Ridiger Safranski: Propadamo, sram da bude onoga ko to primeti!

Ridiger Safranski (rođen 1945) poznati je nemački pisac, filozof i teoretičar literature. Izabrao je da studira teologiju, ali je sasvim slučajno završio na filozofiji, gde je na njega odlučujući uticaj izvršio Teodor Adorno.

Širu popularnost Safranski je stekao monografijama o Šileru, E. T. A. Hofmanu, Šopenhaueru, Ničeu, Geteu i Hajdegeru.

Njegova metodologija odgovara paradigmi Georga Simela o "uzajamnom delovanju": Kako autor dolazi do ideje za svoje delo, kako delo povratno utiče na autora; kakav je čovek na početku, kakav na kraju intelektualnog puta.

Zajedničko svim monografijama je predstava o "slobodnom duhu" koji se razmenjuje između društva i autora, inspirišući nekad jednu, nekad drugu stranu; vodeći civilizaciju napred, jednom kao dostignuće kolektivnog uma, drugi put kao nadahnuće jedinstvenog genija. Od 2012. godine Safranski je profesor na Univerzitetu Berlin, gde predaje filozofiju i ontologiju.

Krajem 2015. godine Safranski se javno distancirao od nemačke migracione politike i u nizu intervjua osudio euforičnu "kulturu dobrodošlice" koja će se svima "obiti o glavu". Kao oštar kritičar Angele Merkel, optužio ju je da je "donela odluku da poplavi Nemačku" i požalio se da su "Nemci ušli u pubertet". Njegov stav je da nije problem islam kao religija, već politički poredak koji on stvara.

Za bogati esejistički rad, Safranski je upravo dobio godišnju nagradu "Borne", nazvanu po imenu pisca, novinara i borca za demokratiju iz doba romantizma, nemačkog jevrejina Ludviga Bornea. Nagrada će biti dodeljena 28. maja u frankfurtskoj Crkvi Svetog Pavla, političkom simbolu nacionalne demokratije. U antimonarhističkoj revoluciji 1848/49. godine, u toj crkvi je zasedao prvi narodni parlament slobodnih nemačkih država.

Sa Safranskim je za Noje cirher cajtung (izdanje od 6. 5. 2017) razgovarao novinar Rene Šoj. U intervjuu se daje presek kroz aktuelno stanje nemačkog duha, onako kako se on po Safranskom "šeta" između pojedinačnih nosilaca političkih odluka i javnosti. Kako je reč o upečatljivoj društvenoj dijagnozi vodeće nacije u EU, taj razgovor zaslužuje da se prenese i našim čitaocima.

Svi se boje islama, ali pesmom teraju strah

Vi živite daleko od običnog sveta, u privatnoj biblioteci, okruženi prijateljima koje nikad niste upoznali. Mislite li da ste poslednji od svoje vrste?

Rad je postao hektična aktivnost. Svakodnevica se odvija po diktatu, ljudi se vrte u mlinu birokratije i sitnih pregovora. Prema zakonu kontrasta, u takvom vremenu istovremeno raste potreba za sporim, zaustavljenim, razvučenim ritmom. Zato bih rekao da moj stil života i te kako ima budućnost. Ja sam svoj vlastiti gazda i gospodar, imam drskosti da radim samo ono što me zanima.

Zvuči kao himna u slavu linearnosti! Ali digitalni svet nije linearan – on je misteriozno dubok, isprepletan, u neprestanom toku, bez početka i kraja. Mislite da štampana knjiga može preživeti takav izazov?

