Vrli novi svet: Populisti u demokratiji, demokrate u populizmu

Na scenama bečkog Burgteatra ne nastupa samo pozorište, već i politika. Tribine nedeljom i večernji dijalozi pod pojačanim obezbeđenjem, smenjuju se sa političko-dramskim hibridima u kojima Burgovi glumci čitaju Platonove dijaloge, ili premijerama u funkciji biblijskih moralnih alegorija, kao nedavno Eshilove "Orestije".

Od "Orestija" se i krenulo, antičke drame koja tematizuje početke demokratije i svet deli na mrak pre i svetlost posle njenog rađanja. Barem je tako jedan od sponzora manifestacije u Burgu (2. aprila), predstavnik velike austrijske banke, najavio prominentne učesnike tribine o populizmu, svrstavajući taj fenomen u "sile mraka".

Tok i ozbiljnost diskusije koja je usledila potvrdili su staro pravilo da je za bankare bolje da ne prave viceve o stvarima koje ne razumeju, dovoljno je da plaćaju račune. Za nekoga je već to najbolji bankarski vic!

Kako je demokratija usvojila populiste

Ukratko, to je stav u kome se slažu svi učesnici Burgove tribine, bez obzira na različite profesionalne, akademske i ideološke miljee iz kojih dolaze: populizam nije više u "eksteritorijalnom" položaju prema demokratiji, ako je ikada i bio. On je unutra, neraskidivi deo moderne demokratije, neodvojivi deo njenih savremenih formi.

Pojednostavljeno rečeno, populizam se namestio u demokratiji, a demokratija usvojila populizam. Sad je samo pitanje ko od te simbioze više profitira, čiju "glavu" ona spasava, kome je ona egzistencijalno neophodna – populizmu ili demokratiji?

Hajnc Bude postavlja problem na elementarnom nivou: svaka politika mora da bude popularna, inače ne bi osvojila većinski mandat na izborima. Ali kada ona postaje "populistička"?

Taj nemački sociolog se poslednjih godina bavi emotivnom mapom politike, procesima u kojima emotivna raspoloženja osvajaju prevlast nad snagom racionalnog.

To bi, po njemu, bili karakteristični znaci za prepoznavanje "populističkog političara": populisti su uvek nešto ljuti. Oni su "samootrovani, ogorčeni i alarmistički uzbuđeni". Populisti uvek polaze od jedne fiksne konstelacije i onda je evociraju bez kraja i konca.

Lako su uvredljivi i insistiraju na svom pravu na glasnu patnju zbog nanete im uvrede.

Njihova najčešća tema je solidarnost, ali je interpretiraju ekskluzivistički, samo za one koji su uz njih i u čije ime govore.

Bude: "Takvi kakvi jesu, ne može se reći da su populisti strano telo u demokratiji. Oni reaguju na beskrajnu čežnju za solidarnošću unutar modernog društva. Populisti pipaju bilo zajednice, osećaju njen strah i politički artikulišu procese koji su i inače na delu, one u kojima "ja" sve više slabi, a kolektivni 'mi'-osećaj jača".

Populizam, vanbračno dete demokratije

Jan Verner Miler, nemački politolog mlađe generacije i zvezda akademskih krugova u kojima se pišu nove političke definicije našeg vremena, vidi karakteristiku populizma u interpretaciji antagonističkih parova legitimno–nelegitimno, "mi"–"oni", pluralizam–antipluralizam.

Odlučujuća karakteristika populizma "nije u sastojcima, već u doziranju". Na primer, da li se kaže: "mi predstavljamo ćutljivu većinu" ili "ćutljivu većinu predstavljamo samo mi i niko drugi"; da li se koristi uzvik koji istovremeno moralizuje i kriminalizuje, u smislu "mi smo narod – oni koji ne glasaju za nas nisu narod".

"Populizam je senka koju baca demokratija, mnogi su se stisli u njoj", kaže Miler, spominjući primere levo pozicioniranog španskog Podemosa ili grčke Sirize.

"Uzmite na primer francuskog predsedničkog kandidata Emanuela Makrona, bivšeg socijalistu, koji za sebe tvrdi da je "populista ekstremnog centra". Ili pogledajte ovde austrijskog kancelara Kerna, čisti populizam light & left!".

Reakcija Kerna: "Ja sam samo skromni trgovac..."

Jedna stvar ostaje za Milera sigurna: za uspeh desnih populista odlučujuća je kolaboracija sa konzervativnim elitama. Tramp ne bi pobedio na izborima da uz njega nije stao partijski establišment republikanaca. Kandidat desnice na austrijskim izborima Norbert Hofer pobedio bi da ga je podržala konzervativna Austrijska narodna partija.

Desni populizam je neostvariv kao manjinska opcija – zato nije bitan Tramp, nego uslovi koji su ga stvorili.

Novi populisti = stari anarhisti?

