Politički momentum: Čitav svet je teatar

Nigde se inscenacija kao direktni princip političke organizacije nije tako probila u prvi plan kao u Austriji ovih desetak dana.

Kada je došao na vlast prošlog leta, austrijski kancelar Kern (SPÖ) javno je izjavio da se "95 odsto politike sastoji od inscenacije". Svi su čuli, ali se pravili da nisu, osim opozicije koju ionako niko ne sluša dok ne postane vlast.

Politika, prema takvom stavu, funkcioniše kao pozorišna scena, a vlada kao "marketing driven company". Bolji glumac = bolji kancelar. Šta je dobar politički produkt određuje uspeh vladinog "marketinga" a ne kvalitet, ili uopšte smislenost proizvoda.

Dobar broj glasača u demokratskim sistemima bi se složio sa Kernovom izjavom, ali sigurno ne u njegovom smislu. Njihov stav bi se hranio iz emocija žalosti, ljutnje ili gorke ironije. Kern, naprotiv, to nije mislio ironično, već stvarno: ako se insceniraš kao uspešan premijer, onda si uspešan premijer.

Prvi komentari u austrijskim medijima nakon što je Kern u internom puču smenio Fajmana bili su da "novi" nosi po meri sašivena odela, "bespoke" bi rekli Englezi, i da liči na Hemfrija Bogarta.

Čak je i Prese, kao najozbiljniji austrijski list, naseo na Hemfri Bogart deklamaciju, te izveštaje o kancelarovim javnim nastupima neko vreme otvarao kratkim modnim opisima. Bilo je momenata da je Kern prešao na pantalone sa širim nogavicama, onakve kakve je nosio pravi Bogart, i to bi bila vest dana!

Sad je s tim gotovo. "Ne, gospodine kancelare: politika je rad, a ne inscenacija!", komentariše Prese prošlog ponedeljka i prvi put Kernovu izjavu o "95 odsto" tretira kao otvorenu drskost političara i ponižavanje glasačkog tela.

"Efekat Kurc"

Na globalnoj političkoj sceni se u međuvremenu nije dogodilo ništa što bi opravdavalo promenu raspoloženja austrijskih medija prema šoubiz-premijeru. Impetus promene je lokalni i u direktnoj vezi sa novim šefom konzervativaca, Sebastijanom Kurcom.

Poslednjih desetak dana on javno, transparentno, čak tvrdoglavo vraća politici njenu suštinsku karakteristiku: moć i delatnu snagu.

Kritičari su mu zamerili da je ucenio ÖVP. Oni koji ga podržavaju napomenuće da su se austrijski konzervativci sami doveli u situaciju u kojoj im nije preostalo ništa drugo već da na kolenima mole jednog tridesetogodišnjeg ministra da ih izvuče iz zamke totalne političke beznačajnosti.

I jedni i drugi propuštaju da uoče šire konsekvence Kurcove promocije. On je političke partije isterao iz pozorišta, strgnuo s njih kostime komedijanata i tragičara i gotovo silom ih naterao da se vrate svojoj pravoj prirodi – kompetitivnim centrima za oblikovanje društvenog razvoja.

Kurc je unutar stranke dobio potpuno odrešene ruke, on može imenovati, stavljati na liste, isključivati i postavljati koga hoće, a da ta osoba čak ne bude iz njegove partije.

Njegove prve akcije podsećaju na gotovo zaboravljenu činjenicu, onu koja je važila pre nego što je globalni trend pretvorio vlade u "marketing driven companies": da je demokratija princip po kome funkcioniše država, a ne partija.

"Pelikanovo pismo" sa 25 godina zakašnjenja stiglo u Belu kuću!

U Americi je na delu drugi tip inscenacije, odnosno produkcije političkog pozorišta, najvidljiviji u dugim predsedničkim kampanjama, koje kao da su i bukvalno išetale iz Šekspirovog citata da je "čitav svet bina" ("Kako vam drago").

Predsednik Tramp je, na kraju svog četvrtog meseca u Beloj kući, obogatio tu renesansnu referencu pozajmicama iz savremene literature, konkretno iz "Pelikanovog pisma" Džona Grišama.

U tom romanu iz 1992, kao i u godinu dana kasnije snimljenom filmu, fiktivni američki predsednik zove fiktivnog direktora FBI-ja na razgovor u četiri oka i tom prilikom ga zamoli da zanemari dokaze koji bi mogli dovesti do krivičnog procesa protiv predsednikovog prijatelja.

Poslednje dve nedelje tu istu fabulu čitamo ne u knjizi, već u novinama, i ne gledamo na filmu, već na televizijskim vestima: da je pravi američki predsednik (Tramp) pozvao pravog direktora FBI-ja (Komi) i zamolio ga da zanemari dokaze koji bi mogli dovesti do krivičnog procesa (veleizdaja) protiv bliskog predsednikovog saradnika i prijatelja (Flin).

Da li je moguće da Tramp piše romane koji su već napisani, ne bi li onda što uverljivije igrao u televizijskim adaptacijama dnevnih informativnih emisija?

U svakom slučaju, mediji nemačkog govornog područja preuzimaju tu literarnu temu kao vrlo realističnu političku činjenicu. "Trampovi protivnici mirišu krv", piše Noje cirher cajtung. "Put do smene u Beloj kući je još dalek", žali se Prese. "Ima li šanse za impičment?" pita ORF iz studija svoju dopisnicu u Vašingtonu.