Definitivno! Linearnost je u skladu sa ljudskom prirodom. Čovek je linearan. Ljudi su linearni. Naravno da nas kao vrstu fascinira digitalni univerzum koji smo stvorili, ali nas istovremeno i iscrpljuje. U digitalnom svetu je sve već počelo i ništa se nikad ne završava. Digitalni mediji funkcionišu po principu loše beskonačnosti. Naravno da koristim i te medije, nisam izašao iz pećine. Ali štampana knjiga nije samo proizvoljni isečak beskonačnog mrmljanja, već kao linearni medij ima svoj okvir, ima početak i kraj. U njoj se ljudska konačnost odslikava bolje nego u elektronskim informativnim rekama. Knjiga je ogledalo ljudske smrtnosti, i zato neće nestati.

U gostima kod Kanta i Hegela 

Čitate li novine, one prave, štampane?

Uz doručak. Tu se slažem sa Hegelom, on ih je zvao "realistični jutarnji blagoslov". Svaki put ga pohvalim i kažem: Georg, dobro si to rekao.

Ne smeta vam ova povika na novine da lažu, manipulišu, Lügenpresse i slično?

Iz tekstova je evidentno da na novinare raste normativni pritisak. Posebno eklatantno u jesen 2015. godine i kroz čitavu 2016. godinu u napetim mesecima izbegličke krize. Tad su u Nemačkoj vlada i mediji u jednom glasu pevali lepu pesmu kulture dobrodošlice. Bilo je neizdrživo.

Ali ste se vi hrabro uključili i kritikovali useljeničku politiku Angele Merkel.

Samo sam ukazao na to da nema pojma šta radi. Dok se u situaciju malo-pomalo vratio razum, dugo je trajalo. Odakle dolazi taj normativni pritisak na novinare? Da li je zadatak novina da čitaoce informišu, ili da ih preobrate? Kao što rekoh, moralističko tupljenje je bilo neizdrživo.

Mislite da većina novinara propoveda, a ne piše?

Stvar je u tome što mnogi ne pišu ono što misle, ne zato što im je neko tako naredio, nego zato što veruju da istina može samo pogoršati situaciju. Pišu o onome što bi hteli da bude – to je u njihovim očima iskreni doprinos civilizacijskom napretku. Na dugi rok to ne ide, nisu čitaoci blesavi. Pedagogija u službi navodno dobrog vodi ka diktaturi konformiteta. Odjednom svi govore kao na službi božjoj.

Ako se misli dobro, šta vama tu konkretno smeta?

Pa to da su drugačije pozicije postale nezamislive. Probajte da mislite "konzervativno" i odmah ste kaštigovani. Nad Nemačku se nadneo šator socijaldemokratizacije! Ko, na primer, tvrdi da nacionalna država ostaje model budućnosti, zato što drugi širi formati pokazuju veći demokratski deficit, kao na primer EU–Evropa, taj je odjednom desno. A "desno" se u Nemačkoj odmah iščitava kao desno-populističko, desno-radikalno, desno-ekstremno, znači nacističko.

U dva koraka ste prešli put od nation-state do Gebelsa, tako to sad ide kod nas. Ili drugi primer: ako kažete da ona društva koja u kratko vreme prime jako puno stranaca gube koherentnost i otuđuju se od sebe samih, ako dakle izgovorite to opšte mesto antropologije, odmah ste nečovek i kulturni rasista. Niče je govorio: "samo u napadu je slava". Danas se svi nešto polomiše da ti dokažu da misle dobro! Kulturi i umetnosti je odjednom zabranjeno da bude hladna, distancirana i cinična. One danas moraju da protresu i šokiraju, ali onako, ko bajagi. Molim jednu provokaciju, ali da ne boli!

Na šta mislite?

Recimo, moderni teatar. Tamo se provocira sve u šesnaest, glumci vrše nuždu na sceni, krv šprica na sve strane. Ali na kraju krajeva, uvek se sve svodi na jaki moralni zadatak: zgražavaj se nad lošim! Popravi se! Prosvetli se! O jednoj zaista mračnoj antropologiji, o realno postojećem zlu, o tome ni reči. Zato što smo mi ljudi tako dobri! A čovek je, znate, jedna životinjska pojava. Odsecaju se glave, vade utrobe, sadisti sede na vlasti, vode se ratovi za moć.

