to nije uticalo na krajnji ishod izbora."

Ne mora čovek biti diplomirani pravnik sa Harvarda da bi znao kako Komi ni na jedno važno pitanje nije odgovorio potvrdno.

Komijev karakterni profil, koji je pritom došao do izražaja, najviše liči na intervju Ante Markovića, poslednjeg saveznog premijera Jugoslavije, datog novinama Dnevno 2003.

Kaže Marković u toj ispovesti da su se Milošević i Tuđman zaverili protiv njega, širili laži i bacali mu klipove pod noge, sabotirali svaki njegov predlog, tako da je on na kraju u bolu otišao. Toliko ljudi svih nacija je tih dana gledalo u njega, molilo se: federalni Ante, spasi nas krvave secesije, a on je u stvari bio uvređen što se protiv njega spletkari! Nisu mu dali da radi!

"Mi smo FBI. Mi nikad ne odustajemo." To je replika koju znaju svi koji gledaju polit-, narko- i ostale američke serije tog tipa. Komi očito nije profil za FBI. Predsednik ga je loše tretirao, lagao svašta o njemu, širio priče, mešao mu se u rad – ili je on, Komi, to samo tako shvatio – a sad, jadan, ne zna kome da se obrati po zaštitu.

Može se gledati i drugačije: Komi je rekao premalo da bi stvar bila razrešena, ali dovoljno da se ide u drugu rundu. To u konačnici znači da volatilnost američke političke scene u skoroj budućnosti samo raste.

Rečeno Komijevim rečnikom, nema sumnje da je Amerika sa Trampovom administracijom duboko zagazila u period loše vladavine. Trampovi protivnici su brojni. Njegovi prijatelji, kao na primer Pol Rajan, vođa republikanske većine u Kongresu, brane ga tako da kažu (Frankfurter algemajne cajtung) kako on još nije naučio posao vladanja i ne poznaje princip podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku.

Trampovi neprijatelji kažu da je opasan, prijatelji da je nesposoban. Ni neprijatelji ni prijatelji nisu izgleda spremni da idu do kraja i sklone ga sa vlasti, ali ga istovremeno i ne ostavljaju na miru da vlada tako kako vlada, nepredvidljivo i kreativno.

Za Ameriku, a s obzirom na međunarodnu ulogu SAD i za čitav svet, to nije dobra vest. Američka dilema nije jednostavna: ili će s više strpljenja nego dosad tolerisati jednu lošu vladavinu, ili će duga Trampova demisija gurnuti tu veliku i važnu zemlju još dublje niz spiralu nestabilnosti.

Nema sumnje, Rusi

Početkom prošle nedelje, Saudijska Arabija, Emirati, Bahrein, Egipat, čak i Libija, čija vlada nema ni teritoriju ni stvarni autoritet, objavili su blokadu Katara "zbog podržavanja terorizma", odnosno Irana.

Ovdašnje reakcije na taj događaj sledile su dve argumentacione linije. Prvo, da su u pitanju regionalni rivaliteti, a ne neke realne razlike u tipu vladavine, ili činjeničnog stanja u smislu optužbe. Drugo, kako je Trampova poseta Rijadu bila vetar u leđa saudijskom režimu da mobilizuje delatni front protiv Irana.

Regionalni presedan postoji. U julu 1990, američka ambasadorka Ejpril Glaspi je u razgovoru sa Sadamom Huseinom rekla kako njena vlada "nema mišljenje" povodom gomilanja iračkih trupa na granici s Kuvajtom te da je "ne interesuju arapsko-arapski konflikti". Sadam je to protumačio kao američko zeleno svetlo za invaziju.

Međutim, dva dana posle saudijske blokade Katara, sve austrijske i nemačke televizije su prešle na citiranje "američkih tajnih službi", prema kojima su "ruski hakeri isprovocirali saudijski bes".

U ovom tekstu se ne tvrdi da Rusi to ne bi, ili da nisu probali, samo se postavlja pitanje koje bi postavio svaki pasionirani gledalac američkih polit-trilera: Da li je moguće da taj tip komplikovanih zavera i spletki kod Rusa funkcioniše tako besprekorno i ekspresno? Danas plasiraju nekoliko "hoax-ova" na servis Al Džazire, sutra su Saudijci na barikadama?

Različite reakcije Trampa i njegovog ministra Tilersona na saudijski potez pokazuju koliko je američka spoljna politika izgubila čak i privid konzistentnosti. Štaviše, nestabilnost se reprodukuje i dalje, time što Vašington "ruske hakere" počinje da koristi kao univerzalni izgovor za sve u domaćoj radinosti proizvedene greške.

Franjo Tahi šalje razglednicu iz pakla

Ono što Hrvatsku poslednjih godinu i više dana drži da se ne razbije kao staklena vazna, upravo je niz loših vlada. Dobru se nema iz čega i od koga napraviti. Čitava politička ponuda te države-nacije od četiri miliona je već na tržšitu (ili u izgnanstvu, ili u pečalbi), sva partijska struktura na videlu i u konstantnoj dnevnoj upotrebi.

Za to ima više uzroka, ali najvažniji se tiče se tehničke prirode hrvatskog političkog sistema: tako ga je devedesetih godina postavio Tuđman, ne kao zajednicu rada i kompetencije, već kao društvo vulgarnih i grabljivih elita novca.

Tek sad se može u potpunoj meri shvatiti šta je Tuđman mislio kad je u legendarnom govoru iz 98. (šlagvort: "stoka sitnog zuba") govorio: "Pokažite mi ko me može zameniti! Ko?"

Skretnice su već tada bile postavljene na način da je u politici konsekventno ohrabrivana i jačana negativna selekcija, a iskorenjivana pozitivna; tipičan sociodarvinizam na delu, preživljavanje najspremnijih na otimačinu.

Kako na socijalnim mrežama ovih dana piše jedan hrvatski prijatelj: "Ova vlada ne može pasti. Već je dovoljno nisko."

Hrvatska je ušla u fazu političke mehanike, kada svaka smena na vrhu ne donosi zemlji boljitak, već samo produbljuje njenu nestabilnost.

Svi u ovom tekstu spomenuti primeri su tu da pokažu kako se ne radi o liniji, već o mustri. A po njoj ispada da je situacija u pojedinim zemljama takva da se njihovim građanima više isplati da tolerišu opstanak loših vladavina, nego da provociraju prevremeno biranje novih.

Zašto? Zato što su se već tako izmanevrisali da smene vlasti polako počinju da liče na operaciju na otvorenom demokratskom srcu.

Ili možda neko misli da bi Tramp mirno sišao sa vlasti, kako ne bi mobilisao i nebo i zemlju i svetlo oružje da ostane u Beloj kući?

broj komentara 1 pošalji komentar
(sreda, 21. jun 2017, 20:32)
Peđa iz Novog Sada [neregistrovani]

Šta je to dobra vlada?

Ključni porblem je pitanje šta je to dobra vlada. Da li je to ona vlada koja je dobra za svoj narod, ili je "dobra" za svetske moćnike? One dobre za narod obično nisu dobre za svetske moćnike, a najgore su njima najbolje.