Medijska poruka je jasna: Ima li nade da nas neko oslobodi predsednika koji je izašao iz savremenog trilera i vrati u šekspirovsku literaturu? Ko je to hteo, trebalo je da bira Hilari.

"Velika Albanija" – Now you see it, now you don't

Drugi politički manirizam koji se odomaćio u poslednje vreme je relativizacija. I on, kao i "enertejnizacija" politike nije sam po sebi ništa novo. Nova je sveobuhvatnost njegove primene, nova je dalekosežnost posledica.

Prvi primer: "Velika Albanija". U vreme kada su se u Beču pod diplomatskom palicom Martija Ahtisarija vodili pregovori o statusu Kosova, "Velika Albanija" je bila mnogo više od obične "nepostojeće teme".

Bila je komedijantski, fiktivni topos, apsolutni "non-starter", uslovni Pavlovljev refleks kojim bi voditelji pres-konferencija reagovali na pitanja u tom smeru, ismevajući novinare koji bi ih postavili i gazeći njihov profesionalni integritet.

"Velika Albanija" – to je monstrum ispod kreveta, kojim srpske mame i tate plaše male Srpčiće, ništa više. Zašto bi Albancima pala na pamet ideja da žive u jednoj državi, kad im je tako dobro ovako u četiri ili pet, što svojih, što tuđih; državotvorni Kurdi s plaketom međunarodne zajednice!

Ali, odjednom, "Velika Albanija" je od službenog vica Ahtisarijeve misije postala realna opcija na međunarodnom diplomatskom stolu. U mlakim i neodređenim kritikama spolja primetiće se da niko od diplomata ili političara ne upotrebljava krunski argument: da je tokom pregovora o statusu Kosova u Beču, na osnovu kojih je Kosovo dobilo nezavisnost, eksplicitno negirana mogućnost stvaranja "Velike Albanije".

Ko se toga seti, taj je svađalica i prznica, sitničavi legalista, nesposoban za kreativno mišljenje "out of the box".

Drugi primer: evropske kulture. Kad je u kasno leto 2015. počelo masovno i nekontrolisano useljavanje vanevropskih zajednica u evropska društva, brojni glasovi iz akademskih i političkih, pojedinačno iz medijskih krugova, upozoravali da će to ugroziti opstanak ovdašnjih kultura.

Reakcije sa službenih mesta su bile iste kao i one iz Ahtisarijevog tima kada bi neko postavio logično pitanje: Zašto bi se Albanija i Kosovo uzdržale od ujedinjenja ako im priznanje Kosova formalno nudi tu mogućnost? Sledilo bi ismavanje, optuživanje za fikciju, bujnu maštu i slično. U slučaju kulture odgovor bi bio ovakav: To je nemoguće zato što su naše kulture jake, samosvesne i istorijski potvrđene.

Sada, dve godine kasnije, kada je dovoljno da se izađe na ulicu ili uđe u metro da bi se proces promene pratio golim okom, reakcije su postale drugačije: nešto tako kao kultura ne postoji, pa se prema tome na nju i ne može uticati u negativnom smislu.

Ne postoji francuska kultura, samo kultura Francuske, govorio je Makron u predizbornoj kampanji. Ne postoji nemačka kultura, samo nemački jezik, kaže Aydan Ozoguz (SPD), voditeljka vladinog federalnog programa za integracije u nedavnom autorskom tekstu za Tagešpigel (14. maja).

Poruka je jasna: prvo ste se bez razloga brinuli za nešto što je ionako jako i sposobno za opstanak, a sad se vidi da toga i nema!

Ne mogu nas oni toliko pobiti, koliko mi dece možemo roditi!

Manirizam ohole rezignacije mogao bi se dokazivati na više primera. Najdrastičniji je onaj koji se tiče islamističkih terorističkih akcija sa većim ili manjim brojem žrtava, kao i svih onih manje-više spontanih krivičnih dela koja se podvode pod stavku "nepoznavanja lokalnih pravila ponašanja" – silovanja, ubistava iz časti, nošenja mačete za pojasom, guranja pasanata niz stepenice, i slično.

Bilo je pitanje vremena kad će neki novinar nekog medija sve te stavke induktivno povezati i spojiti u prkosni manifest: samo nas ubijajte, navikli smo se na to.

Ta neslavna čast pripala je novinaru austrijskog dnevnika Prese, Kristijanu Ulču (Christian Ultsch) koji je u nedeljnom komentaru (14. 4. 2017) zaključio kako "ovaj teror ne menja ritam sveta".

Reč je o reakciji na teroristički napad u Stokholmu od 7. aprila ove godine, kada je ubijeno pet, ranjeno 14 ljudi.

"Teroristi-kamiondžije ID su amateri u poređenju sa prethodnom generacijom iz Al Kaide. Strah koji šire kratkog je veka. Evropa se navikla na njih. (...) Ne postoji nikakva opasnost da bi džihadističke kamiondžije ugrozile evropski stil života. To nije tip terora koji menja istoriju. Kako god jedan grad bio u šoku posle takvog čina, koliko god porodice ubijenih bile traumatizovane (...) ljudi na strah i uzbuđenje odgovaraju ritualima: mediji izveštavaju rutinirano, političari govore uvek isto, samo se lokacije menjaju. Vreme poluraspada loših vesti sve je kraće – građani razumeju da se dogodio teroristički čin, ali počinioce kažnjavaju ignorisanjem."

Pesnik bi rekao: Pucajte, ja i dalje držim čas o humanizmu. Samo ne u nekog mog, to će mi poremetiti rutinu.