Čovek je čoveku čovek-vuk!

Jeste li uvek bili katastrofičar?

Uskoro će nas na planeti biti 10 milijardi ljudskih egzemplara, u ne tako dalekoj budućnosti 15. Mislite da će suživot kod tako rastuće gustine humanog faktora biti miroljubiv? Da će se homo sapijens fer i ljubazno boriti za životni prostor?

Hobs, Šopenhauer, Niče, Frojd, svi ti mislioci su opisali monstruma u čoveku kao njegovu drugu prirodu. Čovek je čoveku vuk! Budimo ljubazni i miroljubivi jedni sa drugima, to su dobrodošli okovi civilizacije. No, ne zaboravimo senke, ostanimo nepoverljivi realisti. Ako se pitate šta je u istoriji ljudskog duha specifično evropsko, šta je suština evropske kulture, onda je to ta ponoćno crna skepsa, suočavanje sa vlastitim ponorima. Znati da posedujemo i jednu zastrašujuću stranu, to spada u odrastanje svakog Evropljanina.

Vi pledirate za više zlobe?

U prvom planu za više realizma. Sa zlobom mora računati svako ko poznaje sebe i svoju najbližu okolinu.

Rekao bih da uživate u ulozi provokatora.

Ako kažem da nacionalna država ostaje operativni model za budućnost, ako razmišljam o uslovima društvene kohezije, ako hvalim granice, šta je tu vama provokativno? Slažem se, to su konzervativne pozicije, ali to ih ne čini automatski lošim. Loš je samo lenji um.

Kod nas je podsvesno na delu fantazija o harmoničnom, miroljubivom, bezgraničnom svetskom društvu, koje se sastoji od tolerantnih, pristojih, saosećajnih ljudi. Onaj ko te fantazije dovodi u sumnju, tog javno bičuju! Kant je sa izvesnom ironijom govorio o "večnom miru" i svetu bez granica. Danas se o tome govori bez ironije: imati državne granice je samorazumljivo, ali štititi ih smatra se nepristojnim. Pri tome niko i ne primećuje kako je to nelogično.

"Welfare state" nije švedski sto za sve goste sveta

Konkretno...?

Isti ljudi koji hvale državu blagostanja očekujući da ih zaštiti od svih mogućih vrsta radnih i starosnih rizika, istovremeno je poništavaju idejom o svetu bez granica. Država blagostanja je institucija socijalnog osiguranja za ograničeni broj članova. Ona nije švedski sto za globalnu zajednicu.

Demokratije su u principu udruženja koja regulišu ko njima pripada a ko ne, ko sme da bira a ko ne, ko ima pravo na novac socijalne države a ko ne. Sve vreme imamo posla sa granicama, kako geografskim, tako i onima koje se tiču ponude na stolu. Demokratije su zapravo tako banalni mehanizmi, čoveka je skoro sramota da izgovori tu istinu.

Pa to zvuči kao AfD!

Kako zvuči, nije bitno! Važno je samo da li je u takvim mislima nešto tačno. Svrha takvih etiketa je blokada slobode mišljenje. Podsvesno znamo svi da je islam kao politička forma opasna pretnja za liberalni Zapad. Strah je tu, ali niko se ne usudi da to jasno kaže, već peva pesmice da umrtvi refleks samoodržanja.

"Islam" je pre svega Abstraktum. Mnogi muslimani su takođe sekularni i demokratski nastrojeni kao i evropski starosedeoci. Šta je tu problem?

Pa to da upravo ti sekularni i demokratski muslimani imaju u međuvremenu problema u vlastitoj zajednici! Oni su ti koji su izgubili bitku sa islamom, mi još ne! Definicijsku moć unutar islama poseduju sada autoritarne, netolerantne ekspanzivne i militantne snage s praktično neiscrpnim agresivnim potencijalom.