Karin Prister, koja se specijalizovala za populizam kao istorijski fenomen, iznosi jednu interesantnu činjenicu: Sve do 70-ih godina prošlog veka, evropska politička teorija i praksa tretirala je populizam kao vanevropski fenomen. To je peronizam, to su "beskošuljaši", manipulativni i zaostali drugi...

Tek sa stvaranjem francuskog Nacionalnog fronta, populizam se useljava u ovadašnji politički vokabular. S njim počinje sumrak velikih tradicionalnih partija i era protestnih pokreta.

Snaga populizma je u fleksibilnosti – bilo koja emocija, bilo koji problem može postati njegova odskočna daska. Njegova slabost je u situativnosti – onog trenutka kad se promeni situacija koja ga je iznedrila, protestni pokreti nestaju, ili vraćaju moć etabliranim strankama. To se, na primer, trenutno događa u Austriji, gde se ravnoteža između konzervativnih narodnjaka i populističkih slobodara menja u korist prvih ("efekat Sebastijan Kurc").

Švajcarac Rodžer Kepler je na tribinu u bečkom Burgu pozvan kao živi primer modernog populiste. 

On do kraja demontira prirodu modernog populizma kao "ratnog pokliča (kampfbegriff) vladajućih političkih klasa za neutralizaciju svake konkurencije u vođenju društvenih poslova".

Kepler: "Optužba da je neko 'populista' postala je univerzalno oružje za zaustavljanje svake dalje diskusije. Ona je danas obična etiketa koju elite na vlasti i u medijima ugrađuju u svoje pozicije od interesa onako kako se alarm ugrađuje u automobile: kad im priđe uzurpator, alarm zaurla: populista, populista!"

Praksa "populizma" je do te mere heterogena da Kepler zagovara povratak njegovim akademskim korenima. U rečnicima političkih pojmova od pre dvadesetak godina, "populizam" je bio sinonima za "oportunizam". Shodno tome, "populista" je objašnjavan kao "oportunista", političar koji se prilagođava publici da bi joj se dopao – desnima propoveda desno, levima levo, a s centrom u nedelju ide na službu božju.

Kepler: "Evo, na primer, švajcarski socijalisti bi bili srećni da u svojim redovima imaju tako sposobnog levog populistu kao Kristijana Kerna!"

Kernov komentar: nema levih demagoga. Svi su desni.

Klerikalci, majku vam komunističku!

Samo tri dana (29. marta) pre tribine na glavnoj sceni Burga (2. aprila), na jednoj od njegovih sporednih bina, onoj u Kazinu na Švarcenbergplacu, nastupio je u solo-tački poljski esejista i novinar Adam Mihnik.

Tema je takođe bila populizam, konkretno ona forma koja je trenutno na delu u Poljskoj i koju Mihnik naziva "naciokatolicizmom" ili "terorom Radio Marije".

Posetioci su na ulazu čak morali da otvore tašne i prevrnu džepove da pokažu nose li bombe, petarde ili bilo kakve naprave koje bi mogle izazvati pometnju. Toliki je bio strah organizatora da bi se na skup mogli prošvercovati simpatizeri trenutne poljske vlasti, nimalo srećni što joj Mihnik, uz to još u inostranstvu, negira pravo na apsolutnu demokratsku legitimaciju u predstavljanju poljskog naroda.

Mihnikova analiza je bila u izrazu vickasto novinarska, u ideji arhaična.

Za prvo je zaslužan njegov neuvijeni jezik: Poljska se posle slamanja komunizma vratila u Evropu da bi se sada, "voljom naroda", povukla iz nje.

Jaroslav Kačinjski (službeno samo poslanik u Sejmu, faktički siva eminencija iza premijerke Beate Šidlo i predsednika Andžeja Dude) jeste "parodija Staljina", političar koji je "nad samim sobom izveo ispiranje mozga" i u Poljsku uveo "antikomunizam s boljševičkim licem". Vladajući stranka Pravo i pravda i njeni glasači ujedinjeni su u osećaju "jakobinskog optimizma".

I tu negde postaje teško pratiti Mihnika, ne zato što on ne bi imao pravo već kada odgovornost za takvo stanje prebaci na – komuniste.

Sigurno, to dokazuje da trauma čitavih generacija živi i dalje. Ali svet se promenio u ove skoro tri decenije od propasti komunizma i formulacija "mi smo bastardi komunizma" učitava previše ideološke predestinacije u grehove današnjih generacija političara.

Kao što u životu svakog čoveka dođe trenutak kada gubi pravo da mamu i tatu krivi za neuspehe koji ga snađu, tako su i današnje elite bivših istočnoevropskih i centralnoevropskih zemalja već iskoristile komunističkog "džokera" u opravdanju retrogradnih političkih tendencija. Bilo jednom!

Istočnoevropski paradoks

U vrlo konciznom eseju za austrijski Prese (26. marta), bugarski politolog Ivan Krastev pokušava da objasni razloge antidemokratskih zastranjivanja u zemljama bivšeg Varšavskog pakta.