Mislimani iz muslimanskog sveta traže zaštitu u Evropi, to je istina; ali mnogi od onih koji su ovde već duže, mrze društvo u kome žive. Visoka podrška despotu Erdoganu od strane "Deutschtürken" to dokazuje.

Dok mi na Zapadu teško možemo da definišemo od čega se sastoji naš identitet: u Nemačkoj bi najtačnija mini-varijanta bila "ustavni patriotizam", u islamu se sve vrti oko samosvesti, identiteta i kolektivne kohezije. Nama ovde nedostaje fantazije da sebi uopšte predstavimo šta to znači. Antizapadna radikalizacija muslimana će samo rasti.

Ali zašto? Pa nisu li oni došli ovamo u potrazi za boljim životom?

Jesu, ali mnogi se već osećaju kao gubitnici zato što nisu dovoljno integrisani, zato što ne govore naš jezik, čak ni u drugoj i trećoj generaciji. Radije se zatvaraju. A kad ih je sve više, onda ta vrsta distance prema većinskom društvu postaje sve lakša.

A šta je sa onim Turcima koji su napravili karijeru u Nemačkoj?

To da njih ima zaista je ohrabrujuće. Ali oni su manjina s kojom se paradira kroz medije.

Kad nešto 'oćeš, reci da nećeš!

Ako sam dobro razumeo, Nemci ne uspevaju da pridošlice emotivno vežu za svoj identitet zato što ga i nemaju, osim u formi "ustavnog patriotizma". Nemački nacionalni osećaj je, po vama, poremećen?

Kako ne bi bio, pored takve istorije! Sve što ima veze sa nacijom u Nemačkoj je odavno izgubilo nevinost. Ali zato što bez nacije ne ide, eksperimentišemo sa supstitutima. Nemci su se navikli da kamufliraju vlastite interese. Kad danas nešto hoće, onda počinje naivna igra: to koristi svetskom miru, Evropi, opštem dobru, lepoti, istini, bla-bla.

To je razumljiva neuroza koju vučemo iz prošlog veka. Zbog nje nam tako teško pada da shvatimo – a gde to, u šta to mi integrišemo novopridošlice? U vladavini prava važi: sekularno je hijerarhijski iznad sakralnog; demokratske forme života su obavezujuće i stoje iznad šerijata. Ali to je za svakog religioznog muslimana uvreda! Ako ne uvreda, onda šok. Time što odbijamo da to primetimo, što u ime tolerancije tolerišemo netoleranciju, pokazujemo slepilo za realnost.

Ostanimo tu, kod "slepila". Jesmo li mi razmaženi? Naivni? Da li nas je dugi period mira u Evropi učinio inertnim i lenjim? Da li podsvesno uživamo u vlastitoj propasti?

Pokušajmo sa sledećim objašnjenjem: digitalni svet prenosi nas u univerzalni prostor, mi komuniciramo u potpunom odsustvu granica. Bitan deo dana provodimo u tom "svuda", a samo manji deo živimo ovde i sada. To menja naš doživljaj stvarnosti. Kao posledica digitalne bezgraničnosti imamo muke da uopšte mislimo u granicama, da pojmimo vlastite granice, ili da izađemo na kraj sa granicama u političkom diskursu. Digitalni svet nas uljuljkuje u san varljivih blizina. Verujte mi: razdaljine su prave. Prostori su daleki. Digitalni trojanci nisu ništa prema neprijateljima u realnom svetu.

To je suluda teza. Vi tvrdite da mi, moderni ljudi, više ne razlikujemo virtuelnu i pravu realnost... pa zbog toga imamo problema sa političkim islamom?

Ali to zaista nije lako razlikovati. Uzmite, na primer, realno postojeći terorizam u Evropi. On deluje na dva nivoa, konkretnom i simboličnom. Tu su same akcije i realne žrtve, ali još je važnije širenje straha i trepeta. Time što u virtuelnom prostoru stvaraju zarazu i podstiču stvaranje panik-zajednica, mediji postaju saučesnici bez vlastite namere. Svako od nas, hteo ili ne, već živi u dva sveta, virtuelnom i realnom. Iako je u Nemačkoj verovatnoća da se postane žrtva terorističkog napada jednaka onoj da se dobije na lotu, pretnja je svepristuna. Javna mesta se pretvaraju u tvrđave.

Opasno do rezignacije ili do bagatelizacije?

S jedne strane, kažete, opasnost od imigranata se potcenjuje. S druge strane, tvrdite, opasnost od terorizma u Evropi se precenjuje. Kako to ide jedno s drugim?

To ide sjajno jedno s drugim, zato što se radi o klatnu između histerije i otupelosti. Na jednoj strani preterani strah, na drugoj strani nemar. Ono što nedostaje je trezvena moć zaključivanja. Iznenadno i dramatično čovek primećuje odmah, čak sa neprimerenom strasti za senzacionalno. Postepeno i rastegnuto ostaje neprimećeno.

Uzmite, na primer, rastuću segregaciju u društvu. Kako ona nije iznenadna, već puzajuća, svima je u slepom oku. Otkriću vam jedan slučaj iz pouzdanog izvora, od prijatelja koji u Berlinu rade kao profesori. U srednjim školama u Berlinu, u kojima su muslimani u većini, više se nijedan jevrejski učenik ne usuđuje da nosi kipu.

S tim su se u međuvremenu svi uskladili, mediji i politika nemaju volje da to zaista čuju niti da se time pozabave. Ja ne tvrdim da će svugde tamo gde su muslimani u većini biti uveden šerijat. Samo kažem da se razvijaju paralelna društva i da su se domaćini navikli da otmeno gledaju na drugu stranu.

Ali to je u najboljem slučaju anegdotska evidencija, ne znači ništa.

Šta je stvarnost ako ne lanac anegdota? Karika po karika, ode život! Činjenica je da mi u Nemačkoj ne želimo da znamo kako se tehnički ostvaruju slučajevi segregacije. To je od sutra eksplozivni materijal.

Dopustite, to je alarmizam! Prema vama, Nemačka će propasti najkasnije za dvadeset godina.

To ne, ali će se Nemačka zaista promeniti. Čak i Angela Merkel to kaže. Nama ovde nedostaje jedan tako kreativan duh kao Uelbek, koji sebi može da predstavi i u sardonskom humoru opiše kako se integracija može odvijati i obrnuto. Neko u stanju da tako superiorno kao on opisuje atmosferu broda koji tone: otmeno društvo se gore na palubi zabavlja, iako zna da su donje palube već potopljene. Ali o propasti nije učtivo razgovarati!

Na ljutu ranu ljutu metaforu

Dovedite tu misao pošteno do kraja. Vi ste za to da Nemačka podigne zid oko sebe?

"Zid" je matafora. Radi se o kontroli evropskih spoljnih granica. Ako je to zid, u redu. Dovoljno dugo sam živeo u Zapadnom Berlinu da bih mogao imati bilo kakvu simpatiju prema toj vrsti građevine. Ali nemojmo zaboraviti, DDR je gradio zid da bi sprečio ljude da odu, da pobegnu. Kontrolisane granice danas bi trebalo da ih spreče da uđu. Međunarodne organizacije govore o 50 miliona ljudi u Africi i Aziji koji se spremaju za Evropu. Velika seoba naroda je već odavno počela, ali ja nemam osećaj da je ta činjenica doprla do opšte svesti.

Ako je tako, onda ih jedan zid neće zaustaviti...