Njegovo pitanje: Zašto glasači u tim zemljama (Poljska, Mađarska) više ne veruju u podelu vlasti, već vladajuće garniture opremaju sve većim i većim ovlašćenjima?

Ukratko, Krastev se u argumentaciji, iako ne u imenu, vraća na teoriju nemačkog sociologa Bude o ulozi emocija u savremenoj politici.

Krastev: "Suština demokratije leži u garanciji da će gubitnici moći da nastupe na narednim izborima, i još jednom pa još jednom probati da dođu na vlast. Suština demokratije je da niko posle izgubljenih izbora ne mora da beži iz zemlje, odlazi u egzil, ili se sakriva u podzemlju. To znači da niko potpuno ne gubi, ali i niko potpuno ne pobeđuje. Demokratija je hladni balans polupobednika i polugubitnika, racionalna računica bez euforije."

Demokratija je dosadna, nered je atraktivan ne samo nekim Evropljanima. I tu je problem koji, po Krastevu, dovodi do aliberalnih rešenja – sad su izborna tela ta koja žele apsolutnu pobedu, prizivaju adrenalinsko stanje "totalne" nadmoći. "Kad ste poslednji put pobedili?", pitao je Tramp svoje glasače u izbornoj kampanji.

U današnjem "populizmu" političari su druga violina, prvu sviraju zanemarene emocije biračkih tela.

Demokratija pri tome ostaje formalno netaknuta.

Ona se danas predstavlja kao jedini politički sistem koji je u sudaru istorijskih ideja ostao na nogama. Tajna njegove pobede je da je sve svoje neprijatelje kooptirao u vlastite redove.

Osnovni biografski podaci o učesnicima tribina: 

Adam Mihnik (r. 1946) poljski pisac, publicista i glavni urednik liberalnih novina Gazeta vibroča; svojevremeno najpoznatiji disident-intelektualac komunističke Poljske. Autor zbirki eseja, između ostalog to su "Pisma iz zatvora" (1986), "Dugi oproštaj od komunizma" (1992) i "Disput, ili gde smo i kuda idemo" (1992, koautor Drago Jančar).

Hajnc Bude (r. 1954), nemački sociolog i univerzitetski profesor. Predaje na fakultetima u Hamburgu, Berlinu, Frankfurtu na Odri, Kaselu i Njujorku (Kornel). Specijalizovao se za ulogu emocija u politici. Njegova novija dela su "Gesellschaft der Angst" ("Društvo straha", 2014) i "Das Gefühl der Welt. Über die Macht von Stimmungen" ("Osećaj sveta. O političkoj moći emocija", 2016).

Ivan Krastev (r. 1965) je direktor Centra za liberalne strategije u Sofiji i stalni član Bečkog instituta za humanističke nauke (IWM). Gost-profesor političkih nauka na univerzitetima u Oksfordu, Njujorku, Vašingtonu, Berlinu, Budimpešti i Friburgu (Švajcarska). Autor brojnih knjiga, između ostalog "Democracy Disrupted: The Politics of Global Protest" ("Demokratija pod stresom: politika globalnog protesta", Filadelfija, 2014) i "In Mistrust We Trust: Can Democracy Survive When We Don't Trust Our Leaders?" ("Verujemo u nepoverenje: može li demokratija preživeti ako ne verujemo našim liderima?", Njujork, 2013).

Jan Verner Miler (r. 1970), nemački politolog, profesor na univerzitetima u Oksfordu, Prinstonu, Harvardu i Parizu. Tematska specijalnost su mu populistički izazovi savremene demokratije. Najnovije delo: "Was ist Populismus?" (2016).

Karin Prister (r. 1941), profesor političke sociologije na Univerzitetu u Minsteru, Zapadna Vestfalija. Dela interesantna za navedenu diskusiju: "Populismus. Historische und aktuelle Erscheinungsformen" ("Populizam. Istorijske i moderne pojavne forme", 2007), "Rechter und linker Populismus: Annäherung an ein Chamäleon" ("Desni i levi populizam: kako razumeti kameleona", 2012), "Das Phänomen des Berlusconismus" ("Berluskonizam", 2013).

Kristijan Kern (r. 1966), austrijski kancelar. U ranoj mladosti postaje član Socijaldemokratske stranke, unutar koje ostvaruje niz partijskih funkcija. Čak i kad posle prelazi u privredu, ostaje partijski zaštićen. Po austrijskoj političkoj praksi da su najviši položaji u državnim i javnim firmama podeljeni između slobodara i narodnjaka, Kern je godinama vodio holdinge za električnu energiju i železnicu. Nikad nije radio u kompaniji na slobodnom tržištu.

Rodžer Kepel (r. 1965), švajcarski novinar, publicista i političar. Bio je glavni urednik nemačkog lista Velt (2004–2006). Već dve godine je poslanik u nacionalnom parlamentu na listi Švajcarske narodne partije (najbrojnija snaga u parlamentu), koja u evropskim medijima važi za ultranacionalističku i desno populističku. Žestoki kritičar slobodne migracije, koju naziva "velikom seobom naroda".