Nije svejedno da li će se dolaziti u stotinama hiljada ili u milionima. Ljudima u Evropi tek sada postaje jasno šta to za njih znači. Ili će zbog loše savesti odustati od svog relativnog blagostanja ili će ga zadržati i prihvatiti lošu savest. Ili–ili. Mislim da će izabrati ovo drugo. I zbog toga će Evropa u celini preći na efikasnu zaštitu spoljnih granica. Jedino ne želi da se to rastrubi okolo. Međunarodne konvencije o političkom azilu nisu mehanizam za regulisanje ekonomske seobe naroda ovog veka. Nadam se da ćemo smisliti nešto drugo.

Samo se nadate?

Da, nadam se. Ja sam vrlo netalentovani pesimista, kreativni realizam mi je draži od rezignacije.

Gledate bez straha u budućnost?

Samo hohštapleri i prevaranti tvrde da se ničeg ne boje. Ja se samo ne bojim da kažem šta mislim.

Prevela i priredila Vesna Knežević

broj komentara 6 pošalji komentar
(nedelja, 14. maj 2017, 13:27)
anonymous [neregistrovani]

Ko ne poznaje

biologiju njemu je filozofija skloniste kao Hegelu. Zablude koji oni sire su pogibeljne za covecanstvo a jedino opravdanje za nih je to sto oni toga nisu svesni ili svesno sluze najrasprostranijoj filozofiji - religiji.

(nedelja, 14. maj 2017, 11:46)
Патриот [neregistrovani]

Има човек право!

Човек има право, али једна немачка пословица гласи:"Имати право и остварити га су две сасвим различите ствари."
Овај човек заиста говори како треба, и тачан је овај коментар који описује стање у Немачкој, али то није никакво чудо, германски народи су вековима тако дресирани да само аминују оно што долази одозго и да ту нема дискусије. Они горе су да командују они доле да извршавају, и ту нема о чему да се расправља. Зато је просто невероватно да неко овако сме да говори у Немачкој. Тамо се говори много о демократији и слободи медија,коју и овај човек помиње, а слободе медија нема, што се помиње и у тексту. Када политичари нешто желе да постигну, онда упрегну своје "слободне" медије који сви у хору пишу и говоре оно што им се каже, као "слободни и демократски". Ко то не верује нека се мало присети као је било за време грађанског рата у нашој бившој држави. А неки наши хоће западњачку демократију...

(nedelja, 14. maj 2017, 11:04)
Demos Populus [neregistrovani]

Ne slažem se

nit sa gosp. Safranskim, niti sa Hegelom koji je novine nazivao "realističnim jutarnjim blagoslovom". Ja izbjegavajući ih, barem većinu dnevnih ovdje, posebno po onome što nude na naslovnim, a i unutrašnjim, stranama nazivam "ilustrovanim toaletnim papirom".

(nedelja, 14. maj 2017, 10:46)
anonymous [neregistrovani]

deja vu

Dok se milioni iseljavaju iz sve toplijih krajeva zbog ratova, bolesti i klimatskih promena. zemlje u "propadanju" za male pare postaju vlasnici tih zemalja.
Prenaseljena Evropa ponovo ide u kolonizaciju i naseljavanje ostatka sveta.

(nedelja, 14. maj 2017, 09:39)
Dragoljub-Minhen [neregistrovani]

Zaista hrabar covek!

Zivim u Nemackoj 53g. i samo mogu da potvrdim njegov talenat da realisticki prikaze stanje u drustvu! Ipak u Nemackoj vecina slepo veruje Merkelovoj i Schäuble-u kako im je lepo i kako su bogati, dok stvarnost izgleda mnoooogo surovije! Siromastvo i to po Merkelovoj "zasluzi", raste i to sve brze i brze!
Ona je od bivse Istocno-Nemacke sirotinje, postala bogati sluga Zapadnog pomahnitalog od gramzivosti kapitalizma! Puno srece, ali lose im se pise!

(nedelja, 14. maj 2017, 08:27)
Danilo [neregistrovani]

Analiza drustva u Evropi

Jako zanimljiv tekst. Procitao sam slucajno I voleo bih da procitam jos tekstova na ovu ili slicnu temu. Naravno iz vise uglova gledanja.